PETTLEP model mentalnog vežbanja

Kada smo prošli put govorili o vizualizaciji rekli smo da je vizualizacija "doživljaj koji oponaša realno iskustvo i uključuje kombinovanje različitih senzornih modaliteta u odsustvu stvarnih percepata" (Cumming i Ramsey, 2009, str.5). Termin vizualizacija se kod nas “odomaćio”, pa zato njega najčešće i koristimo kada govorimo o ovoj psihološkoj tehnici. Međutim, kao što se iz definicije vidi, prikladniji naziv za ovu tehniku bi bio mentalno vežbanje ili mentalni trening jer u proces ne uključujemo samo čulo vida nego i sva ostala čula i koliko god je to moguće trudimo se da oponašamo realno iskustvo. U krajnjem slučaju, nije toliko bitno kako ćemo nešto zvati ako ga pravilno izvodimo.

Primeri koje smo prošli put dali su iskustva sportista sa tradicionalnim modelom vizualizacije. Tradicionalni model podrazumeva da se tehnika primenjuje u miru i tišini, relaksiranog tela i uma. I kao što smo iz pomenutih iskustava videli, na ovaj način primenjena tehnika vizualizacije sportistima pomaže da budu bolji u onome što rade.

Rekli smo i da se u osnovi tehnike vizualizacije nalazi princip funkcionalne ekvivalentnosti. Psiholozi koji rade sa sportistima su se zapitali, ako je funkcionalna ekvivalentnost razlog uspešnosti tehnike vizualizacije, zašto je potrebno primenjivati relaksaciju i da li bi uključivanje fizičke i kinetičke komponente doprinelo još većoj efikasnosti ove tehnike. Tako je nastao PETTLEP model mentalnog vežbanja (Holmes i Collins, 2001).

PETTLEP je akronim, a svako slovo predstavlja jednu od sedam osnovnih komponenti tehnike mentalnog vežbanja.

Fizička komponenta i okruženje su ono po čemu se PETTLEP model najviše razlikuje od tradicionalnog modela vizualizacije. U okviru ovog modela, umesto da leži opušetno u svojoj sobi izolovan od spoljašnjih uticaja, sportista je aktivan. To znači da će sportista zauzeti odgovarajući položaj tela karakterističan za aktivnost koju zamišlja, da će na sebi imati odgovarajuću opremu i da će kod sebe imati rekvizite koje inače koristi kada izvodi pokret koji zamišlja. I ne samo da je sportista aktivan, nego vežbu izvršava i u odgovarajućem okruženju. PETTLEP model preporučuje da se mentalno vežbanje praktikuje u prostoru u kojem sportista inače trenira ili prostoru u kojem se takmiči. Ukoliko to nije moguće, koristiće fotografije konkretnog prostora ili video i audio zapise. Video snimci treninga ili izvođenja određenog pokreta iz obe perspektive (unutrašnje i spoljašnje) su neizostavni deo mentalnog treninga. Oni su od koristi zato što: a) neki sportisti imaju poteškoća u prizivanju i održavanju slika i senzacija tokom vežbe vizualizacije pa im video snimak izvođenja iz unutrašnje perspektive olakšava proces i pojačava iskustvo mentalnog treninga i b) video snimak načinjen iz više uglova iz spoljašnje perspektive daje korisne povratne informacije za korekciju i unapređivanje tehnike izvođenja. Video snimci će upotpuniti vaš mentalni trening kada niste u mogućnosti da ga primenjujete tamo gde inače trenirate i zato u dogovoru sa trenerom obavezno napravite nekoliko video snimaka iz više uglova izvođenja specifične motorne veštine koju želite da unapredite. Komponenta zadatak odnosi se na sadržaj koji se mentalno provežbava. Sadržaj koji se „zamišlja“ treba da bude individualizovan u skladu sa stepenom razvijenosti veštine i iskustvom sportiste. To znači da sadržaj mentalnog treninga početnika i iskusnog sportiste nije istovetan. Vremenom, sadržaj mentalnog treninga treba menjati tako da prati proces učenja i napredak u veštini izvođenja. PETTLEP model preporučuje da se mentalno vežbanje izvodi u realnom vremenu. Odnosno, mentalno izvođenje pokreta treba da traje onoliko koliko traje i stvarno izvršavanje pokreta. U izuzetnim situacijama, kada je npr. učenje u početnoj fazi i kada je pokret koji se uči izuzetno složen, varijanta „usporenog filma“ će biti veće koristi za usvajanje veštine (O i Hall,2009). U proces mentalnog vežbanja treba da budu uključenje sva emocionalna iskustva koja sportista doživljava u situacijama u kojima će izvoditi određenu veštinu. Akcenat, svakako, treba staviti na emocije koje su korisne za izvođenje, ali ne bi trebalo zanemariti ili potiskivati negativne emocije koje se javljaju jer na taj način sportista dobija priliku da uvežbava regulaciju emocija i samopouzdanje pre takmičenja. I poslednja komponenta ovog modela mentalnog vežbanja je perspektiva. PETTLEP model preporučuje da se mentalni trening sprovodi iz unutrašnje perspektive. Unutrašnja perspektiva znači da je sadržaj koji sportista „zamišlja“ identičan sadržaju onoga što sportista doživljava i vidi dok u realnosti izvodi pokret. Suprotno ovome je spoljašnja perspektiva, odnosno doživljaj kao da gledate sebe na televiziji. Ipak, rezultati istraživanja su pokazali da na efikasnost određene perspektive utiče vrsta zadataka. Unutrašnja perspektiva je korisnija za pokrete i akcije za koje su važni preciznost izvođenja, tajming izvođenja i planiranje u odnosu na raspored u prostoru, dok je spoljašnja perspektiva korisnija u ranoj fazi usvajanja izuzetno kompleksnih pokreta i korekcije tehnike izvođenja. Ponekad ćete, u zavisnosti od faze izvođenja pokreta ili akcije, najveću korist imati ako u mentalnom vežbanju koristite obe perspektive (White i Hardy, 1995; Hardy i Callow, 1999; Callow i sar., 2013).

PETTLEP model ima nekoliko prednosti u odnosu na tradicionalni model vizualizacije.

Rezultati istraživanja nam ukazuju da je PETTLEP model kao dodatak treningu efikasniji u odnosu na tradicionalni kada je u pitanju učenje i usavršavanje motornih radnji. Dakle, pretpostavke sportskih psihologa da će uključivanje fizičke i kinetičke komponente u mentalni trening dovesti do veće efikasnosti su se pokazale tačnim. Napredak u usvajanju i usavršavanju motornih radnji je najveći kada se koristi kombinacija trenininga i mentalnog treninga po PETTLEP modelu (Smith, Wright, Allsopp i Westhead, 2007; Smith i Collins, 2004).

Prednost PETTLEP modela je i u tome što za mentalno vežbanje nije neophodna posebna priprema (npr. relaksacione tehnike), izvodi se na licu mesta tokom treninga ili nakon treninga i ne zahteva previše vremena jer se pokret ili segment motorne aktivnosti izvodi u realnom vremenu.

Rezultati dosadašnjih istraživanja nam ukazuju da će najveća korist od mentalnog treninga biti ukoliko se se primenjuje tri puta nedeljno u kombinaciji sa treningom. Sportisti koji su mentalni trening koristili jednom ili dva puta u toku nedelje nisu pokazali značajan napredak (Wakefield i Smith, 2009).

I na kraju, prednost PETTLEP modela je u tome što je efikasan čak i za vežbe snage. Wright i Smith (2009) su ispitivali uticaj vizualizacije na napredak u vežbi za bicepse. Grupa ispitanika koja je koristila tradicionalni model vizualizacije u kombinaciji sa treningom i kontrolna grupa ispitanika nisu pokazale značajan napredak. Ostale dve grupe, grupa koja je radila dve serije vežbi za bicepse u teretani i grupa koja je koristila kombinovani trening (jedna serija vežbi i jedna serija mentalnog treninga prema PETTLEP modelu) dva puta sedmično tokom šest nedelja su pokazale značajan napredak. Dakle, vežbe snage po PETTLEP modelu mogu biti naročito korisne u fazi trenažnog procesa kada je potrebno smanjiti fizičko opterećenje sportista, kao i u procesu oporavka od povrede.   

Scenario vizualizacije je uvek individualizovan i odnosi se na specifičnu motornu veštinu čije izvođenje treba unaprediti. Njega, zajedničkim snagama, osmišljavaju, koriguju i unapređuju sportista, trener i psiholog. Saradnja sve tri strane u ovom procesu je neophodna. Prema rezultatima dosadašnjih istraživanja uključivanje mentalnog treninga prema PETTLEP modelu u svakodnevni trenažni proces donosi značajnu korist sportistima jer dovodi do unapređenja efetivnosti i efikasnosti izvođenja motornih radnji, dok istovremeno ne zahteva dodatni fizički napor koji bi za rezultat imao preveliki zamor i sportistu doveo u opasnost od pretreniranosti.