“Kao da je izvadio ruku iz mikrotalasne“

“I’ve been in a thousand arguments over this topic, won them all, but convinced no one.” Amos Tversky

Nekada su sportski komentatori imali običaj da kažu da je košarkaš koji pogodi nekoliko šuteva za redom ušao u dobru seriju. Današnje generacije sportskih komentatora stasavale su pod prekookeanskim uticajem NBA košarke, pa ćete u prenosima čuti da neki igrač ima „vruću ruku“ (eng. hot hand) ili još živopisnije, kako je to Srđan Radojević, komentarišući jednom prilikom igru Lea Westermanna, rekao – kao da je izvadio ruku iz mikrotalasne. [Čini mi se da je i ova fraza pozajmljena, ali nema veze. Pozdrav za Srđana!] U “vruću ruku” veruju svi! Gledaoci su ubeđeni da je verovatnoća da će igrač dati koš ako je bio uspešan u par prethodnih pokušaja veća. Ja ne znam nikoga ko bar jednom nije pomislio da će igrač pogoditi drugo slobodno bacanje zato što je bio uspešan u prvom pokušaju. Igrač koji pogodi nekoliko šuteva za redom će se češće odlučivati da uzme šut, a naredni šutevi će biti će biti rizičniji od predhodnih. Saigrači će tog igrača “hraniti loptom”. A, treneri imaju tendenciju da tog igrača ne povlače iz igre (Attali, 2013). Verovanje u “vruću ruku” se najčešće opravdava time da je “vruć igrač” motivisaniji i sigurniji u svoje sposobnosti pa će zato imati više uspeha.

Žao mi je ali rezultati istraživanja kažu da fenomen “vruće ruke” ne postoji. Fenomen “vruće ruke” izučava se već trideset godina. Od klasičnih istraživanja koja su Gilovich, Vallone i Tversky sproveli 80-ih godina prošlog veka analizirajući šuteve “Siksersa” i “Seltiksa” pa do današnjih dana urađeno je na stotine istraživanja u različitim sportovima i “hladne brojke” govore protiv “vruće ruke” (Avugos i sar., 2013). U svega nekoliko istraživanja dobijen je značajan ali izuzetno mali statistički efekat kada su u pitanju neki relativno jednostavni repetitivni pokreti poput bacanja potkovice (Smith, 2003) i kuglanje (Dorsey-Palmateer i Smith, 2004; Frame, Hughson i Leach, 2004). Ovih dana javnost se ponovo ustalasala. Naime, pojavilo se istraživanje grupe mladih autora sa Harvarda koji su analizirali izuzetno veliki broj šuteva u košarci, ubacili neke nove varijable i koristili neke “sofisticiranije” statističke analize u odnosu na one iz 80-ih godina XX veka i kao rezultat dobili značajan ali, opet, veoma mali statistički efekat što ih je, uz određenu rezervu, navelo da zaključe da fenomen “vruće ruke” u košarci postoji. I ne samo to, oni i potpuno redefinišu fenomen “vruće ruke” i kažu da se za igrača koji pogodi tri od četiri polaganja ne može tvrditi da je “vruć” jer je taj zadatak previše lak. “Vrući” su samo oni igrači koji pogode tri od četiri trojke. Žao mi je centri, ali moraćete da pogađate trojke ili nikakva korist od vas! Šalu na stranu, šta nam taj mali statistički efekat u stvari govori? U medicini, na primer, takav veoma mali statistički efekat jeste bitan jer to znači da je moguće da će se određenim medicinskim tretmanom od velikog broja obolelih spasiti život nekolicini ljudi. U sportu, taj veoma mali statistički efekat nam govori da se “neobični događaji” veoma retko dešavaju kao rezultat kombinacije velikog talenta, vrhunskog umeća i sreće. Eventualno nam takav veoma mali ali značajan statistički efekat ukazuje da pod veoma specifičnim okolnostima verovanje u fenomen “vruće ruke” može predstavljati neku vrstu adaptivne strategije u donošenju odluke kome dodati loptu (Burns, 2004). Toliko i ništa više od toga. Veoma mali statistički efekat nema gotovo nikakvu realnu upotrebnu vrednost.

Ali zašto mitovi teško umiru? Zašto i pored obilja dokaza i dalje verujemo da fenomen “vruće ruke” postoji? Zbog čega Amos Tversky kaže da je u svakoj od hiljade diskusija na ovu temu pobedio ali da nikoga nije ubedio?

Ljudi vole da koriste prečice. Mi jednostavno nemamo dovoljno vremena da razmišljamo o svakom i najsitnijem detalju neke pojave pa se u donošenju sudova oslanjamo na određena pravila u zaključivanju tzv. heuristike. Heuristike ponekad mogu da nam budu od koristi, ali istovremeno prateći ova pravila zaključivanja često upadamo u sistematične i lako predvidljive greške u mišljenju. Jedna takva greška je naša tendencija da seriji slučajnih događaja pripisujemo određeno značenje. Ako bi npr. bacilli novčić pet puta da li je verovatnije da bi dobili kombinaciju PPPPP ili je ipak kombinacija PGGPG verovatnija? Pa, deluje da je druga kombinacija verovatnija, zar ne? Zašto? Zato što verujemo da slučajni događaji tako izgledaju. Stvari moraju da budu malo izmešane, a kombinacija PPPPP ne može da bude rezultat slučajnosti. Ovakav zaključak je, naravno, pogrešan i rezultat je tzv. kognitivne pristrasnosti. Potpuno je ista verovatnoća (50%) da dobijemo bilo koju od dve kombinacije. Takođe, ljudi imaju tendenciju da događaje koji im se čine malo verovatnim kao što su kombinacija PPPPP ili pet pogođenih trojki za redom bolje pamte. Pošto je naše sećanje na takve događaje življe to nas navodi na zaključak da se takvi događaji dešavaju češće nego što je to zapravo slučaj. Ova pojava je posledica tzv. memorijske pristrasnosti. Šut u košarci, naravno, nije slučajan događaj kao što je to bacanje novčića. Uspešnost, svakako, zavisi od veštine igrača i brojnih drugih faktora. Igračima će se dešavati i da pogode nekoliko šuteva za redom, da nekoliko šuteva za redom promaše, kao i da se pogoci i promašaji smenjuju i na kraju će se procenat uspešnosti uklopiti u njihov uobičajeni sezonski prosek. Ali je svaki šut upućen ka košu nezavisan događaj i prethodni uspešni ili neuspešni pokušaji, kao što nam to govore rezultati mnogobrojnih istraživanja, nemaju uticaja na uspešnost narednog pokušaja. Ipak, zbog kognitivne pristrasnosti mi ćemo događaju četiri vezane trojke pridati značenje koje taj događaj nema, a zbog memorijske pristrasnosti će nam se takvi događaji činiti relativno čestim.

Drugi mogući razlog za dugotrajnost i žilavost mita o fenomenu “vruće ruke” leži u tome što je igračima gotovo nemoguće dokazati da nešto ne postoji kad su oni doživeli to nešto. Često ćete čuti igrača kako govori da je imao osećaj da ne može da promaši, kako mu je sve išlo od ruke, da mu se činilo da je obruč duplo veći nego što u stvarnosti jeste, da se osećao lako na terenu, da je potpuno bio u utakmici, da nije brinuo ni o čemu, da mu se činilo da vreme leti, ali i da su se događaji odvijali kao na usporenom filmu pa je bio svestan svakog i najsitnijeg detalja itd. To nešto što igrači doživljavaju je psihologiji poznato i Mihaly Csikszentmihalyi ga naziva “stanje toka” (eng. flow) ili “optimalno psihološko iskustvo”. Više informacija o tome šta je “stanje toka” i kako ga postići možete pronaći u ovom izlaganju Csikszentmihalyija na jednom od TED događaja. Kada opisuju ovo iskustvo igrači najčešće koriste žargonski izraz da se nalaze “u zoni”. Biti “u zoni” i fenomen “vruće ruke”, iako deluje da su slični, nisu istovetni. Biti “u zoni” ne garantuje izuzetan učinak, nekada će učinak biti izvanredan a nekada neće, ali ako se bar jednom ova dva poklope više ništa nije isto i nemoguće je ubediti igrača koji pogodi tri šuta za redom da ne traži još, i još, i još... jer ruka mu je vrela i sve ulazi. 

Da li ste vi nekada doživeli optimalno psihološko iskustvo? Kako za vas izgleda biti u zoni?