Znate li onu izreku „Sto puta ponovljena laž postaje
istina“? Ona je još jednom potvrđena opšteprihvaćenim mitom da su „penali
lutrija“. Ovom uverenju, svojim izjavama, ne doprinose samo sportski
komentatori i fudbalski analitičari, nego, nažalost, i veliki broj fudbalskih
trenera i igrača iako oni najbolje znaju da izvođenje penala nije nikakva igra
na sreću. Naprotiv, za dobro izvođenje penala „zaslužni“ su veština, kognitivni proces usmeravanja
pažnje i psihološka stabilnost. Ako toga nema, najlakše je uzrok poraza pronaći
u „nepredvidivom penal ruletu“.
Prema pravilima fudbalske igre „penal se dosuđuje protiv
tima čiji igrač unutar svog kaznenog prostora, dok je lopta u igri, načini
jedan od deset prekršaja za koji se dosuđuje direktan slobodan udarac“ (Laws of
the Game 2012/13, fifa.com, str. 44). Takođe, ukoliko je pravilima takmičenja
određeno da utakmica ne može biti završena nerešenim rezultatom, nakon
„regularnog dela“ i „produžetaka“ za pobednika se proglašava ona ekipa koja je
bila bolja u izvođenju serije penala. U „penal situaciji“ učestvuju dva igrača,
po jedan iz svake ekipe – izvođač (igrač jednog tima) i golman (igrač drugog
tima). Zadatak izvođača je šutem sa udaljenosti od 11 metara postigne pogodak,
a zadatak golmana je da odbrani svoj gol. Izvođenje penala je, dakle, u svojoj
osnovi veština ciljanja koja podrazumeva da izvođač uputi loptu - sa relativno
male udaljenosti u metu od približno 18m2 (Rastojanje između stativa gola je
7,32m, a visina stativa je 2,44m) – van domašaja golmana koji stoji centralno,
na sredini gol linije, i nije mu dozvoljeno da se kreće u napred sve dok
izvođač ne ostvari kontakt sa loptom.
Reklo bi se da je ovo za obučenog fudbalera jednostavan
zadatak. Međutim, rezultatima više studija, u kojima je analizirana uspešnost
izvođenja slobodnih udaraca sa „bele tačke“ na velikim međunarodnim
takmičenjima, utvrđeno je da vrhunski muški igrači uspešno izvedu penal u
intervalu između 75% i 86% slučajeva (McGarry i Franks, 2000). Od 2000. godine
do danas, pobednik UEFA Lige šampiona je u pet utakmica odlučen nakon izvođenja
serije penala, a najbolji evropski fudbaleri se baš i nisu proslavili. U finalu
2001 između Bayerna München i Valencia CF procenat promašaja iznosio je 35,7%. AC
Milan je dva puta (2003 i 2005) učestvovao u finalima u kojima je pobednik
odlučen nakon penal serije. Prvi put, protiv Juventusa, procenat neuspešnosti
igrača oba tima iznosio je 50% i drugi put, protiv Liverpoola, izvođači penala
su bili neuspešni u 44% slučajeva. 2008. na stadionu Luzhniki u Moskvi dva
engleska tima, Manchester United i Chelsea, odmerila su svoje snage u seriji
udaraca sa penala i očigledno su se pripremali za to jer je procenat neuspešno
izvedenih penala bio 21,4%. I na utakmici UEFA Lige šampiona koju su igrali Bayern
München i Chelsea 2012. neuspešno je izvedeno 30% penala. Ukupno, u ovih pet
utakmica, neuspešno je izvedeno 36% penala (2012/13 UEFA Champions League
statistics handbook, uefa.com, str. 114-118).
Neuspešnost vrhunskih fudbalera u izvršavanju ovog relativno
jednostavnog zadatka privukla je pažnju sportskih psihologa, naročito u
zemljama čiji fudbaleri važe za tradicionalno loše izvođače penala poput
Engleske i Holandije.
Geir Jordet, sportski
psiholog koji je između ostalog sarađivao sa fudbalskim savezom Holandije, sa
saradnicima je sproveo seriju istraživanja u kojima je analiziralo ponašanje vrhunskih
fudbalera u penal situacijama na velikim međunarodnim takmičenjima.
Jordet, Hartman, Visscher i Lemmink (2007) su u jednom od
istraživanja pokušali da utvrde da li je neuspešnost u izvođenju posledica
slučaja ili uzroke neuspešnosti treba tražiti u stresu, veštini fudbalera i
fizičkom zamoru. Rezultati ovog istraživanja upućuju na zaključak da na
uspešnost izvođenja penala značajno utiče samo važnost konkretnog penala i da
su uticaji veštine i umora zanemarljivi [Ovde svakako treba imati na umu da su
analizirani šutevi vrhunskih fudbalera i da se upravo oni najveštiji biraju za
izvođače penala pa je samim tim razlika u veštini koju igrači poseduju veoma
mala. Da su upoređovani šutevi početnika i vrhunskih fudbalera razlika u
veštini bi sigurno značajno uticala na efikasnost izvođenja]. Dakle, što je
konkretni penal važniji za konačan ishod meča to se izvođači nalaze pod većim
stresom, a što je doživljaj stresa snažniji nepreciznost u izvođenju penala je
veća. Utvrđeno je i da se izvođači nalaze pod većim stresom i da su
neprecizniji u situacijama kada promašaj direktno donosi poraz njihovoj ekipi u
odnosu na situaciju kada ih promašaj ostavlja u igri ili kada ih pogodak može
dovesti u prednost (Jordet i Hartman, 2008). Daljom analizom utvrđeno je da
pošto se nalaze pod izrazito snažnim pritiskom neki izvođači penala pokazuju
tendenciju ka eskapističkom ponašanju tj. žele da se situacija u kojoj se nalaze
što pre završi pa se trude da izbegnu direktan vizuelni kontakt sa golmanom,
veoma brzo završavaju pripremu za
izvođenje penala, ne mogu da dočekaju znak sudije, svako i najmanje odlaganje
ih čini vidno nervoznijim i za manje od 200 ms reaguju na sudijski zvižduk.
Naspurot ovome, igrači koji su na sudijski znak reagovali tek nakon jedne
sekunde bili su značajno precizniji (Jordet, Hartman i Sigmundstad, 2009).
Prilikom izvođenja penala izvođači koriste dve strategije. Kuhn
(1988) je te strategije nazvao “zavisna od golmana” i “nezavisna od golmana”. U
prvom slučaju izvođač pažnju fokusira na pokrete golmana i čeka njegovu
reakciju u želji da uputi šut u suprotnu stranu od one na koju golman krene. U
drugom slučaju izvođač “ignoriše” golmana i pažnju usmerava na mesto koje
cilja, odnosno na mesto gde želi da uputi šut. Istraživanja pokazuju da je
fokusiranje pažnje na golmana kontraproduktivno. U situacijama kada je pažnja
izvođača usmerena na golmana šutevi izvođača po pravilu završavaju u centralnom
delu gola, bliže golmanu, pa su šanse da golman odbrani udarac značajno
uvećane. Ova strategija je efikasna samo u slučaju kada golman načini pokret
veoma rano i time izvođaču ostavi dovoljno vremena da izvede precizan šut. (Van
der Kamp, 2006; Bakker, Oudejans, Binsch i Van der Kamp, 2006; Binsch,
Oudejans, Bakker i Savelsbergh, 2010; Nagano, Kato i Fukuda, 2006; Wilson, Wood
i Vine, 2009).
Dakle, uspešno izvođenje penala zavisi od strategije koju
izvođač koristi, odnosno od usmerenosti njegove pažnje, i od njegovog ponašanja
u stresnoj situaciji. Sada ću pokušati da objasnim zašto je važno da se pažnja
usmeri na mesto gde izvođač želi da uputi šut i zbog čega u stresnim
situacijama dolazi do značajnog pada u preciznosti prilikom izvođenja penala.
Za uspešno izvođenje složenih motornih radnji u zadacima
ciljanja od presudne važnosti je koordinacija očnih pokreta i pokreta udova,
odnosno u ovom slučaju pokreta donjih ekstremiteta tj. nogu. Pre svega, pažnja podrazumeva selektivno koncentrisanje isključivo na određeni objekat ili
mesto u našem okruženju pri čemu ignorišemo ostale prisutne elemente. Čovek to
najčešće čini tako što svoje telo, odnosno glavu, usmerava u pravcu objekta ili
mesta od interesa u datom trenutku. Čulo vida u ovakvim zadacima obavlja ulogu “izvidnice”.
Čulo vida nam omogućava da fiksiramo metu i prikupimo informacije potrebne za izvršavanje
zadatka. Te informacije se preko kratkoročne memorije prosleđuju dalje do
centara u kori velikog mozga zaduženih za kontrolu izvođenja motornih radnji.
Informacije iz oba centra, vizuelnog i motornog, se potom prosleđuju u “radnu
memoriju” i tu se vrši selekcija prispelih informacija s obzirom na njihovu
važnost za izvršavanje određenih radnji, vrši se planiranje, bira se strategija
i na kraju donosi odluka o načinu na koji će zadatak biti izvršen. Znači,
uspešnost izvršavanja određenog zadatka zavisi od informacija koje su ušle u sistem.
Kada izvođač pažnju usmerava na moguću reakciju golmana dovodi sistem u zabludu
i posledica je da lopta završava u središnjem delu gola. Jednostavno, zamislite
da igrate pikado u nekom kafiću. Šta bi se dogodilo ako bi želeli da strelicom
pogodite centar a pogled vam je usmeren ka lepoj devojci koja sedi za susednim
stolom? :) Šta bi se dogodilo kada bi košarkaš prilikom izvođenja slobodnih
bacanja umesto u obruč gledao u publiku? Fudbaleri ponekad pokušavaju da
prevare golmana tako što gledaju u jednu stranu, a nameravaju da šutiraju u
drugu. I takvi šutevi obično budu veoma neprecizni. Slobodno gledajte u mesto
gde želite da uputite udarac jer golmani ne prate u kom pravcu ste usmerili pogled.
Istraživanjimima u kojima su korišćeni instrumenti za praćenje pokreta očiju
golmana prilikom izvođenja penala utvrđeno je da golmani u želji da
anticipiraju smer udarca pažnju usmeravaju na donji deo tela (kukove, noge i
stopala) izvođača (npr. Savelsbergh, Williams, van der Kamp i Ward, 2002).
Rekli smo i da je izvođenje penala izuzetno stresan događaj.
A, najčešća reakcija na stresnu situaciju kod ljudi je emocija anksioznosti,
odnosno takmičarska trema. Anksioznost je složena emocija koja se sastoji iz
dve komponente: fiziološke i kognitivne. Fiziološku komponentu čine simptomi kao
što su: ubrzano lupanja srca, plitko i ubrzano disanje, znojenje dlanova,
leptirići u stomaku, grčenje mišića, podrhtavanje ruku i nogu, širenje zenica i
sl. Kognitivna komponenta odnosi se na zabrinutost u vezi sa ishodom naših
akcija. Najčešće se zabrinutost tiče naših strahovanja u vezi sa tim kakav
utisak ćemo ostaviti i da li ćemo biti uspešni u onome što radimo. Često je ona
podstaknuta pogrešnom interpretacijom fizioloških simptoma koje u tom trenutku
osećamo i negativnim prošlim iskustvima doživljenim u istim ili sličnim
situacijama. Simptomi koje osećamo kada smo anksiozni u svojoj osnovi imaju “bori
se ili beži” reakciju i predstavljaju odgovor organizma na “pretnju” iz
okruženja bilo da je to realna opasnost koja nam preti ili je u pitanju subjektivni
osećaj pretnje po naš ugled i samopoštovanje. U situaciji izvođenja penala
takvu “pretnju” predstavlja golman. On je jedini koji realno može da spreči
izvođača da postigne gol i time naruši ugled izvođača. Prirodna reakcija čoveka
u takvoj situaciji je da pažnju usmerava ka izvoru “pretnje” i time opet dolazi
do narušavanja procesa pažnje. Kao što je ranije rečeno, za uspešno izvođenje
penala golman predstavlja irelevantnu informaciju i dovodi naš sistem za obradu
informacija u zabludu. Ako je šut izveden precizno golman nema nikakvu šansu da
ga odbrani!
Na kraju, evo nekoliko saveta izvođačima, golmanima i
trenerima.
Izvođači bi pre svega trebali da vežbaju izvođenje penala
kako bi unapredili tehniku izvođenja. Takođe, važno je i da razvijete i uvežbavate
način izvođenja penala koji je vama prikladan i koji vam prija. Trudite se da
steknete vama svojstvenu rutinu izvođenja. Preporučila bih i da se na
treninzima simulirate realnu stresnu situaciju. Na primer, kada vežbate
izvođenje penala nemojte stajati u kaznenom prostoru nego svaki put krenite od
centra igrališta. Ne zaboravite, gde oči gledaju, tamo će lopta završiti!
Vežbajte veštinu usmeravanje pažnje na mesto gde želite da uputite šut. Neka
vam u tome pomogne vaš kolega golman. Za uvežbavanje izvođenja penala pod
stresnim okolnostima možete koristiti i tehniku vizualizacije, a za kontrolu
anksioznosti koristite neke od tehnika opuštanja kao što su dijafragmatsko
disanje, progresivna mišićna relaksacija i kontrola samoobraćanja.
Golmani bi trebali da pokušaju da privuku pažnju izvođača.
Nisam sigurna da će sudije danas dozvoliti čuveni “spaghetti legs ples” Brucea
Grobbelaara, ali pokušajte da pokretima ruku koji su u okviru dozvoljenog
privučete pažnju izvođača. Takođe, veoma malim pomeranje u jednu stranu (6-9
cm) od centralne pozicije na gol liniji “sugerišete” izvođaču na koju stranu da
šutira (Masters, van der Kamp and Jackson, 2007). U privlačenju pažnje izvođača
može vam pomoći i dres jarkih boja (crvena, narandžasta i sl.). U svakom
slučaju imajte na umu da anksiozni izvođači mnogo češće šut upućuju ka sredini
gola i zato se trudite da što duže ostanete u mestu i ne napravite pokret
prerano.
Treneri, nemojte svoje igrače učiti da je izvođenje penala
lutrija! Istraživanja pokazuju da igrači koji veruju da ishod njihove akcije u
velikoj meri zavisi od sreće gube osećaj kontrole nad situacijom i daleko su
anksiozniji u odnosu na one koji veruju da ishod zavisi od njihovog umeća.
Takođe, igrači koji veruju da u izvođenju penala sreća ima značajnu ulogu manje
i ređe uvežbavaju izvođenje penala jer smatraju da vežbanje nema svrhu (Jordet,
Elferink-Gemser, Lemmink i Visscher, 2006).
No comments:
Post a Comment