Penali u fudbalu - Lutrija ili ipak ne?

Znate li onu izreku „Sto puta ponovljena laž postaje istina“? Ona je još jednom potvrđena opšteprihvaćenim mitom da su „penali lutrija“. Ovom uverenju, svojim izjavama, ne doprinose samo sportski komentatori i fudbalski analitičari, nego, nažalost, i veliki broj fudbalskih trenera i igrača iako oni najbolje znaju da izvođenje penala nije nikakva igra na sreću. Naprotiv, za dobro izvođenje penala „zaslužni“ su veština, kognitivni proces usmeravanja pažnje i psihološka stabilnost. Ako toga nema, najlakše je uzrok poraza pronaći u „nepredvidivom penal ruletu“.

Prema pravilima fudbalske igre „penal se dosuđuje protiv tima čiji igrač unutar svog kaznenog prostora, dok je lopta u igri, načini jedan od deset prekršaja za koji se dosuđuje direktan slobodan udarac“ (Laws of the Game 2012/13, fifa.com, str. 44). Takođe, ukoliko je pravilima takmičenja određeno da utakmica ne može biti završena nerešenim rezultatom, nakon „regularnog dela“ i „produžetaka“ za pobednika se proglašava ona ekipa koja je bila bolja u izvođenju serije penala. U „penal situaciji“ učestvuju dva igrača, po jedan iz svake ekipe – izvođač (igrač jednog tima) i golman (igrač drugog tima). Zadatak izvođača je šutem sa udaljenosti od 11 metara postigne pogodak, a zadatak golmana je da odbrani svoj gol. Izvođenje penala je, dakle, u svojoj osnovi veština ciljanja koja podrazumeva da izvođač uputi loptu - sa relativno male udaljenosti u metu od približno 18m2 (Rastojanje između stativa gola je 7,32m, a visina stativa je 2,44m) – van domašaja golmana koji stoji centralno, na sredini gol linije, i nije mu dozvoljeno da se kreće u napred sve dok izvođač ne ostvari kontakt sa loptom.

Reklo bi se da je ovo za obučenog fudbalera jednostavan zadatak. Međutim, rezultatima više studija, u kojima je analizirana uspešnost izvođenja slobodnih udaraca sa „bele tačke“ na velikim međunarodnim takmičenjima, utvrđeno je da vrhunski muški igrači uspešno izvedu penal u intervalu između 75% i 86% slučajeva (McGarry i Franks, 2000). Od 2000. godine do danas, pobednik UEFA Lige šampiona je u pet utakmica odlučen nakon izvođenja serije penala, a najbolji evropski fudbaleri se baš i nisu proslavili. U finalu 2001 između Bayerna München i Valencia CF procenat promašaja iznosio je 35,7%. AC Milan je dva puta (2003 i 2005) učestvovao u finalima u kojima je pobednik odlučen nakon penal serije. Prvi put, protiv Juventusa, procenat neuspešnosti igrača oba tima iznosio je 50% i drugi put, protiv Liverpoola, izvođači penala su bili neuspešni u 44% slučajeva. 2008. na stadionu Luzhniki u Moskvi dva engleska tima, Manchester United i Chelsea, odmerila su svoje snage u seriji udaraca sa penala i očigledno su se pripremali za to jer je procenat neuspešno izvedenih penala bio 21,4%. I na utakmici UEFA Lige šampiona koju su igrali Bayern München i Chelsea 2012. neuspešno je izvedeno 30% penala. Ukupno, u ovih pet utakmica, neuspešno je izvedeno 36% penala (2012/13 UEFA Champions League statistics handbook, uefa.com, str. 114-118).

Neuspešnost vrhunskih fudbalera u izvršavanju ovog relativno jednostavnog zadatka privukla je pažnju sportskih psihologa, naročito u zemljama čiji fudbaleri važe za tradicionalno loše izvođače penala poput Engleske i Holandije.

Geir Jordet, sportski psiholog koji je između ostalog sarađivao sa fudbalskim savezom Holandije, sa saradnicima je sproveo seriju istraživanja u kojima je analiziralo ponašanje vrhunskih fudbalera u penal situacijama na velikim međunarodnim takmičenjima.

Jordet, Hartman, Visscher i Lemmink (2007) su u jednom od istraživanja pokušali da utvrde da li je neuspešnost u izvođenju posledica slučaja ili uzroke neuspešnosti treba tražiti u stresu, veštini fudbalera i fizičkom zamoru. Rezultati ovog istraživanja upućuju na zaključak da na uspešnost izvođenja penala značajno utiče samo važnost konkretnog penala i da su uticaji veštine i umora zanemarljivi [Ovde svakako treba imati na umu da su analizirani šutevi vrhunskih fudbalera i da se upravo oni najveštiji biraju za izvođače penala pa je samim tim razlika u veštini koju igrači poseduju veoma mala. Da su upoređovani šutevi početnika i vrhunskih fudbalera razlika u veštini bi sigurno značajno uticala na efikasnost izvođenja]. Dakle, što je konkretni penal važniji za konačan ishod meča to se izvođači nalaze pod većim stresom, a što je doživljaj stresa snažniji nepreciznost u izvođenju penala je veća. Utvrđeno je i da se izvođači nalaze pod većim stresom i da su neprecizniji u situacijama kada promašaj direktno donosi poraz njihovoj ekipi u odnosu na situaciju kada ih promašaj ostavlja u igri ili kada ih pogodak može dovesti u prednost (Jordet i Hartman, 2008). Daljom analizom utvrđeno je da pošto se nalaze pod izrazito snažnim pritiskom neki izvođači penala pokazuju tendenciju ka eskapističkom ponašanju tj. žele da se situacija u kojoj se nalaze što pre završi pa se trude da izbegnu direktan vizuelni kontakt sa golmanom, veoma brzo završavaju  pripremu za izvođenje penala, ne mogu da dočekaju znak sudije, svako i najmanje odlaganje ih čini vidno nervoznijim i za manje od 200 ms reaguju na sudijski zvižduk. Naspurot ovome, igrači koji su na sudijski znak reagovali tek nakon jedne sekunde bili su značajno precizniji (Jordet, Hartman i Sigmundstad, 2009).  

Prilikom izvođenja penala izvođači koriste dve strategije. Kuhn (1988) je te strategije nazvao “zavisna od golmana” i “nezavisna od golmana”. U prvom slučaju izvođač pažnju fokusira na pokrete golmana i čeka njegovu reakciju u želji da uputi šut u suprotnu stranu od one na koju golman krene. U drugom slučaju izvođač “ignoriše” golmana i pažnju usmerava na mesto koje cilja, odnosno na mesto gde želi da uputi šut. Istraživanja pokazuju da je fokusiranje pažnje na golmana kontraproduktivno. U situacijama kada je pažnja izvođača usmerena na golmana šutevi izvođača po pravilu završavaju u centralnom delu gola, bliže golmanu, pa su šanse da golman odbrani udarac značajno uvećane. Ova strategija je efikasna samo u slučaju kada golman načini pokret veoma rano i time izvođaču ostavi dovoljno vremena da izvede precizan šut. (Van der Kamp, 2006; Bakker, Oudejans, Binsch i Van der Kamp, 2006; Binsch, Oudejans, Bakker i Savelsbergh, 2010; Nagano, Kato i Fukuda, 2006; Wilson, Wood i Vine, 2009).

Dakle, uspešno izvođenje penala zavisi od strategije koju izvođač koristi, odnosno od usmerenosti njegove pažnje, i od njegovog ponašanja u stresnoj situaciji. Sada ću pokušati da objasnim zašto je važno da se pažnja usmeri na mesto gde izvođač želi da uputi šut i zbog čega u stresnim situacijama dolazi do značajnog pada u preciznosti prilikom izvođenja penala.

Za uspešno izvođenje složenih motornih radnji u zadacima ciljanja od presudne važnosti je koordinacija očnih pokreta i pokreta udova, odnosno u ovom slučaju pokreta donjih ekstremiteta tj. nogu. Pre svega, pažnja podrazumeva selektivno koncentrisanje isključivo na određeni objekat ili mesto u našem okruženju pri čemu ignorišemo ostale prisutne elemente. Čovek to najčešće čini tako što svoje telo, odnosno glavu, usmerava u pravcu objekta ili mesta od interesa u datom trenutku. Čulo vida u ovakvim zadacima obavlja ulogu “izvidnice”. Čulo vida nam omogućava da fiksiramo metu i prikupimo informacije potrebne za izvršavanje zadatka. Te informacije se preko kratkoročne memorije prosleđuju dalje do centara u kori velikog mozga zaduženih za kontrolu izvođenja motornih radnji. Informacije iz oba centra, vizuelnog i motornog, se potom prosleđuju u “radnu memoriju” i tu se vrši selekcija prispelih informacija s obzirom na njihovu važnost za izvršavanje određenih radnji, vrši se planiranje, bira se strategija i na kraju donosi odluka o načinu na koji će zadatak biti izvršen. Znači, uspešnost izvršavanja određenog zadatka zavisi od informacija koje su ušle u sistem. Kada izvođač pažnju usmerava na moguću reakciju golmana dovodi sistem u zabludu i posledica je da lopta završava u središnjem delu gola. Jednostavno, zamislite da igrate pikado u nekom kafiću. Šta bi se dogodilo ako bi želeli da strelicom pogodite centar a pogled vam je usmeren ka lepoj devojci koja sedi za susednim stolom? :) Šta bi se dogodilo kada bi košarkaš prilikom izvođenja slobodnih bacanja umesto u obruč gledao u publiku? Fudbaleri ponekad pokušavaju da prevare golmana tako što gledaju u jednu stranu, a nameravaju da šutiraju u drugu. I takvi šutevi obično budu veoma neprecizni. Slobodno gledajte u mesto gde želite da uputite udarac jer golmani ne prate u kom pravcu ste usmerili pogled. Istraživanjimima u kojima su korišćeni instrumenti za praćenje pokreta očiju golmana prilikom izvođenja penala utvrđeno je da golmani u želji da anticipiraju smer udarca pažnju usmeravaju na donji deo tela (kukove, noge i stopala) izvođača (npr. Savelsbergh, Williams, van der Kamp i Ward, 2002).

Rekli smo i da je izvođenje penala izuzetno stresan događaj. A, najčešća reakcija na stresnu situaciju kod ljudi je emocija anksioznosti, odnosno takmičarska trema. Anksioznost je složena emocija koja se sastoji iz dve komponente: fiziološke i kognitivne. Fiziološku komponentu čine simptomi kao što su: ubrzano lupanja srca, plitko i ubrzano disanje, znojenje dlanova, leptirići u stomaku, grčenje mišića, podrhtavanje ruku i nogu, širenje zenica i sl. Kognitivna komponenta odnosi se na zabrinutost u vezi sa ishodom naših akcija. Najčešće se zabrinutost tiče naših strahovanja u vezi sa tim kakav utisak ćemo ostaviti i da li ćemo biti uspešni u onome što radimo. Često je ona podstaknuta pogrešnom interpretacijom fizioloških simptoma koje u tom trenutku osećamo i negativnim prošlim iskustvima doživljenim u istim ili sličnim situacijama. Simptomi koje osećamo kada smo anksiozni u svojoj osnovi imaju “bori se ili beži” reakciju i predstavljaju odgovor organizma na “pretnju” iz okruženja bilo da je to realna opasnost koja nam preti ili je u pitanju subjektivni osećaj pretnje po naš ugled i samopoštovanje. U situaciji izvođenja penala takvu “pretnju” predstavlja golman. On je jedini koji realno može da spreči izvođača da postigne gol i time naruši ugled izvođača. Prirodna reakcija čoveka u takvoj situaciji je da pažnju usmerava ka izvoru “pretnje” i time opet dolazi do narušavanja procesa pažnje. Kao što je ranije rečeno, za uspešno izvođenje penala golman predstavlja irelevantnu informaciju i dovodi naš sistem za obradu informacija u zabludu. Ako je šut izveden precizno golman nema nikakvu šansu da ga odbrani! 

Na kraju, evo nekoliko saveta izvođačima, golmanima i trenerima.

Izvođači bi pre svega trebali da vežbaju izvođenje penala kako bi unapredili tehniku izvođenja. Takođe, važno je i da razvijete i uvežbavate način izvođenja penala koji je vama prikladan i koji vam prija. Trudite se da steknete vama svojstvenu rutinu izvođenja. Preporučila bih i da se na treninzima simulirate realnu stresnu situaciju. Na primer, kada vežbate izvođenje penala nemojte stajati u kaznenom prostoru nego svaki put krenite od centra igrališta. Ne zaboravite, gde oči gledaju, tamo će lopta završiti! Vežbajte veštinu usmeravanje pažnje na mesto gde želite da uputite šut. Neka vam u tome pomogne vaš kolega golman. Za uvežbavanje izvođenja penala pod stresnim okolnostima možete koristiti i tehniku vizualizacije, a za kontrolu anksioznosti koristite neke od tehnika opuštanja kao što su dijafragmatsko disanje, progresivna mišićna relaksacija i kontrola samoobraćanja.

Golmani bi trebali da pokušaju da privuku pažnju izvođača. Nisam sigurna da će sudije danas dozvoliti čuveni “spaghetti legs ples” Brucea Grobbelaara, ali pokušajte da pokretima ruku koji su u okviru dozvoljenog privučete pažnju izvođača. Takođe, veoma malim pomeranje u jednu stranu (6-9 cm) od centralne pozicije na gol liniji “sugerišete” izvođaču na koju stranu da šutira (Masters, van der Kamp and Jackson, 2007). U privlačenju pažnje izvođača može vam pomoći i dres jarkih boja (crvena, narandžasta i sl.). U svakom slučaju imajte na umu da anksiozni izvođači mnogo češće šut upućuju ka sredini gola i zato se trudite da što duže ostanete u mestu i ne napravite pokret prerano.   

Treneri, nemojte svoje igrače učiti da je izvođenje penala lutrija! Istraživanja pokazuju da igrači koji veruju da ishod njihove akcije u velikoj meri zavisi od sreće gube osećaj kontrole nad situacijom i daleko su anksiozniji u odnosu na one koji veruju da ishod zavisi od njihovog umeća. Takođe, igrači koji veruju da u izvođenju penala sreća ima značajnu ulogu manje i ređe uvežbavaju izvođenje penala jer smatraju da vežbanje nema svrhu (Jordet, Elferink-Gemser, Lemmink i Visscher, 2006).

Kad „domaći teren“ nije prednost : Primer utakmica između KK Partizan i KK Crvene Zvezde Beograd u sezoni 2012/13

Završena je još jedna košarkaška sezona u Srbiji. Van terena „prljavija“ od prethodne, dok je na terenu bilo sve po starom. KK Partizan je nastavio pobedonosni niz i zasluženo osvojio ukupno 20., odnosno 12. titulu državnog prvaka za redom. Mediji su se uglavnom bavili verbalnim ratom na relaciji Vujošević – Čović, ali, ako ste imali dovoljno živaca da čitate sve to iz nedelje u nedelju, mogli ste da primetite i da se kroz novinske članke provlačila teza da ove sezone „domaći teren“ u duelima Partizana i Crvene Zvezde Beograd nije faktor koji donosi prevagu domaćinu. Pa hajde da vidimo zašto se smatra da „domaći teren“ predstavlja prednost u sportu i da li i u kojim situacijama igranje na svom terenu i pred svojom publikom može da postane faktor dodatnog pritiska na igrače.

Partizan i Crvena Zvezda Beograd su ove sezone odigrali 10 međusobnih duela. Dve utakmice igrale su se na neutralnom terenu. Crvena Zvezda Beograd je odnela pobedu u Kragujevcu, u čudnoj utakmici koja je trajala dva dana, i osvojila Kup Srbije, dok je Partizan pobedom u Laktašima postao šampion regionalne ABA košarkaške lige. Ostale utakmice igrale su se „na terenu jedne od ekipa“ i oba tima su ostvarila po jednu pobedu i tri poraza pred svojim navijačima. Rezultati istraživanja u različitim sportovima ukazuju da timovi koji su domaćini izlaze iz utakmica kao pobednici u više od 50% slučajeva. Nevill i Holder (1999), na primer, navode da procenat uspešnosti (pobeda) domaćina u košarci 64,4%, dok je taj procenat kada je fudbal u pitanju veći i iznosi 68,3%. Pojskić, Šeparović i Užičanin (2011) su analizirali rezultate u regionalnoj i Evroligi u sezoni 2008/9 i došli do sličnih zaključaka. U regularnom delu regionalne košarkaške, tada NLB, lige domaći timovi su pobeđivali u 66,85% slučajeva, a u regularnom delu Evrolige u 66,1% slučajeva. Procenat uspešnosti domaćina u Top16 fazi Evrolige bio je nešto niži i iznosio je 58,33%. Dakle, sasvim je jasno da uspešnost Partizana i Crvene Zvezde Beograd u međusobnim duelima na „domaćem terenu“ u ovoj sezoni značajno odstupa od očekivanog i da su utakmice pred domaćom publikom predstavljale dodatni pritisak za igrače.

Igranje na „domaćem terenu“ smatra se olakšavajućim faktorom iz više razloga.

Kao prvo, domaći igrači bolje poznaju teren na kom se igra. To im omogućava da se brže i lakše orijentišu u prostoru i efikasnije koriste svoje spacijalne sposobnosti. Takođe, domaći igrači su naviknuti na dimenzije terena, kvalitet podloge na kojoj se igra, karakteristike koševa [Igrači imaju običaj da kažu da su neki koševi „meki“, a drugi „tvrdi“] i udaljenost publike od igrališta.

Drugi faktor koji se pominje u literaturi je faktor putovanja. Duga putovanja, promene vremenskih zona i narušavanje ustaljenih navika kod igrača su otežavajuće okolnosti sa kojima se suočavaju gostujući timovi.

Ova dva faktora gotovo sigurno nisu uticala na uspešnost kada su u pitanju utakmice između Partizana i Crvene Zvezde Beograd budući da oba tima treniraju i igraju svoje utakmice u istoj dvorani i u istom gradu.

Treći faktor koji se spominje je pristrasnost sudija. U javnosti postoji uverenje da su sudije naklonjenije domaćim timovima. Rezultati nekih istraživanja potvrđuju, bar delimično, ovu pretpostavku. Na primer, Nevill, Balmer i Williams (2002) izveštavaju da fudbalske sudije dosuđuju značajno manje prekršaja domaćim igračima kada je publika izuzetno glasna u odnosu na situacije u kojima je publika mirna i zaključuju da pod pritiskom publike sudije mogu doneti odluke kojima neće izazvati negodovanje gledalaca. Dakle, u ovom slučaju sudije su domaćim timovima dopuštale agresivniju i grublju igru. Ako kao pokazatelj sudijske pristrasnosti uzmemo broj dosuđenih faulova i broj izvedenih slobodnih bacanja u ovosezonskim utakmicama između Partizana i Crvene Zvezde Beograd možemo zaključiti da sudijske pristrasnosti nije bilo. Naime, u svim odigranim utakmicama dosuđen je približno jednak broj prekršaja za obe ekipe i jedino je u prvoj utakmici finalne serije play off-a domaćeg prvenstva gostujući tim Crvene Zvezde Beograd izveo skoro duplo više slobodnih bacanja. Dakle, moglo bi se reći da su samo u tom jednom slučaju kada je u pitanju kriterijum dosuđenih prekršaja koji za posledicu imaju izvođenje slobodnih bacanja sudije svirale protiv domaćina. Nije mi namera da se bavim detaljnom analizom suđenja jer za to nisam stručna. Verujem da bi svako od vas mogao da prepozna sudijsku tendenciju u različitim situacijama u korist jedne ili druge ekipe i da bi o tome mogli laički da diskutujemo do u beskonačno ali tome ovde nije ni vreme ni mesto. Zato hajde da se složimo da sudije, koje nesumnjivo rade u veoma stresnom okruženju i pod velikim su pritiscima, nisu uticale na ishode ovih deset utakmica. Ja zaista verujem da nisu! 

I četvrti, faktor koji je u duelima Partizana i Crvene Zvezde Beograd najverovatnije najviše uticao na ishode mečeva, je faktor publike. Utakmice na „domaćem terenu“ se, uglavnom, igraju pred publikom koja podržava domaći tim. Publika svoju podršku iskazuje na različite načine. Ona igračima šalje poruke koje u sebi sadrže želju za uspehom putem pesama i aplauza, noseći garderobu u bojama kluba i preko transparenata podrške i navijačkih koreografija. Igrači takve poruke prepoznaju i istraživanja kažu da igrači izveštavaju da su u prisustvu publike koja im pruža podršku motivisaniji i sigurniji u konačan uspeh (Bray, Jones i Owen, 2002; Bray i Widmeyer, 2000). Publika koja prati Partizan i Crvenu Zvezdu Beograd je bez ikakve sumnje izrazito podržavajuća publika i u brojnim situacijama je igračima svog tima podizala moral, samopouzdanje, motivaciju i pesmom ih nosila do pobede. Međutim, kao svaki novčić, i ovaj ima i drugu stranu. Rezultati više istraživanja upućuju na zaključak da podržavajuća publika u situacijama visokog pritiska može uticati da igrači prikažu igru koja je znatno ispod njihovog uobičajenog nivoa (Baumeister i Steinhilber, 1984; Butler i Baumeister, 1988; Wright i Voyer, 1995). Hajde prvo da definišemo šta je “situacija visokog pritiska” i šta podrazumevamo pod “izvođenjem”, pa ćemo onda objasniti na koji način dolazi do pada u kvalitetu izvođenja.

Osobe se pod visokim pritiskom nalaze u situacijama kada im je veoma stalo da ishod njihovih akcija bude pozitivan (pobeda) i istovremeno smatraju da je kvalitet njihovog izvođenja ključan za dostizanje željenog ishoda. U sportu su to obično one situacije u kojima “ne postoji popravni”. Dakle, utakmice koje se igraju po “knockout sitemu”, play off serije, utakmice od čijeg ishoda direktno zavisi opstanak u trenutnom rangu takmičenja, ali i utakmice između velikih rivala koje karakteriše visok emocionalni naboj kako na tribinama, tako i na parketu.

Izvođenje se sastoji iz dve komponente:  napora i veštine. Pritisak koji pojedinac oseća tokom izvođenja je u direktnoj vezi sa njegovom motivacijom da ostvari željeni ishod. Obično osoba neće osećati pritisak ukoliko nije jako motivisana da ostvari određeni cilj. Zato u situacijama povećanog pritiska dolazi i do povećanja napora koji se ulaže da bi se željeni cilj ostvario. Koliko ćemo napora uložiti u ostvarivanje željenog ishoda je pod našom svesnom kontrolom i mi svojom voljom odlučujemo kada je potrebno uložiti više napora da bi se došlo do željenog rezultata. Kada bi izvođenje činio isključivo uloženi napor, visoka motivacija bi bila dovoljna za postizanje uspeha. Međutim, neizostavan deo izvođenja je i veština. Veštine su naše sposobnosti koje su rezultat učenja. Sportske veštine su automatski procesi koje tokom izvođenja ne kontrolišemo svesno. Određena veština postaje automatizovana kada nakon izuzetno velikog broja ponavljanja dođemo do stanja u kojem osećamo da tokom izvođenja ne ulažemo preveliki napor u njeno izvršavanje (kada osećamo da izvođenje jednostavno “teče”), kada se možemo pouzdati u efikasnost veštine i kada je izvodimo svaki put na gotovo identičan način. Tipičan primer ovakve veštine je hodanje. Dok hodamo ne mislimo o tome kako treba hodati, sigurni smo u naš korak i izvodimo ga uvek na isti način. Sportisti beskonačnim ponavljanjem određenih složenih pokreta unapređuju svoje veštine da bi ih na kraju obavljali automatski, na način isti ili veoma sličan hodanju. Ovo je važno zato što su kapacitet naše pažnje i broj informacija koje smo u stanju da obradimo u određenom trenutku ograničeni. Automatizacija veština unapređuje izvođenje u celini jer na taj način sportista “osobađa prostor” za prijem i obradu drugih važnih informacija koje su po svojoj prirodi takve da ne mogu biti automatizovane kao što su npr. razne taktičke varijante, praćenje kretanja protivničkih igrača ili donošenje odluka u vezi sa igrom. Takođe, kada je veština automatizovana potrebno je manje vremena za njeno izvođenje što u sportu može da bude veoma bitno za pozitivan ishod.

Kao što je ranije rečeno, igrači su motivisaniji kada igraju pred podržavajućom publikom, što za posledicu ima da se više trude i ulažu više svesnog napora u izvršavanje potrebnih zadataka. Ovo je dobro za one veštine koje su pod našom svesnom kontrolom i čiji kvalitet zavisi od uloženog napora. U košarci se to najčešće odnosi na agresivniju i agilniju igru u odbrani ili bolje pozicioniranje za skok na obe strane terena. Kada su u pitanju automatizovane veštine kao što su skok šut ili izvođenje slobodnih bacanja pokušaji svesnog praćenja procesa izvođenja pokreta i ulaganje dodatnog truda u izvođenje veštine, iako zvuči paradoksalno, dovodi do pada efikasnosti izvođenja (npr. Beilock i Carr, 2002). I ne samo da su igrači neprecizniji, nego i pokrete izvode sporije što protivničkoj odbrani omogućava da na vreme i bolje reaguje, a često pokazuju i znake nesigurnosti i oklevaju u donošenju odluka pa npr. umesto da uzmu šut koji inače pogađaju bez problema odlučuju se da loptu dodaju saigraču.  

Takođe, ranije je rečeno da motivacija i pritisak koji igrači osećaju variraju u zavisnosti od ličnog doživljaja važnosti da se ostvari uspeh. Između verne podržavajuće publike i igrača postoji jaka emocionalna povezanost zbog čega je igračima veoma važno da ispune očekivanja publike, ali i da ne razočaraju navijače. Podržavajuća publika zbog postojanja emocionalne povezanosti uvećava efekat nagrade posle uspeha, ali i efekat kazne nakon neuspeha. Kada pobede pred svojom, podržavajućom, publikom igrači su u prilici da uživaju u osećaju zadovoljstva koji je posledica ostvarivanja cilja u prisustvu njima emotivno bliskih osoba, preplavljeni su prijatnim osećajima naklonosti i ljubavi koju im u tim trenucima pružaju navijači i osećaju se dobro zato što su druge ljude učinili srećnim. Mogući problem nastaje kada želju igrača da ostvare očekivanja publike nadjača strah da ne razočaraju publiku. Naročito je to slučaj kada imamo podržavajuću publiku koja ulaže mnogo emocija ali i značajna materijalna sredstva (npr. sezonske karte, navijački rekviziti, garderoba sa klupskim obeležjim) u podršku svom timu. Igrači koji se trude da ne razočaraju publiku vođeni su motivom izbegavanja neuspeha. Takva motivacija, za razliku od motivacije za postizanjem uspeha, negativno utiče na sve aspekte izvođenja i vodi ka neuspehu (npr. Elliot i McGregor, 2001). Nažalost, ovu vrstu motivacije je teško izbeći jer ljude više plaši strah od neuspeha, nego što ih motiviše želja za uspehom. Cena koju palaćamo za neuspeh je za nas mnogo veća od dobiti koje nam može doneti uspeh (Baumeister, Bratslavsky, Finkenauer i Vohs, 2001).

Dakle, igrači Partizana i Crvene Zvezde Beograd u međusobnim duelima kada igraju pred svojom publikom nalaze se u situaciji povećanog pritiska. U takvoj situaciji igrači se dodatno trude da budu izuzetno uspešni što dovodi do pada u efikasnosti i efektivnosti automatskih veština i teže da ne razočaraju svoju publiku, pa ulaze u nepovoljan obrazac ponašanja motivacije za izbegavanje neuspeha. To je naročito bilo vidljivo u trećoj utakmici finalne serije play off-a u kojoj je Partizan bio domaćin i imao veći psihološki pritisak zbog želje da ne razočara svoje navijače i “očisti” protivnika rezultatom 3:0 u seriji što je dovelo do velikog broja promašenih slobodnih bacanja, mnogo izgubljenih lopti, manjeg broja skokova nego što je to uobičajeno i generalno lošeg šuta iz igre, odnosno u četvrtoj utakmici u kojoj je Crvena Zvezda Beograd bila domaćin i koja je za njene igrače pri rezultatu 2:1 u seriji imala karakteristike “biti ili ne biti” utakmice što je dovelo do nepreciznosti u šutu i malog broja postignutih poena. Čini se da je pritisak koji osećaju igrači oba tima igrajući pred domaćom publikom za njih preveliko breme i da im je lakše da igraju u “neprijateljskom okruženju” u kojem ih vodi inat i “in your face” pristup. 

Postavljanje ciljeva

Kao dečak Novak Đoković je sanjao o tome da postane najbolji teniser na svetu. Još tada je sanjao da će jednog dana podići najpestižniji pehar u svetu tenisa na travnatim terenima Wimbledona. Hiljade klinaca u ovom trenutku sanja isti san! Hiljade klinaca u ovom trenutku sanja o tome da će jednog dana učestvovati na Olimpijskim igrama, da će jednog dana postati svetski prvaci, da će baš oni postići odlučujući koš ili gol u finalu nekog evropskog prvenstva. Sanjate li o tome da ćete jednog dana izaći na onaj čuveni balkon Skupštine? Snovi imaju veliku moć! Snovi nas guraju napred. Zbog tog sna ćete ustajati u cik zore i trenirati po kiši i hladnoći. Zbog tog sna ćete izdržati i dati poslednji atom snage u trenucima kada vas svaki mišić boli. Ipak, ma koliko bilo lepo, sanjati nije i dovoljno! Za uspeh je neophodno kretati se ka ostvarenju snova. Da biste išli ka ostvarenju svojih snova potrebno je da znate šta želite, zašto to želite, kako to možete da ostvarite i da se u potpunosti posvetite ostvarivanju svojih snova. Bez discipline snovi će ostati samo vaša fantazija o uspehu! Upravo u ovome je razlika između Novaka i svih onih klinaca koji svoje snove nisu dosanjali.

Tehnika postavljanja ciljeva pokazala se kao veoma korisna za usmeravanje pažnje i akcije na činioce važne za postizanje uspeha i održavanje optimalnog nivoa motivacije u dužem vremenskom periodu. Tehnika postavljanja ciljeva pomoćiće vam da razdvojite bitno od nebitnog i usmerite pažnju na ono što je nepohodno učiniti kako bi se zadatak ispunio. Postavljeni ciljevi će vas podstaći da uložite više napora u ostvarivanje zadataka i budete istrajniji na tom putu jer dostizanje cilja služi kao podsticaj i nagrada za uloženo. Takođe, postavljanje ciljeva ohrabriće vas da pronalazite nova, kreativna rešenja za probleme na koje nailazite i da razvijate nove strategije učenja.

Ova tehnika ima nekoliko principa:

1. Neophodno je da ciljevi koje postavljate budu precizno definisani i izraženi u jedinicama ponašanja koje je moguće meriti.

Veoma često čujem sportiste koji govore da im je cilj da “daju sve od sebe”. Iako je želja da se pruži maksimum iskrena, problem sa ovako postavljenim ciljevima je u tome da oni nisu precizno definisani. U ovom slučaju je gotovo nemoguće precizno utvrditi da li je vaš cilj ispunjen jer se u proceni oslanjate na subjektivni osećaj. Zato pokušajte da, u razgovoru sa trenerom ili psihologom, utvrdite šta konkretno za vas znači “daću sve od sebe”. Rastavite “daću maksimum” na njegove sastavne delove i za svaki utvrdite vašu trenutnu poziciju, a potom i nivo na kojem želite da budete.

2. Ciljevi koje sebi postavljate treba da budu dostižni; ni previše teški, niti previše laki.

I previše teški, i lako dostižni ciljevi dovode do pada motivacije. Previše teški ciljevi dovode do pada motivacije zato što u datom trenutku predstavljaju “preveliki zalogaj”, stalno vam izmiču i izazivaju osećanje frustracije. S druge strane, ono u čemu uspevate bez imalo ili vrlo malo uloženog napora vas neće motivisati – Pa, zato što je previše lako :). Pravilno postavljen cilj je dobro odmeren cilj. To je onaj cilj koji se nalazi tik ispred vas, ali je trenutno van domašaja. Kada ostvarite takav cilj vreme je da postavite novi. Idite korak po korak, penjite se stepenik po stepenik. Za uspeh su potrebni vreme i strpljenje.   

3. Odredite vremenski rok za ostvarivanje postavljenih ciljeva.

Kada ste sebi postavili dostižan - ni previše težak, niti previše lak – cilj odredite u kom vremenskom periodu ćete cilj ostvariti. Kada ne postoji vremensko ograničenje ljudi generalno pokazuju tendenciju da odugovlače i odlažu obaveze, dok u situacijama kada imaju krajnji rok obično rade mnogo efikasnije.  

4. Postavite dugoročne, ali i kratkoročne ciljeve.

U svakom sportu postoje ciklusi koji mogu biti dugački kao što je četvorogodišnji olimpijski ciklus ili kraći kao što je takmičarska sezona. Korisno je da odgovorite na pitanje gde vidite sebe za četiri godine ili šta očekujete da ostvarite do kraja takmičarske sezone, a potom koristite kratkoročne ciljeve kao strateške korake ka ostvarivanju konačnog cilja.

5. Postavite sebi ciljeve za svaki trening, a ne samo za takmičenje.

Duško Vujošević ima običaj da kaže da je za njega trening važniji od utakmice. Na stranu lične (ne)simpatije, Vujošević je u ovome apsolutno u pravu! Kako trenirate, tako ćete se i takmičiti! Obratite pažnju na to da sam napisala “kako”, a ne “koliko”. Kvalitet treninga je daleko važniji od toga koliko sati dnevno provedete vežbajući. Ako postavljate mikro ciljeve za svaki trening, ako znate odgovore na pitanja “šta”, “kako” i “zašto” nešto radite na treningu, unapredićete efektivnost i efikasnost treninga i imaćete bolji fokus i veću motivaciju. 

6. Naglasak stavite na ciljeve čije je dostizanje pod vašom kontrolom.

Postoje tri vrste ciljeva: 1) ciljevi u vezi sa ishodom, 2) ciljevi u vezi sa procesom i 3) ciljevi u vezi sa izvođenjem.

Ciljevi u vezi sa ishodom tiču se konačnog rezultata (pobediti, biti prvi) i usmereni su na poređenje sa drugima. Ciljevi u vezi sa procesom odnose se na usvajanje određenih veština i znanja o tehnikama i taktikama izvođenja. Ciljevi u vezi sa izvođenjem odnose se na postavljene lične standarde kao meru ličnog napretka. Iako je ishod takmičenja u sportu veoma važan, problem je u tome što ishod najčešće nije u potpunosti pod vašom kontrolom. Ono što možete da kontrolišete je usvajanje i unapređivanje veština. Zato se prvenstveno usmerite na postavljanje ciljeva u vezi sa procesom. Ispunjavanje ovih ciljeva dovešće vas do kvalitetnijeg izvođenja. Na kraju, ukoliko ste učinili sve da ostvarite ciljeve koji su u potpunosti pod vašom kontrolom vaši izgledi za pobedu biće mnogo veći.

7. Postavite ciljeve iz različitih oblasti – fizičke, taktičke, tehničke ali i mentalne pripreme.

Svaka od ovih oblasti je podjednako važna za uspeh u sportu i zanemarivanje bilo kog segmenta usporiće vaš napredak. Potrudite se da svakoj oblasti posvetite dovoljno pažnje i da ravnomerno napredujete u svakoj od njih.

8. Postavite optimalan broj ciljeva.

Česta greška koju sportisti prave je da žele što više i to što pre. Kao što sam rekla, ako želite da budete uspešni potrebno je da budete strpljivi i zato u razgovoru sa trenerom, uzimajući u obzir fazu takmičarskog procesa, napravite dobru strategiju i odredite prioritete kada su u pitanju ciljevi koje želite da ostvarite.

9. Potrudite se da ciljeve određujete u pozitivnim terminima.

Kad god je to moguće umesto “Neću raditi…” koristite formulaciju “Hoću…”. Dakle, ne “Želim” ili “Trudiću se”, nego “Hoću”, “Uradiću”. :) Pažnju usmerite na ono što treba da bude prisutno u vašem repertoaru ponašanja, a ne na ono što želite da izbegnete. Na ovaj način bićete fokusirani na uspeh, a ne na neuspeh.

10. Identifikujte moguće prepreke na koje ćete nailaziti.

Ostvarivanje ciljeva je proces tokom kojeg ćete nailaziti na mnogobrojne prepreke. Zato pokušajte unapred da odredite na kakve teškoće ćete nailaziti u procesu ostvarivanja svojih ciljeva jer će vam to omogućiti da budete spremni da na njih odgovorite i pomoći će vam da probleme na koje nailazite ne koristite kao izgovore. Važno je da znate da je prevazilaženje prepreka ponekad van vaše kontrole. Ono na šta ne možete da utičete su npr. vremenski uslovi i kvalitet protivnika. Takve prepreke jednostavno zaboravite! Pažnju usmeravamo na ono što je pod našom kontrolom. Ono što možete da kontrolišete je napor koji ulažete i kvalitet treninga. Kada su u pitanju psihološki faktori posebno obratite pažnju na nestrpljivost, mehanizam racionalizacije, strah od uspeha ili strah od neuspeha i na moguće distraktore u okruženju. Veoma je važno i da obezbedite potporu za ostvarivanje ciljeva. Podelite svoje ciljeve sa vama bliskim ljudima (saigračima, prijateljima, roditeljima, trenerom), razgovarajte sa njima na koji način mogu da vam pomognu da ostanete na pravom putu i odredite s kim ćete razgovarati kada zapadnete u krizu.  

11. Budite fleksibilni.

Ciljevi nisu uklesani u kamenu! Ako vidite da se stvari ne odvijaju onako kako ste zamislili redefinišite svoje ciljeve. Vratite se na početak razmislite da li nešto radite pogrešno, utvrdite šta možete da promenite u svom pristupu problemu i pokušajte da prilagodite svoje ciljeve novim okolnostima.   

12. Obavezno zapišite svoje ciljeve!

Znam, veliki broj onih koji ovo čitaju su u ovom trenutku pomislili – Boooriiing! Na žalost, moraću da vas razočaram. :) Ovde naročito važi ona “Pametan piše, budala pamti”. Zapisivanje ciljeva će vas naterati da odlučite šta zaista želite i olakšaće vam da razdvojite bitno od nebitnog. Čitanje onoga što ste zapisali motivisaće vas na akciju. Vraćanje na ranije zapisano omogućiće vam da uvidite u čemu grešite, ali će vam poslužiti i kao dodatni motiv jer možete da vidite, crno na belo, šta ste sve do sada postigli. Neka vaši ciljevi budu obavezan deo dnevnika treninga, a dnevnik svedočanstvo o vašim uspesima kojem ćete sve vraćati u dobru i u zlu. 

Motivacija u sportu

Šta je to što sportiste „tera“ da svakodnevno - iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu - bez obzira na vremenske uslove, bez obzira na trenutno raspoloženje, bez obzira na to koliko su treninzi teški i bez obzira na to da li pobeđuju ili ne, odlaze na stadione ili u dvorane i naporno treniraju? Zašto su „glad“ za uspehom, posvećenost, disciplina i istrajnost kod nekih sportista izraženiji nego kod drugih? Šta je to što raspaljuje žar i rasplamsava vatru u pogledu?

Odgovor na ova pitanja je motivacija!

Motivacija je sve ono što nas pokreće na aktivnost i sve ono što što određuje njen smer, intenzitet i trajanje. U ranijim “blogpostovima” pisala sam o tome da je za optimalan psihološki razvoj i funkcionisanje ličnosti potrebno da budu zadovoljene tri bazične psihološke potrebe – potreba za kompetencijom, potreba za autonomijom i potreba za povezanošću sa drugima. Da se podsetimo šta pomenute potrebe znače. Potreba za kompetencijom odnosi se na potrebu da se sopstveno ponašanje i interakcija sa okruženjem opažaju kao efikasni. Potreba za autonomijom je potreba da se sopstvena ponašanja dožive kao slobodno odabrana. A potreba za povezanošću odnosi se na osećaj pripadanja i prihvaćenosti od strane drugih (Deci & Ryan, 2002). Stepen zadovoljenosti i način zadovoljavanja bazičnih potreba tesno je povezan sa nivoom i orijentacijom motivacije.

Uzroci naših aktivnosti mogu se nalaziti u nama samima ili nas na ponašanje mogu pokrenuti spoljašnji faktori pa zato pravimo razliku između unutrašnje (intrinzične) i spoljašnje (ekstrinzične) motivacije. Treći mogući slučaj je odsustvo motivacije koje karakteriše potpuni izostanak aktivnosti ili pasivno delovanje bez stvarne namere da se obavlja dato ponašanje. Nedostatak motivacije javlja se u slučajevima kada pojedinci opažaju da nisu dovoljno kompetentni zato što smatraju da: 1) data aktivnost za njih nije važna ili 2) zato što smatraju da obavljanjem date aktivnosti neće dovesti do željenog ishoda. 

Intrinzičnoj motivaciji svojstveno je dobrovoljno, iznutra pokrenuto i regulisano, uključivanje u aktivnost radi prijatnih doživljaja zadovoljstva, izazova, zabave i uživanja koji su imanentni samoj aktivnosti. Pokazatelji intrinzične motivacije su: pokazivanje interesovanja za aktivnost, povećano zalaganje, osećanje delotvornosti i nizak nivo tenzije i ankisoznosti.

Postoje tri tipa intrizične motivacije – intrizična motivacija za saznanjem, intrizična motivacija za postignućem i intrizična motivacija za doživljajem stimulacije (Vallerand i sar., 1992). Intrizičnu motivaciju za saznanjem karakteriše osećanje zadovoljstva i uživanje u vezi sa procesima učenja, otkrivanja, istraživanja i pokušaja razumevanja novih stvari. Na primer, ovaj tip motivacije se javlja kada sportisti uče nove tehnike ili taktike izvođenja zbog zadovoljstva koje sam proces učenja pobuđuje u njima. Za intrinzičnu motivaciju za postignućem karakterističan je doživljaj zadovoljstva koji proističe iz pokušaja da se ostvari ili stvori nešto vredno. Dakle, u ovom slučaju izvor zadovoljstva nalazi se u samom procesu usavršavanja i ovladavanja tehnikom koji donosi ličnu satisfakciju. Na kraju, primer intrizične motivacije za doživljajem stimulacije je plivač koji se plivanjem bavi zbog zadovoljstva koje mu pričinjavaju prijatne senzacije u trenucima dok njegovo telo „klizi“ kroz vodu. Sigurna sam da vam neće biti teško da pronađete primere motivacije za doživljajem stimulacije i u drugim sportovima. :)

Nasuprot tome, kada se uzrok ponašanja nalazi izvan nas govorimo o ekstrinzičnoj motivaciji. Spolja motivisana ponašanja rezultat su određenih instrumentalnih podsticaja koji su odvojeni od same aktivnosti. Ovi, spoljašnji, podsticaji neophodni su da bi se pojedinci angažovali u aktivnostima koje, generalno ili u određenom trenutku, ne doživljavaju kao zanimljive i zabavne same po sebi. Kao što se vidi na slici dole, Deci i Ryan (2000) razlikuju četiri tipa ekstrinzične motivacije koji su u različitoj meri autonomni, odnosno u različitoj meri samoodređeni. Samoodređeno ponašanje je ono ponašanje koje je naš izbor, koje svesno biramo iako ne mora biti podstaknuto unutrašnjim osećajem zadovoljstva. Što je više određeno ponašanje podstaknuto spolja integrisano u našu ličnost i naš sistem vrednosti to smo više motivisani da takvo ponašanje i praktikujemo i to smo uspešniji u tim aktivnostima.

Prvi tip ekstrinzične motivacije - eksterna regulacija – je najmanje autonoman tip, a ponašanje je podstaknuto i regulisano u potpunosti iz spoljašnjih izvora. Ovo je klasično “štap – šargarepa” ponašanje podstaknuto željom da se dobije nagrada ili da se izbegne kazna. Na primer neki sportista može sebi da kaže: “Danas ću se truditi na treningu da me trener sutra ne bi ostavio na klupi”. Drugi tip ekstrinzične motivacije je introjektovana regulacija. Kod introjektovane regulacije ponašanje se izvodi iz obaveze, da bi se izbeglo osećanje stida, krivice ili da bi se ojačalo osećanje lične vrednosti. Dakle, ponašanje podstaknuto ovim tipom motivacije nije samoodređeno nego je podstaknuto samonametnutim osećanjem krivice ili obaveze. Primer su sportisti koji sebi kažu: “Iako mi se danas ne trenira otići ću na trening zato što imam obavezu prema svojim saigračima i grizla bi me savest ako se ne pojavim”. Sledeća dva oblika ekstrinzične motivacije ubrajaju se, uz intrinzičnu motivaciju, u samoodređene tipove motivacije. Identifikovana motivacija odnosi se na ponašanje koje pojedinac doživljava kao važno i u kojem dolazi do svesne identifikacije sa aktivnošću ili vrednostima koje ta aktivnost izražava, pri čemu pojedinac ima osećanje izbora (Deci i Ryan, 2002). Ovaj tip motivacije predstavlja važan aspekt procesa prelaska spolja nametnute u autonomnu motivaciju, međutim još uvek nije došlo do potpune integracije ponašanja i vrednosti u ličnost pojedinca. Primer ovog tipa motivacije je sportista koji ne voli rad u teretani ali svesno bira da u tome učestvuje jer smatra da će mu to pomoći da postane bolji. Poslednji tip ekstrinzične motivacije – integrisana regulacija – je najautonomniji vid spolja motivisanog ponašanja. Integrisana regulacija ima mnogo sličnosti sa intrinzičnom motivacijom. Kod ove vrste ponašanja i dalje postoje instrumentalni razlozi za dato ponašanje koji su odvojeni od zadovoljstva i uživanja u samoj aktivnosti ali je dato ponašanje rezultat ličnog izbora napravljenog u skladu sa vrednostima koje su sastavni deo ličnosti pojedinca. Primer je sportista koji bira zdrav način ishrane i pridržava ga se jer mu omogućava da bude u vrhunskoj formi.

Jasno je da intrinzična motivacija najpoželjnija vrsta motivacije. Međutim, priroda sporta je takva da su nagrade (trofeji, pobeda, novac, društveni status i ugled) neizostavan deo bavljenja sportom. Takođe, bavljenje sportom podrazumeva iscrpljujuće treninge i visok nivo discipline što ne mora da bude - i najčešće i nije – zabavno. Zato se u sportu ne oslanjamo isključivo na intrizičnu motivaciju i, ponekad, moramo da koristimo i spoljašnje podsticaje. Istraživanja u psihologiji sporta upućuju na zaključak da su sadmodeterminišući oblici ekstrinzične motivacije (identifikovana i integrisana regulacija) po svom delovanju veoma slični intrinzičnoj motivaciji. Sportisti koji su intrinzično ili samoodređeno ekstrinzično motivisani ulažu više napora i istrajniji su obavljanju potrebnih aktivnosti, pokazuju viši nivo koncentracije i postižu bolje rezultate u odnosu na sportiste kod kojih je prepoznata eksterna ili introjektovana motivacija. Pored toga što ulažu manje napora i skloni su da odustanu, sportisti kod kojih su prepoznate eksterna i introjektovana motivacija su anksiozniji i imaju manje samopouzdanja (Pelletier i sar., 1995, 2001, 2003; Williams i Gill, 1995; Li, 1999; Vallerand, 1997; Beauchamp i sar., 1996).

Pošto smo utvrdili šta je motivacija i koji tipovi motivacije postoje sada ću pokušati da dam odgovor na pitanje zašto se deca u Srbiji bave sportom.

Motivi za bavljenje sportom kod dece i mladih u Srbiji    

 

Pre nego što počnem sa prikazom rezultata istraživanja rađenih u Srbiji želim da naglasim da se ova tema izučavala u veoma malom broju istraživanja. U većini istraživanja na našoj populaciji proučavan je motiv postignuća kod vrhunskih sportista. Pored toga, postojeća istraživanja imaju i nedostatke kao npr. da nisu navedene metrijske karakteristike korišćenih testova ili da nije kontrolisana socijalna poželjnost u odgovaranju na postavljena pitanja. Ali, to nam je što nam je. Verujemo u bolju budućnost psihologije sporta u Srbiji! :D

Jedno od novijih istraživanja sprovele su Bačanac, Radović i Vesković (2007) na uzorku od 400 mladih sportista oba pola polaznika kampa “Karataš”. Autorke izveštavaju da je oko 60% sportista odgovorilo da su sportom počeli da se bave po sopstvenom izboru, a oko 22% mladih sportista navodi da su sportom počeli da se bave pod uticajem roditelja. 7% sportista navode da su sportom počeli da se bave pod uticajem vršnjaka, na nešto manje od 4% uticaj su izvršili nastavnici fizičkog, a svega 1% sportista je u sport ušlo pod uticajem sportskih idola. S jedne strane ovakvi rezultati deluju ohrabrujuće jer se 60% mladih u sport uključuje po sopstvenoj želji, dakle motivisani su unutrašnjom željom za sportskim aktivnostima, ali s druge strane ovakvi rezultati su još jedan mogući dokaz za krizu u školskom sportu i marginalizovanu ulogu nastavnika fizičkog vaspitanja u uvođenju dece u sport i identifikaciji talentovanih sportista u Srbiji. Nekada je školski sport činio osnovu za razvijanje zdravih životnih stilova, usmeravanje dece ka praktikovanju fizičkih aktivnosti i bio široka baza za identifikaciju talenata, dok se danas deca sportom bave gotovo isključivo u okviru organizovanih sportskih klubova. Podatak da je svega 1% mladih sportom počelo da se bavi pod uticajem sportskih idola je najverovatnije zastareo. Naime, podaci za ovo istraživanje prikupljani su 2004. godine, a novija istraživanja ukazuju da je u međuvremenu došlo do značajne promene u vrednostima kod srednjoškolaca u Srbiji i daleko značajnije zastupljenosti kategorije sportista kao idola mladih. Dok je u starijim istraživanjima sportiste kao idole navodilo samo 9% mladih (Popadić, 1994; Skoko, 2000) u poslednjem velikom istraživnju to čini čak 34% (Stepanović, Pavlović-Babić i Krnjajić, 2007). Moguće je da je rastući trend popularnosti sportista posledica značajnih uspeha koje postižu srpski teniseri i izuzetne medijske propraćenosti njihovih rezultata. Ana Ivanović i Novak Đoković nalaze se među pet najpopularnijih ličnosti u pomenutom istraživanju.

U donjoj tabeli dat je uporedni prikaz motiva za bavljenje sportom zastupljenih kod američke i srpske dece.

Već na prvi pogled razlika između motiva američke i srpske dece je očigledna i jasno opisuje razliku između dve filozofije, dva različita pristupa sportu. Dok su mladim Amerikancima zabava, učenje i usavršavanje veština najvažniji motivi za bavljenje sportom, deca u Srbiji sport ne doživljavaju kao aktivnost u kojoj bi mogla da zadovolje svoje potrebe za igrom, zabavom i izazovom. 

Razliku između dva pristupa sportu je, u jednom skorašnjem intervjuu, lepo objasnio Milorad Čavić koji je potekao iz američkog sistema ali je i vrlo dobro upoznat sa radom u Srbiji. Milorad kaže:

“Dok sam bio mali, moji roditelji su, kao većina iz Srbije kad je sport u pitanju, imali mišljenje da mi treba da živimo za sport, da mi služimo sportu, a ne da sport služi nama. Cela moja filozofija je u tome da pokažem da nije tako - moramo da koristimo sport kako bismo izvukli sve dobrobiti koje može da nam pruži. Treba da se bavimo sportom da bismo samo uživali i naučili nešto, da mu pristupimo humanistički. Nažalost, u Srbiji je uglavnom prisutan takmičarski pristup – ili si prvi, ili nisi ništa, nema između. Jedan od velikih razloga zašto sam uspeo da izguram karijeru do vrhunskog nivoa i uživam u plivanju i posle toliko godina jeste što su moji instruktori imali takve filozofije koje i ja sada praktikujem. Najvažnije je igrati se. Ja danas ne idem na posao, idem da se igram. Najuspešniji ljudi u svakoj oblasti su oni koji ne smatraju to što rade kao obavezu, nego kao igru. Sve je samo u načinu razmišljanja”

Svega 9 (devet!) mladih sportista od 400 je, u istraživanju Bačanac, Radović i Vesković (2007), zabavu stavilo na prvo mesto svojih motiva za bavljenje sportom!

Najčešće pominjani motivi kod srpske dece su druženje, ljubav prema sportu i zdravlje. Skoro polovina ispitanika je zdravlje stavilo na prvo mesto svojih motiva za bavljenje sportom. Nažalost, u ovom istraživanju nije kontrolisana socijalna poželjnost u davanju odgovora pa autorke kao mogući razlog navode značajan uticaj odraslih, pre svega roditelja, na formiranje ovakvog stava kod mladih sportista. Ja bih dodala i mogući uticaj opšte društvene klime i medija u Srbiji koji najčešće šalju poruku da se sportom treba baviti zato što je to zdravo. Sledeći po redu motiv koji mladi sportisti stavljaju na prvo mesto je ljubav prema sportu. To čini oko 40% devojčica i oko 30% dečaka. Veliki procenat mladih sportista među deset motiva za bavljenje sportom navodi druženje i putovanja. Na osnovu toga koje motive stavljaju na prvo mesto reklo bi se da mlade sportiste u Srbiji na bavljenje sportom podstiče osećanje unutrašnjeg zadovoljstva, ljubav prema sportu i negovanje zdravog životnog stila. Međutim, među deset motiva česti su i lep izgled (kod oko 60% mladih sportista), uspeh (nešto manje od 60%), popularnost (nešto manje od 40%) i novac (nešto manje od 30%). Ako u obzir uzmemo i rezultate istraživanja koji kažu da mladi u Srbiji biraju sportiste za idole, pre svega, zato što su uspešni i slavni, zato što poseduju bogatstvo i moć i zbog njihovog fizičkog izgleda (Stepanović, Pavlović-Babić i Krnjajić, 2007), kao i rezultate istraživanja koji ukazuju da su mladi srpski fudbaleri značajno više ekstrinzično motivisani u odnosu na svoje vršnjake iz Rusije i da je ta razlika naročito izražena kada je u pitanju introjektovana ekstrinzična motivacija (Mladenović i Marjanović, 2011) postaje jasno zbog čega treneri u Srbiji kao najveći problem u radu sa mladim sportistima navode “nedostatak motivacije”.

Sada ću se kratko osvrnuti na razloge zbog kojih mladi sportisti napuštaju sport. Najčešće navođeni razlozi nalaze se u donjoj tabeli.

Na osnovu navedenih odgovora možemo zaključiti da se uzroci za napuštanje sporta dovode u vezu sa sportskim programima koji ne zadovoljavaju potrebe za kompetentnošću, autonomijom i povezanošću kod mladih sportista i nemogućnošću usklađivanja školskih obaveza i obaveza prema izabranom sportu što se može dovesti u vezu sa orijentacijom većine sportskih programa ka vrhunskim rezultatima.

Nažalost, nema preciznih podataka o tome na kom uzrastu mladi u Srbiji u potpunosti napuštaju sport i koliki je procenat onih koji to čine. Moje iskustvo govori da se to najčešće dešava u višim razredima srednje škole jer tada mladi sportisti donose sud o tome da li imaju budućnost u sportu ili ne, odlučuju se za budući životni poziv i odlaze iz svog grada na studije. Sportski programi usmereni na elitni sport i univerzitetski sport koji skoro pa i da ne postoji im samo olakšavaju odluku da prestanu da se aktivno bave sportom.

Saveti trenerima

Mladi sportisti trenere doživljavaju kao mnogo više od trenera. Često od sportista možete čuti da su im treneri “drugi roditelj”, uzori, mentori za život ili deo porodice. Između sportiste i trenera, kroz svakodnevni kontakt, proživljavanje dobrih i loših trenutaka, stvara se posebna čvrsta emotivna povezanost. Zato treneri imaju veoma veliki uticaj na psiho-fizički razvoj mladih sportista i samim tim na pravilno razvijanje i usmeravanje motivacije.

Pre svega važno je da znate zašto se vaši sportisti bave sportom, šta je to što ih motiviše, koji su im ciljevi i šta žele da postignu. Ovo možete utvrditi kroz razgovore sa vašim sportistima ili uz pomoć sportskog psihologa. Tehnike koje su se pokazale naročito korisnim za praćenje, usmeravanje i održavanje visokog nivoa motivacije su postavljanje ciljeva i vođenje dnevnika treninga.

 

Kao što smo videli, za pravilno usmeravanje i postizanje visokog nivoa motivacije potrebno je da sportisti zadovolje svoje potrebe za autonomijom, kompetentnošću i povezanošću. Većina dece sportom počinje da se bavi zato što voli sport i uživa u njemu. Na vama je da učinite sve što je u vašoj moći da to tako i ostane. Vaš je zadatak da na treninzima stvorite atmosferu u kojoj će sportisti moći da zadovolje svoje potrebe. To možete postići negovanjem trenerskog stila kojim se podržava autonomno ponašanje. Šta to u stvari znači? Prva greška koju možete da učinite je da negovanje autonomije izjednačite sa popustljivošću. Autonomija ne znači da je sve dozvoljeno! Negovanje autonomije znači da:

1) Svojim sportistima pružite mogućnost izbora u okviru postavljenih ograničenja i pravila. Na primer, sportistima možete dozvoliti da biraju jednu od ponuđenih vežbi koje imaju isti cilj i svrhu.

2) Sportistima date jasno obajšnjenje za zadatke (npr. ciljeve treninga) i postavljena ograničenja i pravila. Pri tome vodite računa da objašnjenja imaju smisla za vaše sportiste. Samo u tom slučaju olakšaćete prihvatanje zadataka, ograničenja i pravila i nećete negativno uticati na motivaciju sportista. 

3) Prepoznajete i uvažavate perspektivu i osećanja vaših sportista. To znači da svoje sportiste doživljavate i da se prema njima ponašate kao prema individuama koje imaju svoje potrebe i osećanja. Jasno im stavite do znanja da razumete da je nešto dosadno ili teško, pokažite saosećanje kada se ne osećaju dobro i ponovo objasnite zašto je to što radite neophodno.

4) Omogućite sportistima da samostalno donose odluke, preuzimaju inicijativu i budu kreativni. Ne možete od sportista očekivati da tokom takmičenja (utakmice, meča, trke) donose odluke i samostalno rešavaju probleme na koje nailaze ukoliko im niste omogućili da te veštine uvežbavaju na treninzima.

5) Pružite sportistima povratnu informaciju kojom ćete podržati njihovu potrebu za autonomijom i kompetentošću. Pri tome vodite računa da je povratna informacija usmerena na ponašanja koja su pod kontrolom sportiste i na visoka ali realna očekivanja.

6) Izbegavajte kontrolišuće ponašanje. Ni u kom slučaju sportistima nemojte pretiti fizičkom silom! Vodite računa da se ne ponašate pasivno-agresivno. Izbegavajte korišćenje kazni u vidu oduzimanja privilegija ili materijalnih dobara, kao i uskraćivanje ljubavi i poštovanja jer to vodi ka učvršćivanju introjektovanog tipa motivacije za koji smo ranije rekli da nije poželjan. I na kraju budite oprezni prilikom davanja opipljivih nagrada za određena ponašanja. Ukoliko sportiste budete nagrađivali vrednim nagradama (trofeji, privilegije i sl.) za aktivnosti koje su im same po sebi zabavne i u kojima uživaju doći će do pada intrinzične motivacije. Pošto smo naglasili da nagrade u vidu trofeja, medalja i novca u sportu nije moguće izbeći potrudite se da za vas i vaše sportiste takve nagrade služe pre svega kao informacija o napretku, a ne da su važne same po sebi.   

7) Učite svoje sportiste da postignuće vrednuju na osnovu samopostavljenih standarda, a ne poredeći se sa drugima. Poređenje sa drugima često dovodi do pada samopouzdanja i samopoštovanja i samim tim negativno utiče na motivaciju. Učinak drugih ne možemo da kontrolišemo. Ono što možemo da kontrolišemo je naše zalaganje u ostvarivanju sopstvenih ciljeva.