Perfekcionizam u sportu

U psihološkoj nauci perfekcionizam je dugo dominantno definisan kao unitarni konstrukt, smatran je za negativnu karakteristiku ličnosti i predstavljan kao jedan od važnih faktora rizika za razvoj različitih psihopatoloških stanja i poremećaja. Razlog za ovakvo shvatanje, verovatno, leži u činjenici da je perfekcionizam uglavnom izučavan iz ugla kliničke psihologije. Kada su 90-ih godina prošlog veka naučnici napravili odmak od psihopatologije i počeli da izučavaju perfekcionizam iz ugla drugih psiholoških disciplina uvideli su da kada je perfekcionizam u pitanju nije sve baš tako negativno, niti je jednostavno kao što se ranije mislilo pa su se vratili Maslovljevoj teoriji o samoaktualizaciji i Hamachekovoj (1978) podeli na adaptivan (normalan) i neadaptivan (neurotski) perfekcionizam.

Hamachek (1978) je smatrao da je adaptivan perfekcionizam pokrenut željom za ličnim rastom i razvojem, dok neadaptivnog perfekcionistu pokreće postignućem uslovljen osećaj lične vrednosti, strah od neuspeha i zabrinutost da će razočarati značajne druge iz svog okruženja. Prateći ovu ideju Slade i Owens (1998) zaključuju da ponašanje pojedinca može biti motivisano željom za uspehom ili željom da se izbegne neuspeh. Pozitivan perfekcionizam je onaj kome se teži zbog želje za uspehom pri čemu uspešno obavljen zadatak osobu čini srećnom i zadovoljnom, a neuspeh se ne podnosi naročito teško. Nasuprot ovome, negativan perfekcionizam je posledica straha od neuspeha. Pošto su fokusirani na greške, negativni perfekcionisti iščekuju neuspeh; za njih ništa nije dovoljno dobro pa nakon uspešno obavljenog zadatka ne mogu da osete zadovoljstvo.

Ovakva pojednostavljena kategorijalna podela na pozitivan i negativan perfekcionizam nije mogla da se održi jer je bilo jasno da se želja za uspehom i strah od neuspeha veoma često javljaju zajedno. Analizirajući rezultate dotadašnjih istraživanja Stoeber i Otto (2006) su utvrdili da perfekcionizam čine dve osnovne dimenzije.

Prvu dimenziju su nazvali perfekcionističke težnje. Ova dimenzija odnosi se na želju za uspehom, samopostavljene izuzetno visoke standarde i težnju ka perfekciji. Prema rezultatima istraživanja ova dimenzija povezana je sa pozitivnim karakteristikama, procesima, ishodima i opštim osećajem zadovoljstva životom. Perfekcionističke težnje dovode se u vezu sa izraženom radnom etikom, voljom da se uči i željom da se napreduje, kao i posvećenošću samopostavljenim ciljevima. Drugu dimenziju nazvali su perfekcionističke zabrinutosti. Perfekcionističke zabrinutosti je dimenzija koja se odnosi na zabrinutost zbog činjenja grešaka, strah od negativne socijalne evaluacije, osećanja nesklada između očekivanog i ostvarenog i negativne reakcije na nesavršenosti.

Analizirajući karakteristike ličnosti vrhunskih sportista, osvajača medalja na Olimpijskim igrama, Gould i saradnici (2002) su zaključili da je adaptivan perfekcionizam jedna od ključnih karakteristika koja odlikuje vrhunske sportiste. Istovremeno, kod ovih sportista nisu bili izraženi zabrinutost i strah od neuspeha. I rezultati drugih istraživanja nam ukazuju na pozitivne efekte perfekcionističkih težnji, kao i na negativne efekte perfekcionističkih zabrinutosti. Perfekcionističke težnje povezane su sa pozitivnim afektom, dok su perfekcionističke zabrinutosti povezane sa negativnim afektom (Kaye i saradnici, 2008; Sagar i Stoeber, 2009). Perfekcionističke težnje su u pozitivnoj korelaciji sa samopouzdanjem i u negativnoj korelaciji sa kognitivnom i somatskom anksioznošću. S druge strane, perfekcionističke zabrinutosti su u pozitivnoj vezi sa anksioznošću i negativnoj vezi sa samopouzdanjem (Hall i sar., 1998; Stoeber i sar., 2007). Sportisti sa niskim perfekcionističkim težnjama i visokom perfekcionističkom zabrinutošću su čak podložniji anksioznosti od sportista sa visokim perfekcionističkim težnjama i izraženom zabrinutošću (Koivula i sar., 2002). Takođe, rezultati istraživanja nam ukazuju da su perfekcionističke težnje u pozitivnoj korelaciji sa funkcionalnom motivacionom orijentacijom, dok su perfekcionističke zabrinutosti u povezane sa disfunkcionalnom motivacionom orijentacijom (Stoeber i sar., 2008).

Dakle, perfekcionizam je “normalna” karakteristika ličnosti koja može imati – i najčešće i ima - pozitivne i negativne strane.

Koja od dve strane će nadjačat onu drugu zavisi od mnogo činilaca. Na najširem nivou na razvoj perfekcionizma utiču kultura u kojoj smo rođeni i odrastamo, kao i vrednosti koje se neguju u našem društvu. Na nešto užem nivou, na razvoj perfekcionizma utiče naše bliže okruženje u koje svrstavamo školu i nastavnike, vršnjake i ostale važne osobe s kojima dolazimo u kontakt u zavisnosti od naših interesovanja. Kada je sport u pitanju trener je ta važna osoba koja značajno utiče na razvoj perfekcionizma. I na kraju dolazimo do detetovog neposrednog okruženja, odnosno do primarne porodice. Na razvoj perfekcionizma utiču ličnost roditelja, stilovi vaspitanja koje roditelji neguju, njihov odnos prema postignuću i njihova očekivanja od deteta. Na koji način će dete odgovoriti na očekivanja, pravila i zahteve iz okruženja zavisiće i od ličnih karakteristika određenog deteta – njegovog temperamenta, crta ličnosti i stila emocionalnog vezivanja.

Pošto je ranije već bilo reči o stilovima vaspitanja, stilovima emocionalnog vezivanja, roditeljskim očekivanjima i njihovom odnosu prema detetovom postignuću (pogledati ovde) u ovom blog postu akcenat ću staviti na ulogu koju trener ima na razvoj perfekcionizma i na koji način se to može odraziti na postignuća sportista.

U kontekstu razvoja ključni periodi za modeliranje perfekcionizma su detinjstvo i adolescencija, a obrasci ponašanja se stiču na osnovu modela socijalnog učenja i socijalnih očekivanja. Roditelji, naravno, u ovom ranom periodu života svakog deteta ličnim primerom i očekivanjima od svoje dece postavljaju osnovu za razvoj negativnih perfekcionističkih tendencija. Međutim, često se zanemaruje da će negativne strane perfekcionizma, zasnovane na “prevelikim” roditeljskim očekivanjima, tek u okruženju u kome se neguju iste takve vrednosti  dobiti priliku da bujaju (Flett i sar., 2002). Za decu i mlade ljude koji se aktivno bave sportom trener i treninzi su to okruženje u kojem se oni formiraju kao ličnosti. U istraživanjima je utvrđena izražena povezanost između trenerovih očekivanja u vezi sa izvođenjem i trenerove evaluacije postignuća sa perfekcionističkim tendencijama kod sportista (Anshel i Eom, 2003; Gotwals i Dunn, 2009). I ne samo to, nego je i u konkretnim slučajevima sportskog postignuća trenerov uticaj na razvoj perfekcionističkih tendencija kod sportista značajno veći u odnosu na uticaj roditelja (Appleton, Hall i Hill, 2011).

Trenerov uticaj na razvoj perfekcionističkih tendencija kod sportista zasnovan je na vrsti motivacione klime koju trener neguje. Motivaciona klima sastoji se od različitih obrazaca ponašanja trenera kao što su: način na koji je strukturisan trening i specifične vežbe, vreme posvećeno učenju i usvajanju veština, način na koji se grupišu članovi tima, stepen do kog trener kontroliše donošenje važnih odluka u vezi sa napretkom sportista, vrsta i frekvencija pohvala/priznanja koje trener upućuje sportistima, način na koji trener vrednuje dostignute standarde i postignuće, kao i način nagrađivanja postignuća. Ponašanje trenera za svaki od navedenih činilaca može biti usmereno na zadatak ili na ličnost sportiste, pa će u zavisnosti od toga na treninzima vladati motivaciona klima ovladavanja veštinama ili motivaciona klima usmerena na rezultat. Kada trener nagrađuje napredak u usvajanju i izvršavanju veština, kada vodi računa da sportisti pomažu jedni drugima tokom treninga i kada vrednuje doprinos svakog člana tima na treninzima vlada motivaciona klima ovladavanja veštinama. Nasuprot ovome, motivaciona klima usmerena na rezultat je dominantna kada su standardi i proces evaluacije usmereni na sposobnosti pojedinca, kada se greške kažnjavaju, a članovi tima se međusobno takmiče za naklonost i odobravanje trenera (Duda i Hall, 2001). Kao što vidimo, u motivacionoj klimi usmerenoj na rezultat centralno mesto zauzima postignuće pojedinca mereno na osnovu trenerovog ili nekog drugog normativnog standarda pa sportisti nauče da će odobravanje i pohvale od trenera dobiti samo u slučajevima kada prikažu superiorne sposobnosti. Sportisti trenere koji neguju ovu vrstu motivacione klime doživljavaju kao izuzetno stroge, rigidne, kontrolišuće i emocionalno hladne. Takođe, ovu motivacionu klimu karakteriše povišen strah od grešaka jer i najmanja greška umanjuje šanse za superiorno postignuće. Sveukupno, motivaciona klima usmerena na rezultat je povoljno okruženje za razvoj negativnih perfekcionističkih tendencija jer je sopstvenu vrednost moguće potvrditi samo putem dostizanja izuzetno visokih standarda i izbegavanjem grešaka. S druge strane, motivaciona klima ovladavanja veštinama pogoduje razvijanju adaptivnog odnosa prema postignuću jer treneri vrednuju i nagrađuju uloženi trud i napredak, a greške smatraju za sastavni deo procesa učenja. Ovo ne znači da motivaciona klima usmerena na ovladavanje veštinama ne uključuje i izuzetno visoke standarde. Naprotiv, visoki standardi se podrazumevaju i vrhunsko postignuće je krajnji cilj ali su potrebe sportista za autonomijom, povezanošću i kompetentnošću zadovoljene, pa sportisti imaju osećaj kontrole nad situacijom, imaju razvijen doživljaj pripadnosti i pošto se uspeh meri kontinuiranim napretkom sve dok napredak, makar i minimalan, postoji smatraju da su dobri u onome što rade. Na ovaj način šanse za javljanje perfekcionističkih zabrinutosti su značajno umanjene.

Motivaciona klima usmerena na ovladavanje veštinama predstavlja dobar vid prevencije javljanja perfekcionističkih zabrinutosti i sa njima povezanim patološkim stanjima kao što su npr. ankisoznost, depresija i sindrom sagorevanja.