Veoma često možemo da primetimo da vrhunski sportisti pred
početak i tokom takmičenja izvode neke, manje ili više, “šašave” rituale.
Ponekad ritual izgleda simpatično kao što su na primer poljubac u “ćelu”
Fabiana Barteza pred svaku utakmicu ili haka ples Novozelanđana. Nekada nisu
vidljivi golim okom, ali imaju veliki uticaj na košarkašku modu. Urbana legenda
kaže da su košarkaši počeli da nose “tri broja veće” šorceve zato što je
Michael Jordan uvek ispod opreme nosio šorc svog nekadašnjeg koledž tima.
Nekada su ti rituali luckasti kao što je na primer u tenisu veoma često
izbegavanje da se nagazi linija. Čini se da linije preskaču gotovo svi! Veoma
često sportisti imaju sujeverja u vezi sa garderobom koju nose. Tiger Woods
uvek tokom poslednjeg dana turnira nosi crvenu majicu, Serena Williams ne menja
čarape tokom turnira, fudbaleri imaju svoje srećne kopačke, štucne i donji veš…
Neretko će treneri morati da upotrebe svu svoju moć u pregovorima ko će gde da
sedi u autobusu ili ko će poslednji da izađe iz svlačionice, a ko će poslednji
da kroči na teren kako bi se razrešio konflikt u ekipi. Nekada su rituali
opasni po zdravlje, pa je rukovodstvo NBA moralo da izda zvaničnu zabranu
Caronu Butleru da tokom utakmice žvaće slamčice. A, nekada su bizarni. Kažu da
je Sergio Goycochea, bivši golman argentinske reprezentacije, svoj ritual
uriniranja na terenu pre izvođenja penal serije započeo baš tokom četvrtfinala protiv
tadašnje Jugoslavije u Italiji 1990. I niz se nastavlja… Gotovo da nema
sportiste koji sa sobom na teren ne nosi neku amajliju. Danas su sve
popularnije trajne ili privremene tetovaže sa posebnim srećnim značenjem,
specifične frizure, ritualno šišanje do glave celog tima, puštanje brade tokom
turnira i tome slično.
Kako nastaju sujeverja i rituali?
Sredinom prošlog veka B. F. Skinner je u svojoj laboratoriji
u eksperimentima sa pacovima i golubovima izučavao operacionalno uslovljavanje.
Želeo je da utvrdi na koji način nagrada (hrana) i kazna (uskraćivanje hrane)
utiču na oblikovanje ponašanja. I onda je tokom jednog eksperimenta podesio
aparat tako da automatski, na nivou slučajnosti, daje hranu golubovima ma šta
oni radili. Golub je trebao samo “da sedi i čeka” i hrana bi stigla. Međutim,
desilo se nešto neobično. Golubovi kao da su razmišljali o tome “šta su ono
prošli put radili kad je hrana stigla”. Jedan se vrteo u krug oko svoje ose čas
u jednu, a čas u drugu stranu; drugi je mlatarao raširenim krilima; treći je
svako malo zabacivao glavu u desnu stranu… Igrom slučaja određeno ponašanje se
vremenski poklapalo sa stizanjem hrane, što je dovelo do toga da se specifično
ponašanje kod golubova učvrsti. Golubovi kao da su bili “uvereni” da hranu
dobijaju baš zato što konstantno ponavljali određeni pokret. Na ovaj način
Skinner je eksperimentalno dokazao postojanje ponašanja veoma sličnog
“sujeverju” kod golubova.
Ljudska bića se u ovome ne razlikuju značajno od golubova. I
mi smo skloni da verujemo da je isključivo naše ponašanje “zaslužno” za određeni ishod. Verujemo
da je svet pravedan (Lerner, 1965) i da, najčešće, svako prema zaslugama dobije
ono što zaslužuje. Verovanje u hipotezu pravednosti učvršćuje uverenje da smo
isključivo mi zaslužni za ishod, a da slučajnosti i sreća u svemu tome ne
igraju značajnu ulogu. Skloni smo i da pozitivan ishod, odnosno uspeh,
pripisujemo svojim sposobnostima i veštinama; a s druge strane uzroke neuspeha
tražimo u spoljašnjim nepovoljnim okolnostima i pripisujemo ih “lošoj sreći”
(Feather, 1969) pa zato određena naša ponašanja, čak i kad su potpuno
iracionalna, greškom povezujemo sa pozitivnim ishodima. Verujući u sve ovo - a
čini se da jesmo na neki način predodređeni da verujemo - stvaramo iluziju
kontrole (Langer, 1975; 1977) nad situacijom na čiji ishod ne možemo u
potpunosti da utičemo.
Na ovaj način i najbesmislenije radnje dobijaju smisao i
svoju ulogu u budućem uspehu. Naročito je to slučaj u situacijama čiji ishod
istovremeno zavisi od kombinacije veštine i slučajnosti. A, sportska takmičenja
jesu jedna od takvih situacija. Veština i umeće su izuzetno važni, ali postoje
i mnoge stvari nad kojima nemamo kontrolu, na koje ne možemo da utičemo, nešto
što je proizvod puke slučajnosti i dobre ili loše sreće.
I svi mi, najčešće, savršeno razumemo da ti specijalni
predmeti nemaju nikakvu magijsku moć i da nam uvek isti obrok, u istom
restoranu, za istim stolom dan pred važno takmičenje neće osigurati pobedu ali
jako teško se toga odričemo. Zašto? Novija istraživanja koja su se bavila
proučavanjem sujeverja i rituala u sportu upućuju na zaključak da mali rituali
i amajlije pomažu. I eto, ne odričemo se lako onoga što nam je od koristi, pa
makar ta korist bila minimalna. Pomažu tako što u situacijama sa neizvesnim
ishodom pružaju određenu vrstu utehe i snižavaju psihološku tenziju,
anksioznost i tremu pred takmičenje (Schippers i Van Lange, 2006). I ne samo
to, amajlije i rituali utiču da osnažimo veru u sopstvene sposobnosti (Samoefikasnost;
Bandura, 1977) što na kraju dovodi do boljih rezultata. Damisch, Stoberock i Mussweiler (2010) su
utvrdili da aktivacija sujeverja povezanih sa “dobrom srećom” - kao što je npr.
jednostavno “držim ti palčeve” – dovodi do povećanja samopouzdanja, a potom i
posredno utiče da osoba ostvari bolje rezultate u različim motornim i
kognitivnim zadacima. Rezultati ovih istraživanja praktično znače da rituali i
amajlije mogu predstavljati adaptivnu strategiju suočavanja sa stresom. To ne
znači da treneri nužno treba da ohrabruju sportiste da praktikuju rituale, već
da ne treba po svaku cenu obeshrabrivati one kojima to dolazi “prirodno” kao
jedna od strategija za smanjivanje tenzije.
Psiholozi ipak, bez obzira na ove pozitivne rezultate,
preporučuju da umesto rituala sportisti praktikuju specifične predtakmičarske i
takmičarske rutine. Za razliku od rituala, rutine su zasnovane na svrsishodnim,
logičnim, radnjama čiji je cilj da sportistu fizički, kognitivno i emocionalno pripreme
za trening i za takmičenje, a njihov efekat je smanjenje tenzije, više
samopouzdanje i bolja koncentracija. Ako u ovaj racionalan i svrsihodan
raspored upadne i neka amajlija, razloga za paniku nema, ali oprez nije na
odmet.
Zašto su psiholozi i dalje skeptični prema ritualima i
sujeverjima kad vidimo da oni bar nekim sportistima na neki način pomažu? Zato
što stvari mogu da krenu nizbrdo. Istraživanja nam govore da su sujeverju
podložniji i da rituale češće i revnosnije praktikuju sportisti koji poseduju
izraženu crtu anksioznosti i nisko samopouzdanje. Takođe, kod sportista veoma
često srećemo izražene opsesivne i perfekcionističke tendencije. Sportista koji
poseduje ovakve karakteristike biće podložniji razvijanju opsesivno-kompulzivnog
poremećaja. Zato je poželjno da treneri, koji su u svakodnevnom kontaktu sa
sportistima, budno motre na ponašanje sportista i ukoliko se pojavi potreba
zatraže intervenciju psihologa.
Šta je opsesivno-kompulzivni poremećaj?
Opsesivno-kompulzivni poremećaj spada u grupu neurotskih
(anksioznih) poremećaja i osim trajne preplavljujuće strepnje i iracionalnih
strahova karakterišu ga prisilne misli (opsesije) i/ili prisilne radnje
(kompulzije).
Ponekad se opsesije ili kompulzije javljaju pojedinačno, ali
ih mnogo češće srećemo u paru. Opsesije su uznemirujuće, neželjene misli,
nagoni ili slike koje se uporno javljaju i održavaju “u glavi”. Pošto su takve
misli veoma uznemiravajuće, a osoba je najčešće bar delimično svesna da su besmislene,
nerealne i preterane ona pokušava na neki način da ih se oslobodi, da ih
potisne ili ignoriše. I to čini pomoću kompulzija – repetitivnih ponašanja
(npr. radi stvari prema precizno zacrtanom rasporedu, određeni broj puta) ili
mentalnih radnji (npr. brojanje ili ponavljanje reči u sebi) za koje osoba
oseća i čvrsto veruje da predstavljaju jedini način na koji može da spreči da se
njene misli obistine. Takva ponašanja i mentalne radnje ne pričinjavaju
zadovoljstvo, osoba to radi zato što oseća da mora i da nema drugog načina, ali
ponekad dovode do tenutnog i privremenog olakšanja, smanjenja napetosti i
strepnje. Ovakvi rituali oduzimaju mnogo vremena na dnevnom nivou pa počinju
bitno da ometaju svakodnevno funkcionisanje pojedinca, društvene i porodične
aktivnosti.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj može da se javi iznenada.
Ipak, mnogo ćešće se razvija postepeno, vremenom postaje sve izraženiji, a ponekad
rituali postaju sve kompleksniji i komplikovaniji za izvođenje.
Današnja nauka smatra da opsesivno-kompulzivni poremećaj
nastaje kao posledica kombinacije više faktora : genetskih, neurobioloških,
ponašajnih, kognitivnih i faktora iz okruženja. Ovi faktori predstavljaju
predispozicije i okidače za javljanje poremećaja kod određene osobe u određenom
trenutku.
Rekli smo da izražena crta anksioznosti, nisko samopouzdanje
i izražene opsesivne i perfekcionističke tendencije predstavljaju signale za
mogući OKP. Više o perfekcionizmu pročitajte ovde i ovde. A sada ću pokušati da
objasnim kako sve to izgleda na nivou ponašanja i kako da prepoznate kada
stvari kreću nizbrdo.
Zamislimo da je naš mozak veliki inbox. Tokom dana, u svakom
trenutku, u naš inbox stižu različite poruke. Neke od tih poruka su nam bitne,
a neke od njih nisu. To znači da moramo biti u stanju da vršimo selekciju
poruka. Zamislimo onda da selekciju poruka u našem mozgu vrši specijalno
dizajniran filter za spam i junk poruke. Kod ljudi koji pate od OKP-a filter je
pogrešno podešen i umesto da prepozna spam i junk poruke i baci ih u kantu za
smeće, on uporno puni inbox takvim porukama. Osoba koja ne pati od OKP-a čak i
kada joj junk poruka stigne u inbox konstatuje da je to glupost i automatski
poruku prebaci u korpu za smeće. Osoba koja pati od OKP-a nije u stanju to
uradi zato što se u interpretaciji poruka oslanja na disfunkcionalna uverenja i
pretpostavke. Naučnici su utvrdili da postoji šest takvih disfunkcionalnih uverenja:
1. Predimenzioniranje odgovornosti – Osoba je uverena da je isključivo
ona uzrok pozitivnih ili negativnih događaja i da je isključivo njena
odgovornost da spreči da se negativni događaji dese.
2. Davanje preuveličanog značaja mislima – Verovanje da
negativne misli nužno povećavaju verovatnoću negativnih događaja ili da je
misliti nešto loše ekvivalent činjenu loših dela.
3. Kontrolisanje misli – Verovanje da je potpuna kontrola
onoga o čemu mislimo u svakom trenutku moguća i neophodna.
4. Preuveličavanje pretnje/opasnosti (Katastrofiziranje) –
Verovanje da je verovatnoća da će se nešto loše desiti velika i da će to što
treba da se desi biti jako, katastrofalno, loše.
5. Perfekcionizam – Verovanje da je nesavršenost neprihvatljiva
i da ni u kom slučaju ne smemo napraviti grešku, inače…
6. Niska tolerancija na neizvesnost – Verovanje da je moguće
i da je od izuzetne važnosti da sigurnošću znamo da se negativan događaj neće
dogoditi.
Istrajno stremljenje ka cilju koji je u sportu udaljen od
nas godinama ili čak čitavu deceniju, izražena odgovornost prema sebi i
drugima, opsesivna želja da naporno radimo, vežbamo i treniramo više i bolje od
drugih i nikada ne odustajemo za sportiste do određene mere, svakako,
predstavlja kvalitet. Međutim, onaj čiji je inbox pretrpan junk porukama
najverovatnije neće umeti da racionalno razdvoji uzroke i posledice i neće
znati kada je dosta, kada je vreme da stane i odmori dušu i telo. Tada na scenu
stupa trener. Trener je prva linija odbrane. Trener provodi sate i sate,
svakodnevno, sa svojim sportistima, on je njihova osoba od poverenja i osoba koja
ih poznaje i razume. Trener je prvi koji može da primeti da stvari kreću
nizbrdo; da amajlija više nije samo drag predmet koji pruža utehu i smiruje i
da rutina izvođenja motornih radnji postaje ritual koji mora da se izvodi tako
i samo tako jer inače… Trener je prvi koji može da primeti ako pomno prati
signale i s pažnjom sluša poruke koje mu sportista šalje.
No comments:
Post a Comment