Jun 25, 2013

Penali u fudbalu - Lutrija ili ipak ne?

Znate li onu izreku „Sto puta ponovljena laž postaje istina“? Ona je još jednom potvrđena opšteprihvaćenim mitom da su „penali lutrija“. Ovom uverenju, svojim izjavama, ne doprinose samo sportski komentatori i fudbalski analitičari, nego, nažalost, i veliki broj fudbalskih trenera i igrača iako oni najbolje znaju da izvođenje penala nije nikakva igra na sreću. Naprotiv, za dobro izvođenje penala „zaslužni“ su veština, kognitivni proces usmeravanja pažnje i psihološka stabilnost. Ako toga nema, najlakše je uzrok poraza pronaći u „nepredvidivom penal ruletu“.

Prema pravilima fudbalske igre „penal se dosuđuje protiv tima čiji igrač unutar svog kaznenog prostora, dok je lopta u igri, načini jedan od deset prekršaja za koji se dosuđuje direktan slobodan udarac“ (Laws of the Game 2012/13, fifa.com, str. 44). Takođe, ukoliko je pravilima takmičenja određeno da utakmica ne može biti završena nerešenim rezultatom, nakon „regularnog dela“ i „produžetaka“ za pobednika se proglašava ona ekipa koja je bila bolja u izvođenju serije penala. U „penal situaciji“ učestvuju dva igrača, po jedan iz svake ekipe – izvođač (igrač jednog tima) i golman (igrač drugog tima). Zadatak izvođača je šutem sa udaljenosti od 11 metara postigne pogodak, a zadatak golmana je da odbrani svoj gol. Izvođenje penala je, dakle, u svojoj osnovi veština ciljanja koja podrazumeva da izvođač uputi loptu - sa relativno male udaljenosti u metu od približno 18m2 (Rastojanje između stativa gola je 7,32m, a visina stativa je 2,44m) – van domašaja golmana koji stoji centralno, na sredini gol linije, i nije mu dozvoljeno da se kreće u napred sve dok izvođač ne ostvari kontakt sa loptom.

Reklo bi se da je ovo za obučenog fudbalera jednostavan zadatak. Međutim, rezultatima više studija, u kojima je analizirana uspešnost izvođenja slobodnih udaraca sa „bele tačke“ na velikim međunarodnim takmičenjima, utvrđeno je da vrhunski muški igrači uspešno izvedu penal u intervalu između 75% i 86% slučajeva (McGarry i Franks, 2000). Od 2000. godine do danas, pobednik UEFA Lige šampiona je u pet utakmica odlučen nakon izvođenja serije penala, a najbolji evropski fudbaleri se baš i nisu proslavili. U finalu 2001 između Bayerna München i Valencia CF procenat promašaja iznosio je 35,7%. AC Milan je dva puta (2003 i 2005) učestvovao u finalima u kojima je pobednik odlučen nakon penal serije. Prvi put, protiv Juventusa, procenat neuspešnosti igrača oba tima iznosio je 50% i drugi put, protiv Liverpoola, izvođači penala su bili neuspešni u 44% slučajeva. 2008. na stadionu Luzhniki u Moskvi dva engleska tima, Manchester United i Chelsea, odmerila su svoje snage u seriji udaraca sa penala i očigledno su se pripremali za to jer je procenat neuspešno izvedenih penala bio 21,4%. I na utakmici UEFA Lige šampiona koju su igrali Bayern München i Chelsea 2012. neuspešno je izvedeno 30% penala. Ukupno, u ovih pet utakmica, neuspešno je izvedeno 36% penala (2012/13 UEFA Champions League statistics handbook, uefa.com, str. 114-118).




Neuspešnost vrhunskih fudbalera u izvršavanju ovog relativno jednostavnog zadatka privukla je pažnju sportskih psihologa, naročito u zemljama čiji fudbaleri važe za tradicionalno loše izvođače penala poput Engleske i Holandije.

Geir Jordet, sportski psiholog koji je između ostalog sarađivao sa fudbalskim savezom Holandije, sa saradnicima je sproveo seriju istraživanja u kojima je analiziralo ponašanje vrhunskih fudbalera u penal situacijama na velikim međunarodnim takmičenjima.

Jordet, Hartman, Visscher i Lemmink (2007) su u jednom od istraživanja pokušali da utvrde da li je neuspešnost u izvođenju posledica slučaja ili uzroke neuspešnosti treba tražiti u stresu, veštini fudbalera i fizičkom zamoru. Rezultati ovog istraživanja upućuju na zaključak da na uspešnost izvođenja penala značajno utiče samo važnost konkretnog penala i da su uticaji veštine i umora zanemarljivi [Ovde svakako treba imati na umu da su analizirani šutevi vrhunskih fudbalera i da se upravo oni najveštiji biraju za izvođače penala pa je samim tim razlika u veštini koju igrači poseduju veoma mala. Da su upoređovani šutevi početnika i vrhunskih fudbalera razlika u veštini bi sigurno značajno uticala na efikasnost izvođenja]. Dakle, što je konkretni penal važniji za konačan ishod meča to se izvođači nalaze pod većim stresom, a što je doživljaj stresa snažniji nepreciznost u izvođenju penala je veća. Utvrđeno je i da se izvođači nalaze pod većim stresom i da su neprecizniji u situacijama kada promašaj direktno donosi poraz njihovoj ekipi u odnosu na situaciju kada ih promašaj ostavlja u igri ili kada ih pogodak može dovesti u prednost (Jordet i Hartman, 2008). Daljom analizom utvrđeno je da pošto se nalaze pod izrazito snažnim pritiskom neki izvođači penala pokazuju tendenciju ka eskapističkom ponašanju tj. žele da se situacija u kojoj se nalaze što pre završi pa se trude da izbegnu direktan vizuelni kontakt sa golmanom, veoma brzo završavaju  pripremu za izvođenje penala, ne mogu da dočekaju znak sudije, svako i najmanje odlaganje ih čini vidno nervoznijim i za manje od 200 ms reaguju na sudijski zvižduk. Naspurot ovome, igrači koji su na sudijski znak reagovali tek nakon jedne sekunde bili su značajno precizniji (Jordet, Hartman i Sigmundstad, 2009).  

Prilikom izvođenja penala izvođači koriste dve strategije. Kuhn (1988) je te strategije nazvao “zavisna od golmana” i “nezavisna od golmana”. U prvom slučaju izvođač pažnju fokusira na pokrete golmana i čeka njegovu reakciju u želji da uputi šut u suprotnu stranu od one na koju golman krene. U drugom slučaju izvođač “ignoriše” golmana i pažnju usmerava na mesto koje cilja, odnosno na mesto gde želi da uputi šut. Istraživanja pokazuju da je fokusiranje pažnje na golmana kontraproduktivno. U situacijama kada je pažnja izvođača usmerena na golmana šutevi izvođača po pravilu završavaju u centralnom delu gola, bliže golmanu, pa su šanse da golman odbrani udarac značajno uvećane. Ova strategija je efikasna samo u slučaju kada golman načini pokret veoma rano i time izvođaču ostavi dovoljno vremena da izvede precizan šut. (Van der Kamp, 2006; Bakker, Oudejans, Binsch i Van der Kamp, 2006; Binsch, Oudejans, Bakker i Savelsbergh, 2010; Nagano, Kato i Fukuda, 2006; Wilson, Wood i Vine, 2009).

Dakle, uspešno izvođenje penala zavisi od strategije koju izvođač koristi, odnosno od usmerenosti njegove pažnje, i od njegovog ponašanja u stresnoj situaciji. Sada ću pokušati da objasnim zašto je važno da se pažnja usmeri na mesto gde izvođač želi da uputi šut i zbog čega u stresnim situacijama dolazi do značajnog pada u preciznosti prilikom izvođenja penala.

Za uspešno izvođenje složenih motornih radnji u zadacima ciljanja od presudne važnosti je koordinacija očnih pokreta i pokreta udova, odnosno u ovom slučaju pokreta donjih ekstremiteta tj. nogu. Pre svega, pažnja podrazumeva selektivno koncentrisanje isključivo na određeni objekat ili mesto u našem okruženju pri čemu ignorišemo ostale prisutne elemente. Čovek to najčešće čini tako što svoje telo, odnosno glavu, usmerava u pravcu objekta ili mesta od interesa u datom trenutku. Čulo vida u ovakvim zadacima obavlja ulogu “izvidnice”. Čulo vida nam omogućava da fiksiramo metu i prikupimo informacije potrebne za izvršavanje zadatka. Te informacije se preko kratkoročne memorije prosleđuju dalje do centara u kori velikog mozga zaduženih za kontrolu izvođenja motornih radnji. Informacije iz oba centra, vizuelnog i motornog, se potom prosleđuju u “radnu memoriju” i tu se vrši selekcija prispelih informacija s obzirom na njihovu važnost za izvršavanje određenih radnji, vrši se planiranje, bira se strategija i na kraju donosi odluka o načinu na koji će zadatak biti izvršen. Znači, uspešnost izvršavanja određenog zadatka zavisi od informacija koje su ušle u sistem. Kada izvođač pažnju usmerava na moguću reakciju golmana dovodi sistem u zabludu i posledica je da lopta završava u središnjem delu gola. Jednostavno, zamislite da igrate pikado u nekom kafiću. Šta bi se dogodilo ako bi želeli da strelicom pogodite centar a pogled vam je usmeren ka lepoj devojci koja sedi za susednim stolom? :) Šta bi se dogodilo kada bi košarkaš prilikom izvođenja slobodnih bacanja umesto u obruč gledao u publiku? Fudbaleri ponekad pokušavaju da prevare golmana tako što gledaju u jednu stranu, a nameravaju da šutiraju u drugu. I takvi šutevi obično budu veoma neprecizni. Slobodno gledajte u mesto gde želite da uputite udarac jer golmani ne prate u kom pravcu ste usmerili pogled. Istraživanjimima u kojima su korišćeni instrumenti za praćenje pokreta očiju golmana prilikom izvođenja penala utvrđeno je da golmani u želji da anticipiraju smer udarca pažnju usmeravaju na donji deo tela (kukove, noge i stopala) izvođača (npr. Savelsbergh, Williams, van der Kamp i Ward, 2002).

Rekli smo i da je izvođenje penala izuzetno stresan događaj. A, najčešća reakcija na stresnu situaciju kod ljudi je emocija anksioznosti, odnosno takmičarska trema. Anksioznost je složena emocija koja se sastoji iz dve komponente: fiziološke i kognitivne. Fiziološku komponentu čine simptomi kao što su: ubrzano lupanja srca, plitko i ubrzano disanje, znojenje dlanova, leptirići u stomaku, grčenje mišića, podrhtavanje ruku i nogu, širenje zenica i sl. Kognitivna komponenta odnosi se na zabrinutost u vezi sa ishodom naših akcija. Najčešće se zabrinutost tiče naših strahovanja u vezi sa tim kakav utisak ćemo ostaviti i da li ćemo biti uspešni u onome što radimo. Često je ona podstaknuta pogrešnom interpretacijom fizioloških simptoma koje u tom trenutku osećamo i negativnim prošlim iskustvima doživljenim u istim ili sličnim situacijama. Simptomi koje osećamo kada smo anksiozni u svojoj osnovi imaju “bori se ili beži” reakciju i predstavljaju odgovor organizma na “pretnju” iz okruženja bilo da je to realna opasnost koja nam preti ili je u pitanju subjektivni osećaj pretnje po naš ugled i samopoštovanje. U situaciji izvođenja penala takvu “pretnju” predstavlja golman. On je jedini koji realno može da spreči izvođača da postigne gol i time naruši ugled izvođača. Prirodna reakcija čoveka u takvoj situaciji je da pažnju usmerava ka izvoru “pretnje” i time opet dolazi do narušavanja procesa pažnje. Kao što je ranije rečeno, za uspešno izvođenje penala golman predstavlja irelevantnu informaciju i dovodi naš sistem za obradu informacija u zabludu. Ako je šut izveden precizno golman nema nikakvu šansu da ga odbrani! 

Na kraju, evo nekoliko saveta izvođačima, golmanima i trenerima.

Izvođači bi pre svega trebali da vežbaju izvođenje penala kako bi unapredili tehniku izvođenja. Takođe, važno je i da razvijete i uvežbavate način izvođenja penala koji je vama prikladan i koji vam prija. Trudite se da steknete vama svojstvenu rutinu izvođenja. Preporučila bih i da se na treninzima simulirate realnu stresnu situaciju. Na primer, kada vežbate izvođenje penala nemojte stajati u kaznenom prostoru nego svaki put krenite od centra igrališta. Ne zaboravite, gde oči gledaju, tamo će lopta završiti! Vežbajte veštinu usmeravanje pažnje na mesto gde želite da uputite šut. Neka vam u tome pomogne vaš kolega golman. Za uvežbavanje izvođenja penala pod stresnim okolnostima možete koristiti i tehniku vizualizacije, a za kontrolu anksioznosti koristite neke od tehnika opuštanja kao što su dijafragmatsko disanje, progresivna mišićna relaksacija i kontrola samoobraćanja.

Golmani bi trebali da pokušaju da privuku pažnju izvođača. Nisam sigurna da će sudije danas dozvoliti čuveni “spaghetti legs ples” Brucea Grobbelaara, ali pokušajte da pokretima ruku koji su u okviru dozvoljenog privučete pažnju izvođača. Takođe, veoma malim pomeranje u jednu stranu (6-9 cm) od centralne pozicije na gol liniji “sugerišete” izvođaču na koju stranu da šutira (Masters, van der Kamp and Jackson, 2007). U privlačenju pažnje izvođača može vam pomoći i dres jarkih boja (crvena, narandžasta i sl.). U svakom slučaju imajte na umu da anksiozni izvođači mnogo češće šut upućuju ka sredini gola i zato se trudite da što duže ostanete u mestu i ne napravite pokret prerano.   


Treneri, nemojte svoje igrače učiti da je izvođenje penala lutrija! Istraživanja pokazuju da igrači koji veruju da ishod njihove akcije u velikoj meri zavisi od sreće gube osećaj kontrole nad situacijom i daleko su anksiozniji u odnosu na one koji veruju da ishod zavisi od njihovog umeća. Takođe, igrači koji veruju da u izvođenju penala sreća ima značajnu ulogu manje i ređe uvežbavaju izvođenje penala jer smatraju da vežbanje nema svrhu (Jordet, Elferink-Gemser, Lemmink i Visscher, 2006).

No comments:

Post a Comment