Fudbal i depresija

Organizacija FIFPro je juče objavila rezultate istraživanja o mentalnom zdravlju fudbalera sprovedenog na uzorku od 301 aktivnih i penzionisanih fudbalera iz 6 zemalja.

Prema rezultatima istraživanja 26% aktivnih fudbalera je izjavilo da je bar jednom tokom svoje karijere osećalo simptome anksioznosti i depresije. Isti procenat aktivnih fudbalera (26%) prijavljuje da ima nezdrave prehrambene  navike, a 19% da je sklono zloupotrebi alkohola.

Kada su u pitanju fudbaleri koji više nisu aktivni, što možete videti na grafičkim prikazima ispod teksta, brojke pozivaju na još veći oprez. Oko 40% penzionisanih fudbalera, prosečne starosti od 36 godina (!), prijavljuje da ima simptome anksioznosti i depresije i nezdrave prehrambene navike, a jedna trećina da je sklona zloupotrebi alkohola. I ostali pokazatelji su u porastu u odnosu na aktivne fudbalere.

Podaci iz istraživanja FIFPro za aktivne igrače
(Grafikon je preuzet sa sajta fifpro.org i postavljen je isključivo u edukativne svrhe)

Podaci iz istraživanja FIFPro za penzionisane igrače
(Grafikon je preuzet sa sajta fifpro.org i postavljen je isključivo u edukativne svrhe)

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, depresija je trenutno na četvrtom mestu, a prognoze su da će do 2020. dospeti na drugo mesto na listi najučestalijih bolesti u svetu. Procena Svetske zdravstvene organizacije je da se 350 miliona ljudi u svetu suočava sa ovom bolešću. Statistike nam govore i da svaki dvadeseti stanovnik naše planete ima bar jednu depresivnu epizodu godišnje (WHO, 2012). Depresija nije zaobišla ni fudbal. Andy Cole, Gianluigi Buffon, Carlos Tevez, Stan Collymore, Clarke Carlisle, Sebastian Deisler, Paul Gascoigne su samo neki od igrača koji su o svojoj bolesti javno govorili, a Robert Enke i Gary Speed nažalost više nisu među nama. Rezultati istraživanja koje je objavila FIFPro nam govore da su pomenuti igrači tek vrh ledenog brega i da je problem znatno ozbiljniji. Precizan odgovor na pitanje kakva je situacija u Srbiji nemamo. Mi nemamo statistike ni kada je u pitanju opšta populacija, a kamoli kada su u pitanju fudbaleri. Procenjuje se da u Srbiji oko 300.000 ljudi boluje od depresije, a da godišnje oko 1.400 osoba digne ruku na sebe. Kada su u pitanju fudbaleri, koliko je meni poznato, jedino je Ivan Ergić bio spreman da govori o svojoj bolesti i odmah je etiketiran kao čudak. Ali, budite sigurni da se priča ne završava na ovom “čudaku”!

Mentalne bolesti su i dalje generalno tabu, sramota i nešto o čemu se ne priča. U profesionalnom sportu su ovakve predrasude naročito izražene. Od sportista se očekuje da ne pokazuju bilo kakvu slabost i podrazumeva se da moraju da budu mentalno snažni jer profesionalan sport nije za šonje i plačljivce. Kada je zatražio pomoć stručnjaka u Aston Villi su čak razmišljali o tome da daju otkaz Cole-u! Stereotipi o životu iz snova koji žive profesionalni sportisti su naročito izraženi. Reakcije javnosti se kreću od “šta on hoće, kad ima sve”, do ismevanja po žutoj štampi čemu je npr. popularni Gazza već decenijama izložen. Novac, putovanja, hoteli od 5 zvezdica, glamur, žurke i lepotice kao neizostavan dekor ne znače da fudbaleri žive srećan i ispunjen život. Naprotiv, profesionalni sport je surov. Izražena kompetitivnost, bezdušna selekcija, treninzi i utakmice pod bolestima i povredama, konstantna putovanja, promene vremenskih zona i bezlični hoteli koji nisu dom, odvojenost od porodice, isprazni socijalni odnosi sa ljudima koji ih okružuju i koji ne baš tako retko žele samo da se okoriste ostavljaju trajne posledice kako po fizičko, tako i po mentalno zdravlje. Javnost ništa od ovoga ne želi da vidi. Ali, lako je za “javnost”. Još gore je kada fudbaler koji se suočava sa bolešću naiđe na nerazumevanje trenera, stručnog štaba i saigrača i kao odgovor dobije čuvenu rečenicu “saberi se”. To “saberi se” je “upozorenje” da će ispasti iz tima i veoma često vodi ka destruktivnom ponašanju, alkoholizmu i zloupotrebi psihoaktivnih supstanci. Nema ništa gore nego čoveku koji pati reći da se sabere i ne drami jer ima sve!

Šta je depresija?

Depresija prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti spada u poremećaje raspoloženja. Uzrok depresije je hemijski disbalans u mozgu, a okidač je najčešće neki izuzetno stresan ili krizni događaj u životu pojedinca ili pak serija takvih događaja slabijeg intenziteta.

Postoje različite vrste depresija. Obično ih razlikujemo po intenzitetu i s obzirom na to da li postoji i manična epozoda.

Simptomi depresivne epizode prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB10, 1998) su:

• -   depresivno raspoloženje prisutno najveći deo dana i skoro svaki dan u trajanju od najmanje dve nedelje
• -     gubitak interesovanja i zadovoljsta u aktivnostima koje normalno pružaju zadovoljstvo
• -     osećanja samooptuživanja i krivice
• -     smanjena sposobnost mišljenja i koncentracije
• -     poremećaj spavanja bilo da je u pitanju nesanica ili preterano spavanje
• -    poremećaj apetita (smanjenje ili povećanje) sa odgovarajućom promenom telesne težine
• -     promene u psihomotornoj aktivnosti sa agitacijom ili retardacijom
• -     misli o smrti ili suicidu

S obzirom na intenzitet simptoma depresivna epizoda može biti blaga, umerena ili teška. Osobe sa blagom ili umerenom epizodom imaju poteškoća u obavljanju svakodnevnih radnih obaveza i održavanju socijalnih kontakata ali ih neće potpuno zapostaviti. Osobe u teškoj depresivnoj epizodi nisu u stanju da obavljaju bilo kakve aktivnosti, ni poslovne, ni porodične, niti su u stanju da održavaju šire socijalne odnose.

Depresivna epizoda se veoma često javlja u kombinaciji anksioznim simptomima – fobijama, paničnim i opsesivno-kompulzivnim poremećajima.

Druga varijanta depresije je bipolarni poremećaj koji podrazumeva smenjivanje manične i depresivne episode razdvojene kratkotrajnim periodima normalnog raspoloženja. Maničnu epizodu (MKB10, 1998) karakteriše:

• -     povišeno raspoloženje ili razdražljivost
• -     povećana aktivnost i fizički nemir
• -     povećana govorljivost
• -     rasejanost ili teškoće u koncentraciji
• -     smanjena potreba za spavanjem
• -     povećana seksualna energija
• -     povećana druželjubivost ili preterana familijarnost
• -     blaže izraženo preterano trošenje novca ili drugi tipovi nepromišljenog ili neodgovornog ponašanja

Da li su fudbaleri posebno rizična kategorija?

O depresiji se zna mnogo, ali se o mogućim specifičnostima depresije kod profesionalnih sportista zna veoma malo. I naučnici su izgleda bili povedeni stereotipom da je u zdravom telu, zdrav i duh. Sportisti sve do nedavno nisu doživljavani kao rizična kategorija za depresiju. Ono što većina nas zaboravlja je da su i fudbaleri ljudi, sa svojim vrlinama i manama, i kao i svi ostali ljudi jednako su podložni bolestima. Još uvek, koliko je meni poznato, u istraživanjima nije potvrđeno da su anksioznost i depresija kod fudbalera učestaliji od proseka, ali nam istraživanje FIFPro i ono što znamo o faktorima rizika za pojavu depresije govori da moramo biti oprezni i posebno osetiljivi na profesionalne sportiste kao zasebnu rizičnu kategoriju.

Okidači za depresiju kod aktivnih sportista mogu biti događaji koji su u direktnoj vezi sa sportskom aktivnošću ali i događaji koji nisu direktno povezani sa sportskom aktivnošću. Neki od okidača su: nemogućnost da se ostvare postavljeni ciljevi, loša forma tokom dužeg vremenskog perioda, pritisak da se prikaže određeni kvalitet izvođenja, konfliktni porodični odnosi, traumatični životni događaji poput smrti bliskih članova porodice i najčešći okidač za depresiju kod aktivnih sportista ozbiljna povreda.

Okidači za pojavu depresije kod penzionisanih sportista mogu biti biološke i socijalno-psihološke prirode. Kao mogući biološki razlog u literaturi se pominje iznenadno smanjenje “priliva” serotonina kao posledica trenutnog prekida vežbanja što dovodi do hemijskog disbalansa. Serotonin je neurotransmiter poznat pod imenom “hormone sreće”. Istraživanja pokazuju da se aktivnim vežbanjem povećava prisustvo serotonina u našem organizmu. Istovremeno, nedostatak serotonina je jedan od uzročnika depresije. Moguće je da iznenadni prekid vežbanja – nije retko da profesionalni sportisti prezasićeni svakodnevnim teninzima po završetku karijere sasvim prestanu sa bilo kakvim fizičkim aktivnostima – dovodi do hemijskog disbalansa u mozgu. Ostali razlozi su socijalno-psihološki. Veliki broj prenzionisanih sportista se u prvim godinama po povlačenju iz sporta suočava sa krizom identiteta. Poznata je izreka da profesionalni sportista umire dva puta; prvi put kad se penzioniše, a drugi kada zauvek napusti ovaj svet. U psihologiji postoji nešto što zovemo “sportski indentitet” a definiše se s obzirom na to u kojoj meri se osoba identifikuje sa svojom ulogom sportiste i u kojoj meri od drugih očekuju da im odaju priznanje za tu ulogu. Veoma često sportisti imaju “tunnel vision syndrome”. To znači su gotovo isključivo fokusirani na treninge, sport i svoju karijeru, pri čemu zanemaruju sve ostale socijalne uloge. Snažan sportski identitet i zanemarivanje ostalih socijalnih uloga predstavljaju faktore rizika za javljanje depresije po prestanku sportske karijere. Profesionalni sportisti najčešće nisu pripremljeni za život posle sporta, nisu stekli formalno obrazovanje i ne poseduji nikakve druge veštine osim veština izabranog sporta. Osim toga, njihovih pet minuta slave je prošlo. Odjednom više nikome nisu interesantni, malo ko obraća pažnju na njih, telefon prestaje da zvoni…

Da li postoji lek?

Da! Depresija se leči kombinovanjem antidepresiva i psihoterapije. Antidepresivi se primenjuju u slučajevima umerene i teške depresivne epizode i služe da se uspostavi hemijski balans u mozgu. Kod blagih i subsindromskih depresija medikamenti nisu neophodni. Pošto ne postoji “pilula sreće” uz medikamentnu terapiju obavezna je i psihoterapija. Novija istraživanja pokazuju da i sama psihoterapija bez korišćenja medikamenata može da ima i ima dobre rezultate. Terapije izbora za osobe koje boluju od depresije su kongnitivno-bihejvioralna terapija, interpersonalna terapija i bihejvioralna aktivacija. U posebnim slučajevima, po potrebi ili želji, terapije izbora mogu biti i grupna, bračna ili porodična psihoterapija. Za blage i subsindromske depresije primenjuju se psihosocijalne intervencije niskog intenziteta koje podrazumevaju savetovanje i vođenu samopomoć zasnovane na principima kognitivno-bihejvioralne terapije.

Dakle, javite se izabranom lekaru ili klupskom lekaru koji će vas uputiti na specijalistički pregled kod psihijatra i psihologa. Nada postoji i može vam se pomoći. Ne odustajte! Nema razloga da vas bude sramota zato što ste bolesni.

Šta nam je činiti?

Za početak, hajde da prestanemo da negiramo da su i sportisti ljudi od krvi i mesa kao i svi drugi ljudi. Hajde da prestanemo da zabijamo glavu u pesak. Hajde da prestanemo da umanjujemo problem. Hajde da prestanemo da okrećemo glavu od onih koji pomoć traže i trebaju.

Najbitnije je da počnemo da radimo na prevenciji i edukaciji od najranijeg uzrasta. Sistemska edukacija trenera po pitanju mentalnog zdravlja sportista, naročito onih koji rade sa decom, je neophodna. Isto tako, potrebno je edukovati i roditelje mladih sportista. Nisam preterani optimista da će se desiti neke značajne promene u životnom stilu profesionalnih sportista ali hajde da makar pokušamo da kod njih razvijamo i neka druga interesovanja i omogućimo im da kroz obrazovanje steknu i neke druge za život neophodne veštine. Ne mogu svi da budu treneri, menadžeri, pomoćnici ministara ili ministri. Istraživanja pokazuju da tri od pet profesionalnih fudbalera bankrotira u prvih nekoliko godina po prestanku bavljenja fudbalom što je još jedan od okidača za depresiju. Fudbaleri prestaju sa aktivnim igranjem u najproduktivijem životnom dobu; u periodu života kada mogu i treba mnogo da pruže sebi, drugima i društvu. Ako nije moguće da stiču znanja kroz redovno školovanje, hajde makar da ih putem kurseva u organizaciji Fudbalskog saveza obučimo kako da upravljaju svojim novcem. Hajde da im pomognemo da nauče kako da se nose sa pritiskom i stresom koje profesionalno bavljenje sportom neizbežno nosi sa sobom. Hajde da im pokažemo da njihov poziv u pomoć ima ko da čuje. Hajde da im pomognemo da pronađu smisao života i van fudbala. Hajde da ne čekamo kao Nemci i Englezi da se desi tragedija pa da tek onda reagujemo. Ljudski životi su važniji od svega.