Identifikacija i razvoj talenata u fudbalu - Deo I

Rana identifikacija talenata je jedan od najzastupljenijih koncepata u današnjem sportu generalno, pa samim tim i u fudbalu. Pretpostavka koja se nalazi u osnovi ovog koncepta je uverenje da će mladi sportisti koji poseduju predispozicije za bavljenje određenim sportom brže i lakše napredovati i ostvarivati bolje rezultate od onih dečaka i devojčica koji takve predispozicije nemaju. Ako se u obzir uzme i da je za dostizanje vrhunskog nivoa veštine u sportu potrebno deset godina sistematskog treninga (Ericsson, 1993; 2007) i činjenica da je vremenski period u kome su sportisti u stanju da postižu vrhunske rezultate relativno kratak postaje jasno zbog čega je u sportu važno rano otkriti talenat.

Svakako, kada je fudbal u pitanju, ne smemo zanemariti ni ekonomski momenat. Presuda Evropskog suda (European Court of Justice) u slučaju Bosman iz 1995. godine značajno je uticala na pravac u kom će se razvijati moderni fudbal. Ovom presudom fudbaleri na isteku ugovora su dobili pravo da slobodno pregovaraju sa drugim klubovima o mogućem angažmanu i potpišu ugovor sa drugim klubom bez obaveze novog kluba da plati obeštećenje klubu za koji je igrač do tada igrao. Presudom u Bosmanovom slučaju ukinuto je i pravilo o ograničanavanju broja stanaca koji mogu da igraju za određeni tim u zemljama članicama EU. Kao što je “put do pakla popločan dobrim namerama”, tako je i “Bosmanovo pravilo” dovelo do toga da najtalentovaniji i najbolji fudbaleri, odnosno oni fudbaleri za koje se proceni da mogu da doprinesu postizanju boljih rezultata i ostvarivanju veće finansijske dobiti za klub, odlaze kod onih koji plate više i uticalo je da honorari vrhunskih igrača dostignu bezobrazno visoke iznose. Većina fudbalskih klubova nije u stanju da finansijski isprati ovaj trend pa su se, da bi ostali konkurentni, okrenuli osnivanju svojih fudbalskih škola i ranoj identifikaciji talenata. Na taj način pokušali su da mlade talentovane igrače vežu dugoročnim ugovorima, usklade odlaske i dolaske fudbalera i/ili iskoriste mogućnost finansijske dobiti od budućih transfera fudbalera poteklih iz njihove škole fudbala. I UEFA je uvođenjem pravila o obavezi klubova učesnika takmičenja u njenoj organizaciji da imaju ekipe u mlađim kategorijama i propisanom broju fudbalera poteklih iz klupske škole fudbala u prvom timu pokušala da stimuliše ulaganje u škole fudbala i time još više u prvi plan stavila ranu identifikaciju i razvoj talenata.

Na kraju, ne smemo zaboraviti ni emocionalnu komponentu. Navijači vole da u timu za koji navijaju igraju fudbaleri obučavani u klupskoj školi fudbala.

Koncept rane identifikacije talenata u sportu nije nov. Još sedamdesetih godina prošlog veka pojedine države počele su da kreiraju posebne programe identifikacije i praćenja razvoja dece talentovane za sport zasnovane na savremenim naučnim saznanjima. Međutim, u većini zemalja i tada i danas proces identifikacije i razvoja talenata odvija se spontano, bez utvrđenog sistema merenja i kontrole. Kluka (2006) smatra da se sistemi identifikacije talenata mogu svrstati u tri grupe:

1. Ogranizovani državni sistemi – Ovakve sisteme kreirali su sportski stručnjaci iz vodećih naučnih institucija pojedinih zemalja. Takve programe imale su zemlje bivšeg “istočnog bloka”, a danas ih, na primer, imaju Kina, Australija i Velika Britanija. Australija je takav sistem počela da razvija pripremajući se za OI u Sidneju i sve do Ol u Londonu beležila je stalan rast u broju osvojenih medalja.

2. Sitemski nevladini pristupi – Ovakvi pristupi podrazumevaju postojanje sistema u identifikaciji i podsticanju razvoja talenata kroz programe za različite starosne grupe sportista. Ovi sistemi postojali su u više različitih zemalja, a posebno su bili karakteristični za tenis i plivanje.

Danas u ovu grupu možemo uvrstiti i programe koji se realizuju u akademijama pri fudbalskim klubovima širom Evrope. Ovi programi zasnovani su na subjektivnim procenama skauta i trenera o tome da li mladi sportisti zadovoljavaju određene kriterijume uspešnosti. Te kriterijume kreirali su uglavnom iskusni treneri i pretočili ih u akronime koji odražavaju njihovo shvatanje osnovnih determinanti budućeg uspeha. Pa tako, fudbalski klub Ajaks za skauting mladih fudbalera koristi akronim TIPS (tehnika, inteligencija, ličnost, brzina); u Barseloni se oslanjaju na akronim TABS (tehnika, stav, ravnoteža, brzina); a u Arsenalu na akronim SUPS (brzina, razumevanje, ličnost, veština). Iako iskusni treneri i skauti poseduju znanja i sposobnosti da uglavnom uspešno procene potencijale mladih sportista (Thomas i Thomas, 1999), ovim programima nedostaje naučne objektivnosti kako u definisanju kriterijuma za odabir, tako i u procesu identifikacije talenata.

3. Nesistematski pristupi – Za ovu grupu pristupa karakteristično je donekle slučajno otkrivanje talenata na časovima fizičkog vaspitanja ili u klubovima u kojima deca počinju da treniraju pri čemu ne postoji jasno definisan sistem daljeg razvoja talentovanih sportista.

Kada govorimo o talentu u svakom trenutku moramo imati na umu da govorimo o proceni budućih vrhunskih rezultata. Zato se programi za talentovanu decu ne mogu organizovati bez praćenja i usmeravanja talenata.

Reilly i Williams (2000) smatraju da se put ka vrhunskom rezultatu može podeliti u četiri ključne faze:

Prva faza je faza detekcije talenata i odnosi se na otkrivanje onih koji nisu uključeni u sport; u ovom slučaju fudbal. S obzirom na popularnost fudbala kod nas kada su dečaci u pitanju ova faza ne predstavlja veliki problem u odnosu na neke manje popularne sportove. Ova faza može biti važna kada je u pitanju ženski fudbal jer se u Srbiji fudbal doživljava kao gotovo isključivo muški sport i ne privlači veliki broj devojčica.

Druga faza je faza identifikacije talenata i odnosi se na proces prepoznavanja potencijalnih vrhunskih fudbalera iz grupe onih koji već treniraju fudbal. U ovoj fazi vrši se predviđanje dostignuća na osnovu procena u vezi sa fizičkim, fiziološkim, psihološkim i sociološkim karakteristikama i tehničkim sposobnostima pojedinaca.

Treća faza je faza razvoja. Identifikaciju talenata treba posmatrati kao dugoročan proces u kontekstu razvojne dinamike svakog pojedinca. Čini mi se da je ovo faza u kojoj se dešava najveći broj propusta u praksi. Pošto je dinamika fizičkog, mentalnog, socijalnog i emocionalnog razvoja svakog pojedinca u određenoj meri različita, u ovoj fazi bi trebalo svakom pojedincu omogućiti odgovarajuće uslove za učenje i pružiti mu priliku da u takvom okruženju razvija svoj potencijal.

Četvrta faza je faza selekcije i podrazumeva odabir pojedinaca ili grupe igrača najprikladnijih za obavljanje zadataka u određenom kontekstu. Tako se u fudbalu selekcija vrši pre svake utakmice i bira se 11 igrača od onih koji su na raspolaganju treneru, a najpogodniji su i najspremniji da odgovore na zadatak koji se u tom trenutku nalazi pred timom. Takođe, selekcija se vrši i prilikom odabira igrača koji će ući u širi sastav tima s obzirom na taktičke zamisli trenera i njegovu filozofiju igre.     

Dakle, iako se čini da je identifikacija ključni sastojak ovog procesa, u današnjoj nauci o sportu usmeravanje i razvoj talenata preuzimaju primat i smatraju se verovatno najbitnijim činiocima uspeha.

Mogli ste da primetite da spisak poželjnih osobina, odnosno determinanti budućeg uspeha, mladih fudbalera nastao iz prakse pokriva oblasti koje proučavaju različite naučne discipline i odnosi se na različite sposobnosti i karakteristike ličnosti. Proučavajući procese identifikacije i razvoja talenata u različitim sportovima naučnici su došli do saznanja da je mnogo komplikovanije sprovesti uspešnu identifikaciju talenata u ekipnim sportovima u odnosu na neke individualne sportove kao što su trčanje, biciklizam, plivanje ili veslanje. Za navedene sportove utvrđeni su prilično precizni prediktori uspešnosti iz domena fiziologije i morfologije kao što su: visina, dužina udova, snaga i kompozicija mišićnih vlakana, veličina srca i frekvencija srca u stanju mirovanja, veličina i volumen pluća, fleksibilnost zglobova i sl. (Patel i Greydanus, 2002). Međutim, kada su istraživači ove kriterijume primenili na fudbal (Reilly i sar., 2000; Reilly i Gilbourn, 2003) pokazalo se da fiziološki i morfološki činioci nemaju toliko značajnu ulogu u ranoj identifikaciji vrhunskih fudbalera. Uspeh u svim ekipnim sportovima, pa i u fudbalu, zavisi od velikog broja različitih personalnih karakteristika i sposobnosti.

Malina (2005) navodi da prilikom identifikacije talentovanih igrača u obzir treba uzeti: fizička, fiziološka i psihološka svojstva pojedinca, kao i posedovanje i stepen razvijenosti specifičnih fudbalskih veština.

Williams i Reilly (2000) predlažu upotrebu četiri grupe prediktora talenta u fudbalu:

Prvu grupu čine fizičke karakteristike – visina, masa, dimenzije tela, somatotip, dijametar kostiju, masno tkivo i obim mišića.

Drugu grupu čine fiziološki pokazatelji poput aerobnog kapaciteta i anaerobne snage i izdržljivosti.

U treću grupu spadaju različiti sociološki pokazatelji kao što su: socio-ekonomski status, kulturološka pozadina, obrazovanje, roditeljska podrška, odnos između trenera i deteta i vreme posvećeno treningu.

Četvrtu grupu prediktora čine psihološki pokazatelji koji se odnose na ličnost pojedinca i peceptivno-kognitivne sposobnosti. U perceptivno-kognitivne sposobnosti spadaju: uspešnost usmeravanja i održavanja pažnje, sposobnost efikasnog učenja i izvođenja specifičnih motoričkih radnji, sposobnost dobre anticipacije i donošenje odluka, razvijeno kreativno mišljenje i visoka inteligencija igre. U prediktore koji se tiču ličnosti pojedinca spadaju: motivacija, samopouzdanje, regulacija anksioznosti i koncentracija.

Tek kombinacija ove četiri grupe prediktora može nam ukazati šta predstavlja talenat u fudbalu.

Fizičke karakteristike talentovanih fudbalera

Kao što smo rekli, u procesu identifikacije talenta kao potencijalni prediktori uzimaju se podaci o različitim fizičkim karakteristikama. Najčešće se kao prediktori koriste podaci o visini, tesnoj masi, debljini kožnih nabora i procentu masnog tkiva čime se dobija antropometrijski profil igrača.

Prema istraživanjima uspešni mladi igrači imaju morfotip sličan starijim vrhunskim fudbalerima (Malina i sar. 2000). Uspešniji mladi fudbaleri imaju manji procenat masnog tkiva, nižu sumu kožnih nabora i kod njih je u značajnoj meri manje zastupljen endomorfni somatotip u odnosu na njihove manje uspešne vršnjake (Reilly i sar., 2000; Janssens i sar., 2002).

Malina i saradnici (2000) navode da vrhunski mladi igrači imaju veću biološku starost u odnosu na manje uspešne mlade fudbalere i zaključuju da treneri mnogo češće kao talentovane igrače izdvajaju one koji su morfološki napredniji. Biološka starost određuje se na osnovu polnih, skeletnih i somatskih indikatora, pri čemu su skeletni indikatori osetljivi tokom celog perioda detinjstva i adolescencije. Biološka starost pojedinca se može značajno razlikovati od kalendarske (hronološke) starosti. Kao primer Malina (2003) navodi da skeletna starost dece uzrasta od približno 8 godina varira od 6,3 do 9,4 godina.

U ovom kontekstu veoma su interesantna istraživanja koja su radili Helsen i saradnici. Dužina selekcione godine u fudbalu poklapa se sa dužinom kalendarske godine, odnosno dužina selekcione godine iznosi dvanaest meseci. Helsen i saradnici su u više radova od 1998. godine do danas ispitivali datume rođenja mladih fudbalera u Belgiji, ali i na uzorku mladih fudbalera iz više evropskih zemalja, i primetili da postoji tendencija trenera da kao talentovane igrače izdvajaju one koji su rođeni na početku i nešto ređe do sredine selekcione godine. Ovakav trend se zadržao i kada je datum početka selekcione godine promenjen (Helsen i sar., 1998; Helsen i sar., 2000; Helsen i sar., 2005; Helsen i sar., 2012). Pristrasnost preferencije igrača rođenih početkom selekcione godine prisutna je u gotovo svim ligama u Evropi. Potvrđena je u istraživanjima rađenim u Norveškoj (Wiium i sar.,2010), Španiji (Perez Jimenez i Pain, 2008), Francuskoj (Delorme i sar., 2010), Nemačkoj (Schorer i sar., 2009) i Portugalu (Figueriedo i sar., 2009). Na osnovu ovih istraživanja možemo zaključiti da je period od godinu dana predugačak, naročito u periodu puberteta kada se u organizmu dešavaju značajne promene, i da mladi fudbaleri rođenji početkom selekcione godine “predodređeni” da češće budu izdvojeni kao talentovani zato što su stariji skoro godinu dana pa samim tim i fizički razvijeniji od mladih fudbalera rođenih krajem selekcione godine.

Naučnici smatraju da selekcija igrača na osnovu antropometrijskih karakteristika igrača na ranom uzrastu može biti veoma nepouzdana jer fizički kvaliteti koji karakterišu odrasle vrhunske igrače nisu jasno uočljivi pre kasne adolescencije. Preporučuje se da se selekcija na ranom uzrastu vrši pre svega na osnovu veština i sposobnosti, a ne na osnovu fizičkih karakteristika igrača. Takođe, Helsen i saradnici (2000) predlažu da se igrači ne grupišu prema hronološkoj nego prema biološkoj starosti.

Fiziološke karakteristike talentovanih fudbalera  

Za utvrđivanje fizioloških karakteristika talentovanih fudbalera koriste se različiti testovi i pokazatelji. Najčešće se kao pokazatelj uzima mera maksimalne potrošnje kiseonika (VO2max) i primenjuju različiti testovi brzinskih sposobnosti i agilnosti (T-Test, Shuttle run test, 505 agility test, Test ponavljanih sprinteva) i testovi eksplozivne snage (npr. skok u vis iz mesta).

Test aerobne izdržljivosti se obično ne primenjuje na uzrastima mlađim od 15 godina.

Janković i saradnici (1997) su sproveli istraživanje na uzorku mladih hrvatskih fudbalera uzrasta od 15 do 17 godina i utvrdili da se fiziološki parametri (VO2max, anaerobna moć, mere snage šake i trupa, relativni i apsolutni volumen srca) značajno razlikuju kod uspešnih i manje uspešnih fudbalera i da se mogu koristiti kao dobri prediktori budućeg uspeha.

I rezultati istraživanja brzinskih sposobnosti ukazuju da ovi testovi dobro diskriminišu uspešne i manje uspešne mlade fudbalere. Uspešni mladi fudbaleri starosti od 11 do 12 godina su bolji u trčanju na 30 m i produženom povratnom trčanju od svojih manje talentovanih vršnjaka (Janssens i sar., 1998). Reilley i saradnici (2000) takođe ističu značajne razlike u anaerobnim sposobnostima između grupa elitnih i onih mladih fudbalera koji nisu svrstani u grupu elitnih i posebno naglašavaju da su se kao dobri diskriminatori pokazali testovi sprinta na 15 m, aerobna sposobnost merena Shuttle run testom i kao najbolji najbolji test navode srednju vrednost ponavljanih sprinteva na 30m sa pauzom od 20s.

Grupa istraživača predvođena Vaeyensom i Malinom je 2006. godine u Gentu pokrenula projekat sa ciljem da ustanovi model za selekciju mladih fudbalera u Belgiji. Rezultati njihovih do sada obavljenih istraživanja ukazuju da identifikacija i razvoj talenata u fudbalu predstavlja dinamički proces i da se u tom procesu u obzir moraju uzeti različite sposobnosti mladih fudbalera koji se razlikuju po brzini sazrevanja i napredovanja.  U njihovim istraživanjima na različitim uzrastima drugačiji pokazatelji su bili dobri diskriminatori talenta. Na uzrastu od 14 i 15 godina biološka zrelost značajno utiče na snagu, kapacitet i fleksibilnost igrača, kao i na brzinu sprinta i na kardiorespiratornu funkciju kod igrača starosti od 15 i 16 godina. Međutim, kada su u pitanju specifične fudbalske veštine biološka zrelost je imala značajan uticaj samo kod igrača starosti 14 godina. Na uzrastu od 13 i 14 godina dobri pokazatelji talenta mogu da budu brzina i fudbalska tehnika, dok je na uzrastu od 15 do 16 godina mnogo važnija aerobna izdržljivost. Jedina karakteristika koja se pokazala kao značajna na svim uzrastima je brzina. Elitni igrači imaju najbolje sprinterske sposobnosti na svim uzrastima, a ta razlika je najočiglednija na uzrastu od 13 i 14 godina.

Reilley i Williams (2000) smatraju da bi VO2max mogao da bude veoma značajan prediktor uspeha budući da se današnji fudbal igra sa mnogo više tempa u odnosu na fudbal koji se igrao pre deset godina.  

Možemo zaključiti da, prema rezultatima istraživanja, fiziološka merenja mogu biti korisni pokazatelji ali ih ne bi trebalo koristiti kao jedine pokazatelje talenta. Takođe, potrebno je biti oprezan i voditi računa o individualnoj dinamici sazrevanja.