Pre nedelju dana Novak Đoković je ušao u istoriju tenisa kao
prvi čovek koji je u “open eri” pet puta osvojio Otvoreno prvenstvo Australije.
Svakako, ovo je podvig vredan poštovanja. Međutim, veću pažnju javnosti
privukla je činjenica da je Novak, opet, uspeo da se sa ivice ponora vrati u
meč i pobedi. I dok jedni Novaka optužuju da je „na neviteški način zavarao
protivnika“, drugi veličaju njegovu „natčovečansku mentalnu snagu“. Pravo da
vam kažem ja volim kad su velika sportska nadmetanja začinjena sa malo
kontroverzi. Kontroverze volim zato što tada na konferencijama za štampu koje
se održavaju nakon takmičenja dobijemo priliku da umesto protokolarnih,
kurtoaznih izjava čujemo šta se zaista događalo “u glavama” učesnika. Prema
Novakovim rečima, krajem drugog i početkom trećeg seta je osećao snažan fizički
zamor, iscrpljenost, kao posledicu izuzetnih napora i „trošenja“ tokom prva dva
seta. Za sportiste koji se bave sportovima izdržljivosti, kao što su
dugoprugaši, maratonci, hodači, trijatlonci, kros-kantri skijaši, biciklisti
ili veslači, ovakve „fizičke krize“ nisu nikakva novost. Naprotiv, to je nešto
sa čim se gotovo redovno suočavaju. Nekada ih uspešno prebrode, a nekada ne.
Ono što fascinira je pitanje kako uspevaju da prebrode krizu? Kako ideš dalje
kada te čitavo telo boli? Kako nastavljaš i grabiš iako imaš osećaj da ti svaki
mišić otkazuje? Gde su granice ljudske fizičke izdržljivosti i da li smo ih
dosegli? Ima li nauka odgovore na ova pitanja?
Davne 1907. godine Fletcher i Hopkins su objavili naučni rad
koji je dugo, dugo bio zlatni standard i jedini odgovor na pitanje kako nastaje
zamor mišića. Žabice su stradale ali došlo se do velikog naučnog otkrića –
zamor mišića je periferan. Nakon dugotrajnih kontrakcija mišići „plivaju“ u
mlečnoj kiselini. Logika objašnjenja zašto nastaje zamor mišića glasi – u
jednom trenutku dostižemo maksimum unosa kiseonika, nakon tog trenutka do
mišića ne stiže dovoljna doza kiseonika zbog čega se, kao nusproizvod, u njima
nagomilava mlečna kiselina, mlečna kiselina se potom razlaže, kiselost krvi
raste što za posledicu ima slabljenje signalne veze između mozga i mišića sve
dok u jednom trenutku mišići potpuno prestanu da funkcionišu. Sasvim
pojednostavljeno rečeno dolazi do mehaničkog kvara.
Međutim, lepota nauke je između ostalog i u tome što ono što
je važilo nekada ne mora da važi i danas. Danas je već sasvim jasno da mlečna
kiselina koja se gomila u mišićima, kao i laktati u krvi imaju znatno dugačiju
ulogu i ne predstavljaju „zakletog neprijatelja“ fizičke izdržljivosti. Danas
je već sasvim jasno i da, iako se mišići „troše“, trenutak u kojem osećamo da ne
možemo dalje nije trenutak u kojem su se mišići „pokvarili“ i prestali da funkcionišu.
Danas naučnici uzroke fizičkog zamora i granica fizičke izdržljivosti traže „u
glavi“. Mozak i psihološki mehanizmi koji usmeravaju i oblikuju naše ponašanje
po svemu sudeći imaju znato važniju ulogu od one koja im je nekada pripisivana.
Jedno od objašnjena nudi nam profesor Tim Noakes sa Univerziteta u Kejptaunu. Profesor Noakes (St Clair
Gibson i Noakes, 2004; Noakes, 2011) smatra da u našem mozgu postoji
„sigurnosni mehanizam“ koji se u određenom trenutku aktivira kako bi sprečio da
se naše telo previše približi tački poptunog kolapsa. Taj „sigurnosni
mehanizam“ profesor Noakes naziva „centralni izvršilac“. Prema njegovom
mišljenju mi nikada nećemo ni doći do saznanja koje su granice krajnje fizičke
izdržljivosti jer se „centralni izvršilac“ aktivira preventivno, a njegova
aktivacija je van naše voljne kontrole. U okviru ove teorije osećaj fizičke iscrpljenosti predstavlja automatsku
emociju čija je uloga da nas zaštiti od onoga što bi moglo da se dogodi, a ne
odraz pravog fiziološkog stanja organizma. Svrha zamora i osećaja fizičke iscrpljenosti je samoočuvanje.
Dakle, ako treba da trčite maraton po izuzetno toplom i vlažnom vremenu
„centralni izvršilac“ će se na nesvesnom nivou, automatski aktivirati veoma
rano, kako bi zaštitio homeostazu
organizma i sprečio da vas svesni, voljni motivacioni procesi odvedu preko
granice fizičke izdržljivosti.
Profesor Samuele
Marcora se ne slaže sa ovom teorijom. On smatra da je teorija koju predlaže
Tim Noakes previše komplikovana i da ne postoji potreba da se u model uključuje
dodatni “podsvesni inteligentni entitet“ poput „centralnog izvršioca“ (Marcora,
2008) kada postoji stara, dobra Brehmova teorija motivacije (Brehm i Self,1989). Profesor Marcora nam nudi svoju teoriju koju naziva psihobiološki model fizičkog zamora. I videćemo da ono što je Novak
izjavio na konferenciji za štampu nakon finala veoma lepo ilustruje ovu
teoriju. Prema psihobiološkom modelu trenutak u kojem nastaje osećaj fizičke iscrpljenosti određen je
motivacionim potencijalom i percepcijom napora. Motivacioni potencijal definiše se kao najveći napor koji je osoba spremna da upotrebi da bi došla do cilja.
Percepcija napora, s druge strane,
predstavlja svesnu senzaciju o tome
koliko je zadatak težak. Dakle, donosimo svesnu odluku da ne možemo dalje u
situacijama kada: a) percepcija napora nadilazi naš motivacioni potencijal ili
b) kada je percepcija napora toliko visoka da nam se čini da je zadatak
nemoguće obaviti.
Zamislimo, na primer, da meni neko kaže da podignem teg od
120 kg iz zafrkancije. Moj odgovor bi, na primer, glasio: „Ne pada mi na pamet!“
Zašto? Zato što niti želim (motivacioni potencijal je izuzetno nizak) da
podižem teg od 120 kg, niti mogu (percepcija napora je visoka) da podignem teg
od 120 kg. U ovoj situaciji percepcija napora nadilazi motivacioni potencijal. Zamislimo
sada da mi je rečeno da od toga da li ću uspeti da podignem teg od 120 kg
zavisi nešto meni veoma važno. E, ovaj put bih makar pokušala i trudila se jer
nešto važno mogu da dobijem (motivacioni potencijal je visok) ali bih verovatno
u nekom trenutku odustala od daljeg ulaganja napora jer je podizanje 120 kg za
mene preteško (percepcija napora je previsoka). U drugom primeru moj doživljaj
uloženog napora je toliko veliki da mi se čini da je zadatak nemoguće obaviti,
pa donosim svesnu odluku da odustanem.
Drugi primer predstavlja situaciju sa
kojom se najčešće sportisti suočavaju. Uglavnom svi su spremni da daju sve od
sebe! Na takmičenju, u velikim finalima motivacioni potencijal je obično vrlo,
vrlo visok. Kao što Novak kaže u intervjuu nakon finala: „I važnost trenutka,
igrati finale Grand Slam-a“. Problema sa motivacijom, dakle, nema. Ono što
pravi razliku je način na koji interpretiramo telesne senzacije. Da li i još
koliko dugo možemo da izdržimo bol, pregrejanost, dehidriranost... Osećaj da
nam telo otkazuje je stvaran. Međutim, naši mišići nisu otkazali. Itekako mogu
još. Svi znamo da možemo da uradimo još jednu seriju trbušnjaka. Svi znamo da
se odnekle pojavi snaga za furiozan finiš kad je cilj na vidiku. Ovo je i
eksperimentalno potvrđeno. U jednom od istraživanja profesor Marcora (Marcora i
Staiano, 2010) je od ispitanika, sportista, tražio da „voze“ trenažni bicikl sa
80% maksimalne snage (~240W) do tačke iscrpljenosti. Sportisti su u proseku uspevali
da „proizvode“ tu snagu u trajanju od deset i po minuta, nakon čega su
obaveštavali eksperimentatora da ne mogu dalje. U tom trenutku, bez prethodne
najave, istraživač je od njih tražio da nastave maksimalnim naporom još 5
sekundi. U tih, dodatnih, 5 sekundi ispitanici su „proizvodili“ snagu od 740W!
To je tri puta više nego što je od njih zahtevano na početku eksperimenta. Tri
puta više „izazne snage“ nakon što su dostigli tačku iscrpljenosti. I to znači
da bi na 70% ili 80% mogli da izdrže znatno duže.
Nakon ovog eksperimenta
očigledno je da ukoliko želimo da nastavimo dalje u trenutku kada nam se čini
da telo otkazuje moramo na neki način da utičemo na percepciju napora. Šta je
Novaka izvuklo iz krize? Onaj ko misli da može, onaj ko zna da može, obično i
može. Novaku je pomogla vera u sopstvene sposobnosti. Samoefikasnost ili samopouzdanje
je najvećim delom zasnovano na prethodnim uspešnim pokušajima. Prema njegovim
rečima iskustvo igranja finala dve godine ranije na istom mestu, protiv istog
protivnika, finala koje je u prva dva seta zahtevalo isto toliko snage, napora
i „trošenja“ a iz kojeg je izašao kao pobednik ga je podstaklo da se i dalje
trudi jer je „imao dokaz“ da ulaganje napora ima smisla i da ishod može biti
pozitivan. Uz to, pomoglo je i uverenje
da je fizička kriza prolazno stanje. Iz njegovih odgovora na novinarska
pitanja se vidi da Novak čvrsto veruje u to da su psiho-fizičke oscilacije
tokom meča prirodno, očekivano i prolazno stanje („Normalno je da ne možeš uvek
da budeš na svojih 100%. Normalno je u ovakvim mečevima, posle napornih i dugačkih
razmena, da se tako osećaš. U ovakvim mečevima proživljavaš određene trenutke
koji se mogu nazvati krizom. Osećao sam to tokom tih 15-20 minuta. Posle sam se
osećao bolje.“) Pomoglo je i motivišuće
samoobraćanje tzv. pep talk („Dok sam prolazio kroz te trenutke verovao sam
da ću pronaći neophodnu snagu. Zaslužiću to! I to sam i uradio.“) Pozitivan
efekat motivišućeg samoobraćanja na fizičku izdržljivost je i eksperimentalno
potvrđen. U jednom od istraživanja utvrđeno je da je grupa ispitanika koja je
koristila pep talk (U eksperimentu su korišćene fraze kao npr. “Feeling good”
za početnu fazu i “Push through this” za fazu u kojoj se bliži trenutak fizičke
iscrpljenosti što odgovara Novakovom “I'm going to earn it“) prijavljivala nižu
subjektivnu procenu percepcije uloženog napora nakon vežbanja i produžila vreme
do trenutka iscrpljenosti u proseku za 18% (Blanchfield i sar., 2014).
Pomogli su i pravilna hidratacija i
suplementi sa kofeinom koje teniseri koriste tokom mečeva. Pozitivan efekat
kofeina na fizičku izdržljivost i uticaj kofeina na smanjenje osetljivosti na
bol su dobro i detaljno ispitani (Pogledati npr. Doherty i Smith, 2005). Što se
toga i odgovarajuće ishrane tiče Novak je, prema sopstvenim rečima, vrlo disciplinovani
profesionalac. I na kraju, verovatno je bar malo pomogla i činjenica da je sa
druge strane mreže bio protivnik
koji je kada je u pitanju poimanje ljudske fizičke izdržljivosti ostao u XX
veku i formirao uverenje da su Novakovi mišići “potrošeni”, pa je u skladu sa
tim, u hodu, korigovao svoj motivacioni potencijal. Kada je shvatio da je vrag
odneo šalu, već je bilo kasno. Percepcija uloženog napora je za njega postala prevelika,
a cilj nedostižan te je, u principu, odlučio da odustane.
Dakle, a) utvrdili smo da postoje naučni dokazi za to da
iako imamo osećaj da su nam mišići potrošeni i da nam telo otkazuje, u
realnosti mišići i dalje mogu efikasno da funkcionišu i b) utvrdili smo da
rezultati istraživanja potvrđuju pretpostavke da iako je osećaj zamora stvaran
tim osećanjem možemo da manipulišemo i da na njega utičemo pravilnom
hidratacijom i suplementima ali i psihološkim mehanizmima kao što su naša
uverenja, samopouzdanje i motivišuće samoobraćanje. Ostaje nam još da odgovorimo
na pitanje da li se percepcija napora može trenirati.
Ispitujući fizički zamor i granice fizičke izdržljivosti
profesor Marcora i njegovi saradnici su došli do saznanja da kognitivni
(mentalni) zamor podjednako negativno utiče na izdržljivost kao i predhodni
fizički zamor. Rezultati njihovih istraživanja upućuju na zaključak da čitanje
sa razumevanjem, igranje kognitivno zahtevne video igrice i vožnja trenažnog
bicikla na 80% individualnog maksimuma imaju podjednako negativan uticaj na
kasniju fizičku izdržljivost (Marcora i sar., 2009). To, naravno, znači da kao
što se nećete značajno fizički trošiti neposredno pre takmičenja, ne treba ni
da se mentalno trošite. Međutim, profesor Marcora se zapitao šta bi se dogodilo
ukoliko bi se trening sastojao iz istovremenog napornog fizičkog i kognitivnog
vežbanja. Da li bi takav trening imao uticaj na percepciju napora i na
produžavanje vremena do trenutka osećaja fizičke iscrpljenosti? U njegovoj
laboratoriji ispitanici vrte pedale trenažnog bicikla do iznemoglosti i
istovremeno rešavaju zadatke zasnovane na principu Stroopovog efekta. I pri tom
ga, kako profesor Marcora kaže, svi od reda mrze, psuju i proklinju. Otprilike
u isto vreme kada je Novak igrao finale ovogodišnjeg Australian Opena skinuta
je i oznaka tajnosti sa istraživanja koje je profesor Marcora radio za
Ministarstvo odbrane Velike Britanije. Rezultati ovog istraživanja upućuju na
zaključak da simultano fizičko i mentalno opterećenje daju rezultate. Tokom
eksperimenta koji je trajao 12 nedelja ispitanici, vojnici, su tri puta
nedeljno trenirali na trenažnim biciklima. Treninzi su bili jednakog trajanja i
intenziteta prilagođenog individualnoj fizičkoj kondiciji za sve ispitanike.
Razlika je bila u tome što je polovina vojnika trenirala pod intenzivnim
kognitivnim opterećenjem. Nakon 12 nedelja treninga izvršena su testiranja i
rezultati testa vožnje trenažnog bicikla sa konstantnim naporom od 80%
individualnog VO2max do momenta iscrpljenosti pokazali su da je grupa
koja je koristila kombinovani trening napredovala za neverovatnih 126%, tri
puta više u odnosu na kontrolnu grupu koja je napredovala za 46%. Profesor
Marcora dobijene rezultate objašnjava činjenicom da se kombinovanim treningom
dodatno osnažuje centar u mozgu zadužen za percepciju napora čime se povećava
tolerancija na uloženi napor, pa kada se oslobodimo mentalnog stresa čini se da
samo fizičko vežbanje postaje znatno lakše.
Da li će i kakav efekat ovakav
kombinovani trening imati na izdržljivost vrhunskih profesionalnih sportista
još uvek ne znamo. Profesor Marcora se upravo priprema za jedno takvo
istraživanje. Pretpostavlja se da će napretka biti, ali da on neće biti toliko
veliki kao u istraživanjima u kojima su učestvovali rekreativci i vojnici. Ipak,
i to malo često napravi razliku na kraju. Takođe, pretpostavlja se i da
kombinovani trening može znatno da doprinese sportistima koji se bave
sportovima koji uz fizički zahtevaju i značajan kognitivni angažman kao što je npr.
efikasno donošenje odluka. Ostaje nam da čekamo ali prema dosadašnjim rezultatima
čini se da maraton ispod 2 sata nije nedostižan. I ranije smo preskakali
naizgled nesavladive prepreke! Ko veruje da može, taj i može!
