Tamna strana mentalne snage

 „Twisted by the dark side, young Skywalker has become. The boy you trained, gone he is... consumed by Darth Vader“, Yoda 

Generalno, u javnosti, među trenerima, sportistima, navijačima, pa i među sportskim psiholozima mentalna snaga se doživljava kao pozitivan i poželjan skup karakteristika. Konstrukt mentalne snage se savršeno uklapa u moderni doživljaj sporta, vrhunskog naročito ali ne samo vrhunskog, i opštu sliku onoga kako bi pravi sportista trebao da izgleda i da se ponaša. Izreka „No pain, no gain“ je aksiom, pravilo od kojeg ne odstupaju treneri i sportisti. Sportisti koji se takmiče povređeni, neretko uz pomoć lekova za ublažavanje bolova, stisnu zube i ne predaju mečeve zbog povrede smatraju se herojima. One druge javnost doživljava kao slabiće, bezvredne šonje. Čak ih optužuju i za narušavanje ugleda sporta! Setite se na koji način je kritikovan, u štampi i od strane svojih kolega, Novak Đoković zato što je predavao mečeve zbog zdravstenih problema. Poželjnim se smatra i da sportista ne pokazuje emocije tokom igre. Suzdržanost Rogera Federera se u javnosti prikazuje kao gospodstvenost, dostojanstvo i ideal kome treba težiti. A, kada se velikom Rogeru desi da sebi da oduška i zaplače nakon izgubljenog finala Australian Opena 2009. takva reakcija nailazi na podsmeh u javnosti, a novinari čak počinju da se bave „evolucijom“ Rogerovih reakcija na poraze. Izdržati sve, po svaku cenu, je imperativ u vrhunskom sportu današnjice!

U prethodnom blog postu sam pomenula da se sportski psiholozi proučavanjem mentalne snage sistematičnije bave tek nešto više od jedne decenije. Sva istraživanja mentalne snage u sportu su usmerena na proučavanje korisnih efekata koje ovaj skup karakteristika ima na sportsko izvođenje. Negativne strane mentalne snage se tek uzgred pominju u svega par istraživanja. Pa, tako Levy i saradnici (2006) izveštavaju da mentalno snažni sportisti pokazuju tendeciju da ozbiljnije povrede doživljavaju kao blage, ređe se javljaju lekarima zbog tegoba koje osećaju i neredovnije odlaze na terapije što ima negativan uticaj na proces oporavka od povreda. Sličan zaključak izvodi i Crust (2008) i postavlja pitanje da li je „No pain, no gain“ filozofija korisna u sportu, odnosno da li bi bilo bolje da se kao poželjna komponenta mentalne snage istakne teška odluka koju sportista donosi da prestane sa teningom i takmičenjem kada oseti bol, zatraži medicinsku pomoć i fokusira se na proces izlečenja.

Takođe,  mentalno snažne sportiste  prema definiciji (Jones i sar., 2007; Gucciardi i sar.,2008) karakteriše opsesivna želja za treningom, natprosečna fizička izdržljivost i tolerancija na bol, kao i otpornost na stes. S obzirom na relativno mali broj istraživanja i nedovoljnu konceptualnu jasnoću pojma mentalne snage, neki autori se, čini mi se s pravom, pitaju da li su navedene karakteristike autentične i svojstvene mentalno snažnim sportistima ili su, ipak, rezultat snažnog društvenog pritiska da se bude najbolji po svaku cenu (Andersen, 2011).

Iako je broj istraživanja o negativnim uticajima mentalne snage mali, postoji sasvim dovoljno istraživanja na temu sindroma pretreniranosti, sindroma sagorevanja i nepovoljnim efektima gušenja emocija na sportsko izvođenje i opšte mentalno zdravlje sportista (Budgett, 1998; Goodger i sar, 2007) da roditeljima i trenerima zazvoni zvono za uzbunu. Zato bi roditelji i treneri trebali da insistiraju da sportisti odlaze kod lekara i pridržavaju se propisane terapije i da posebno obrate pažnju na promene u navikama i ponašanju sportista. Hroničan umor i bol u mišićima, brzo zamaranje na treninzima, nemogućnost da se trening odradi do kraja, pad kvaliteta sportskog izvođenja, sporiji oporavak od napornih treninga, pad imuniteta, značajno smanjenje telesne težine, nesanica, iritabilnost, česte promene raspoloženja, ćudljivost, gubitak motivacije i entuzijazma, povlačenje u sebe i zanemarivanje ličnih potreba su neki od znakova koji ukazuju na sindrom pretreniranosti ili na sindrom sagorevanja.   

Vrhunski sport danas nije samo sjaj zlatnih medalja! Naprotiv, mnoge negativne pojave se, namerno ili ne, olako shvataju i skrivaju od očiju javnosti. Tek učestali smrtni slučajevi na fudbalskim  terenima u poslednjih nekoliko godina su skrenuli pažnju stručnoj i opštoj javnosti da je sportistima neophodna bolja zdravstvena zaštita. Do nedavno je bio tabu govoriti o depresiji s kojim, kako se pokazuje, živi veliki broj profesionalnih sportista. Možda je vreme da pokažemo saosećanje umesto da odmahujemo rukom u stilu „šta su tražili, to su dobili“ i Ivanu Ergiću, Petriji Thomas, StanuCollymoreu, Sebastianu Deisleru i ostalima čestitamo što su smogli hrabrosti da javno govore o svom životu sa depresijom i tamnoj strani vrhunskog sporta. 

Šta je mentalna snaga?

Finale Australian Opena iz 2012. godine je najduži meč igran za titulu nekog Major turnira u istoriji tenisa i verovatno jedan od najiscrpljujućih teniskih mečeva ikad odigranih. Rafael Nadal i Novak Đoković su na terenu proveli 5 sati i 53 minuta! I ne, njih dvojica nisu samo prebacivali lopticu preko mreže, mada bi i to bilo izuzetno naporno! Rafa i Nole su pomerili granicu ljudske izdržljivosti. Nakon meča jedan novinar upitao je Nadala da li je tokom meča gledao na sat. Nadal mu je odgovorio: “Gledaš, okrećeš se okolo i vidiš tri sata, četiri sata, pet sati… Ovome kao da nema kraja! Ali, lepo je biti tamo, boriti se, pomerati granice, dovesti svoje telo do granice izdržljivosti… To je nešto u čemu uživam. Kada si u dobroj formi, kada si spreman da se takmičiš i poseduješ veliku strast prema igri, onda si u stanju da patiš i istovremeno uživaš u patnji. Danas sam imao takav osećaj. Dobar je to osećaj! Patio sam, ali sam uživao u svim nedaćama. Trudio sam se da budem prisutan, da pronađem rešenja… Igrao sam srcem. Igrao sam umom.” Verujem da Nadal nije proučavao filozofiju Friedricha Nietzschea (Možda sam puna predrasuda i grešim. Ako je tako, neka mi Rafa, pre svih, oprosti na neznanju!) ali su Nietzscheove ideje o neodvojivosti radosti i patnje, verovanje da patnja nije kazna i da kroz patnju postajemo snažniji i bolji dobili punu potvrdu u Nadalovim rečima.

Sposobnost da se prigrli patnja, sposobnost da se patnja iskoristi za usavršavanje i unapređivanje ličnih sposobnosti se, između ostalih osobina, nalazi u osnovi onoga što danas nazivamo mentalnom snagom.

Ali, krenimo redom. :)

Treneri, sportisti, navijači, sportski novinari i većina psihologa će, bez mnogo razmišljanja, na pitanje zašto je jedan od dvoje sportista približno jednakih sposobnosti i tehničkih i taktičkih znanja uspešniji od drugog odgovoriti da razliku među njima pravi mentalna snaga. U jednom od prvih istraživanja na ovu temu koje je sproveo Loehr (1986) utvrđeno je da sportisti i treneri smatraju da 50% uspeha zavisi od mentalne snage takmičara. U drugom istraživanju 82% rvačkih trenera označilo je mentalnu snagu kao najvažniju karakteristiku za postizanje uspeha (Gould i sar., 1987). U jednom istraživanju novijeg datuma utvrđeno je da uspešni Olimpijci i sportisti međunarodnog ranga poseduju određenu psihološku oštrinu koja im omogućava da budu konstantno uspešni (Gould i sar., 2002). Na osnovu rezultata ovih istraživanja reklo bi se da je mentalna snaga imperativ ukoliko želite da u kontinuitetu ostvarujete vrhunske rezultate u sportu. Međutim u psihološkoj nauci stvari nisu još uvek baš sasvim jasne. Pre svega, sportski psiholozi tek nešto više od jedne decenije sistematičnije proučavaju konstrukt mentalne snage pa ne čudi mnoštvo definicija, predloženih modela i teorijskih objašnjenja o tome kako treba razvijati mentalnu snagu. Čini se da je proučavanje konstrukta mentalne snage u sportu još uvek u fazi brainstorminga. I dok se jedni kunu u moći mentalne snage, drugi je proglašavaju za kulturološki mit i populistički koncept koji ima malo osnova u realnosti ali i oni priznaju da istraživanja mentalne snage u poslednje vreme polako dobijaju svoju teorijsku i metodološku osnovu u psihološkoj nauci u okviru Psihologije ličnih konstrukata (Andersen, 2011). Problem sa kojim se suočava sportska psihologija u teorijskom objašnjenju konstrukta mentalne snage ne treba mnogo da brine sportiste i trenere. Svi istraživači se slažu u tome da posedovanje određenih vrednosti, stavova, modela ponašanja i (ne)ispoljavanje pojedinih emocija koje se nalaze u osnovi konstrukta mentalne snage pozitivno utiču na sportsko izvođenje. Neslaganje među istraživačima postoji zato što su jedni uvereni da skup tih varijabli čini faktor višeg reda koji nazivaju mentalnom snagom, dok drugi smatraju da ne postoji teorijski opravdan razlog za objedinjavanje svih tih osobina u jednu.

Pa, hajde sad da vidimo šta je to što se, u ovom trenutku u psihološkoj nauci, podrazumeva pod pojmom mentalne snage.

Kao što sam ranije pomenula postoji više definicija i više teorijskih modela kojima se objašnjava mentalna snaga u sportu. U ovom blogu ću opisati dva, po mom mišljenju, najsveobuhvatnija modela od ponuđenih u literaturi. Prvi je model Jonesa, Hantona i  Connaughtona (2002, 2007), a drugi je model koji su predložili Gucciardi, Gordon i Dimmock (2008).

Jones, Hanton i Connaughton (2002) mentalnu snagu definišu kao “prirodnu ili stečenu psihološku oštrinu koja omogućava da se sportista u odnosu na svoje suparnike bolje suočava sa zahtevima koje sa sobom nose treninzi, takmičenja i profesionalni sportski životni stil i da konstantno održava viši nivo odlučnosti, fokusa i samopouzdanja i uspešnije kontroliše svoje emocije pod pritiskom u odnosu na svoje suparnike” (str. 209). Konkretnije, mentalnu snagu čine četiri dimenzije od kojih je jedna opšta (opšti stav/mentalni sklop), a ostale tri su vezane za faze takmičarskog procesa (trening, takmičenje, period posle takmičenja). Svaku od ovih dimenzija čini više specifičnih karakteristika.

Dimenziju opšti stav, odnosno mentalni sklop čine vera i sposobnost održavanja pažnje tj. fokus. Mentalno snažni sportisti poseduju nepokolebljivu veru u sebe i određeni stepen arognacije koji im pomaže da veruju da mogu da ostvare sve što zamisle, da veruju da su u stanju da savladaju svaku prepreku koja im se nađe na putu i budu uvereni da će ih njihova želja na kraju dovesti do ostvarenja punog potencijala. Oni su uvereni da je dostizanje njihovog sportskog cilja prioritet broj 1 u životu i ne dozvoljavaju da ih bilo kakva kratkoročna dobit (npr. novac) udalji sa tog puta. Ali, svesni su i da u životu treba da postoji balans i sposobni su da dobro usklade sport sa porodičnim i društvenim životom.

Kada je u pitanju dimenzija trening, mentalno snažni sportisti koriste dugoročne ciljeve kao izvor motivacije, imaju osećaj kontrole nad sredinskim faktorima i konstantno guraju sebe do (preko?) granica fizičke izdržljivosti. Mentalno snažan sportista je u svakom trenutku svestan šta mu je krajnji cilj, priznaje da je umoran ali konstantno podseća sebe da mora da radi naporno ukoliko želi da npr. osvoji olimpijsku medalju. Mentalno snažan sportista postavlja dostižne ciljeve i disciplinovan je i strpljiv u procesu dolaženja do cilja. Mentalno snažan sportista veruje da on kontroliše situaciju, da on sam određuje svoju sudbinu i da je sposoban da iskoristi priliku onako kako njemu odgovara. On sredinske uslove koje ne može da kontroliše doživljava kao izazov i koristi ih da unapredi svoje izvođenje. Mentalno snažni sportisti su izuzetno takmičarski nastrojeni. Na treningu se stalno takmiče sami sa sobom, ali i sa drugima. I dok većina sportista ne želi da oseti bol i izbegava teške treninge, mentalno snažan sportista je u stanju da tokom takvih treninga doživi zadovoljstvo (Prisetite se Nadalovog odgovora sa početka bloga).

Mentalno snažni sportisti vole pritisak koji donosi takmičenje, dobro kanališu osećaj anksioznosti, lako se prilagođavaju na bilo kakvu promenu u okruženju, donose prave odluke i biraju opcije koje će im osigurati dobar nastup u situacijama kada se nalaze pod pristiskom. Mentalno snažni sportisti imaju nepokolebljivu veru u svoje sposobnosti, ne odustaju od dostizanja cilja sve dok postoji i najmanja teorijska šansa za uspeh i ne dozvoljavaju da ih greške uznemire. Oni su u stanju da podignu nivo igre kada situacija to od njih zahteva i nemilosrdno koriste svaku priliku koja im se ukaže. Mentalno snažni sportisti su tokom takmičenja u stanju da usmere svoju pažnju na zadatak koji se nalazi pred njima i ostanu fokusirani uprkos velikom broju distraktora u okruženju. Oni su u svakom trenutku svesni neprikladnih misli i osećanja koje se javljaju tokom takmičenja i u stanju su da ih preokrenu u svoju korist.

Kada je u pitanju period posle takmičenja mentalno snažan sportista bolje podnosi kako uspeh, tako i neuspeh.  On je u stanju da iz poraza izvuče racionalne zaključke i iskoristi ih za napredovanje u budućnosti, ali je sposoban i da se racionalno nosi sa uspehom, da ne poleti. Mentalno snažan sportista tačno zna kada je vreme da se sa slavljem prekine i pažnja usmeri na nove izazove.  

Gucciardi, Gordon i Dimmock (2008) mentalnu snagu definišu kao “skup stavova, vrednosti, ponašanja i emocija koje nam omogućavaju da istrajemo i savladamo svaku prepreku, nepovoljnu okolnost ili doživljeni pritisak, ali i da održimo koncentraciju i motivaciju kada stvari idu dobro kako bi ostvarili svoj cilj” (str. 278). Gucciardi i Gordon (2009) smatraju da su mentalno snažni sportisti u stanju da regulišu svoje emocije i raspoloženja u svakoj situaciji na takav način da im to olakšava izvođenje, poseduju izuzetno snažnu unutrašnju želju i posvećenost za usavršavanjem veština i postizanjem ispeha, u stanju su da izdrže u teškim trenucima i povrate samopouzdanje u situacijama kada dožive neuspeh, dobro upravljaju procesom usmeravanja pažnje i održavanja fokusa uprkos distraktorima, nepokolebljivo veruju u svoju sposobnost da budu najbolji bez obzira na okolnosti i u svakom trenutku su svesni i razumeju koji elementi igre su im neophodni da budu uspešni. Gucciardi i saradnici (2008) smatraju da mentalno snažni sportisti poseduju niz karakteristika, a to su: vera u sebe, radna etika, visoki moralni standardi, sposobnost samomotivacije, sposobnost usmeravanja i održavanja pažnje, odlučnost, fizičku izdržljivost i izuzetno visoku toleranciju na bol, opštu otpornost, ali i emocionalnu otpornost, sposobnost da se dobro nose sa pritiskom i visoku sportsku inteligenciju.

Na osnovu ova dva modela možemo zaključiti da je mentalna snaga nije samo trening pojedinih psiholoških veština. Razvijanje mentalne snage je dugotrajan proces koji započinje pre početka bavljenja sportom, traje tokom cele sportske karijere i nastavlja se tokom celog života. Uticaj na razvijanje mentalne snage sportiste imaju njegovi roditelji, trener, drugovi iz tima i vršnjaci i na kraju sportski psiholog. 

Da li se šampioni rađaju ili se šampion postaje?

Pitanje iz naslova ovog bloga postavljeno je bezbroj puta i u svojoj osnovi ima, čini se večitu, dilemu da li su za to šta smo mi i šta možemo postati važniji geni ili su, ipak, važniji iskustvo i znanje koje stičemo tokom života. Prve pokušaje razrešenja ove dileme srećemo još u radovima Platona i Aristotela. Od tada pa da danas u nauci postoji podela na dve struje. Prva struja je tzv. nativistička koja svoju osnovu ima u radovima Darwina, Galtona, Termana. Druga struja je tzv. empiristička koja se zanisva na filozofiji Johna Lockea i kasnijim radovima Williama Jamesa. Dakle, jedni smatraju da je talenat “urođeni dar” koji imaš ili nemaš. Ovo bi, pojednostavljeno, začilo da je za nadarenog sportistu dovoljno da se pojavi na takmičenju i pobedi. Naravno, to nije tačno! Istraživanjima u oblasti motornog učenja utvrđeno je da je za dostizanje vrhunca u ovladavanju nekom veštinom neophodno hiljade i hiljade sati uvežbavanja. Takođe, znanja iz oblasti neuronauke nam govore da je naš mozak “plastičan”, odnosno da se fizički menja tokom procesa sticanja novih veština. U procesu usvajanja nove veštine između ćelija u našem mozgu stvaraju se nove međusobne veze. Istovremeno naš mozak proizvodi supstancu koja se naziva mijelin. Ta supstanca služi da ojača novoformirane veze. Što više vežbamo naš mozak proizvodi više mijelina i veze između ćelija postaju jače. Ovim neuronauka objašnjava proces usvajanja kompleksnih motornih radnji kao što su na primer servis u tenisu, dribling u fudbalu ili skok u vis u atletici. 

(Slika je preuzeta sa sajta Wikipedia)

Empiristička struja svoje ideje zasniva upravo na ovim nalazima. Naučnici koji pripadaju ovoj struji smatraju da uz dovoljno vežbe svako može dostići ekspertski nivo u aktivnostima kojima se bavi. Ovo uverenje potiče iz klasičnog istraživanja na šahistima koje sproveli Simon i Chase (1973). Simon i Chase su utvrdili da je za dostizanje vrhunskog, velemajstorskog, nivoa u šahu neophodno 10 000 sati, odnosno približno 10 godina treninga. Kasnije je Anders Ericsson sa saradnicima (1993; 2007)  proširio ovu ideju i na ostale sportove, razvio model dugoročnog razvoja sportista i promovisao princip “treniranja sa namerom” (engl. deliberate practice). Da li je baš tako?! Može li svako, ako trenira dovoljno naporno i dovoljno dugo, da postane svetski rekorder u trčanju na 100 m? Čini se da su obe struje u pravu, ali je vrlo verovatno i da obe struje u nečemu greše.

Rezultati različitih istraživanja upućuju na zaključak da je za vrhunske rezultate u sportu neophodno da sportista poseduje određene superiorne fizičke predispozicije. Često se govori o neophodnim morfološkim i funkcionalnim karakteristikama poput tipa građe, visine, težine, raspona ruku, dužine udova i slično. Kao ključni faktor za postizanje vrhunski rezultata u sportu pominju se i različiti tipovi mišićnih vlakana (mišićna vlakna tipa 1 odnosno “spora” i mišićna vlakna tipa 2 odnosno “brza”) i maksimalna potrošnja kiseonika (VO2max). U poslednje vreme sve popularnija su genetska istraživanja u kojima se traga za „sportskim genom“. Da, verovatno je potrebno da sportisti za postizanje vrhunskih rezultata poseduju neke od ovih karakteristika ali postoji i dovoljno dokaza za stanovište da posedovanje određenih fizičkih predispozicija nije uvek presudno za vrhunski rezultat, odnosno da neposedovanje određenih karakteristika nije prepreka za postizanje vrhunskih rezultata. Šta bi bilo da je Svetlana Khorkina poverovala onima koji su joj govorili da je previsoka za postizanje vrhunskih rezultata u sportskoj gimnastici ili šta bi bilo da je Stefan Holm poverovao onima koji su mu govorili da je za njega visina od 2,40 m u skoku u vis nedostižna samo zato što je visok 1,81 m? Srećom oni nisu poverovali da je njihov talenat ograničen njihovom fizičkom konstitucijom! Dr Yannis Pitsiladis sa Univerziteta u Glazgovu je sproveo seriju istraživanja u kojima je ispitivao 24 varijante gena koji se najčešće povezuju sa sprinterskim sposobnostima i izdržljivošću potrebnoj za trčanje maratona. U svojim istraživanjim dr Pitsiladis je testirao četvoricu svetskih rekordera na 100 m i petoricu svetskih rekordera u maratonu. Znam da se sad svi pitate o kojim sportistima je reč ali etički kodeks ne dozvoljava dr Pitsiladisu da o tome govori u javnosti. Slobodno zamislite da su u pitanju Asafa Powell, Usain Bolt ili Haile Gebreselassie. :)

(Slika je preuzeta sa sajta Wikipedia)

Rezultati do kojih se došlo u ovim istraživanjima ukazuju da svetski rekorderi kada je u pitanju kombinacija ova 24 gena ne odstupaju značajno od proseka. Dr Pitsiladis je ispitivao i demografske karakteristike kenijskih dugoprugaša i dobio interesantne rezultate. Naime, ¾ od ukupnog broja vrhunskih kenijskih dugopugaša poticali su iz plemena Kalenjin koje čini 10% od ukupne populacije u Keniji. Na prvi pogled reklo bi se da su pripadnici plemena Kalenjin u genetskoj prednosti u odnosu na ostale. Ali, utvrđeno je i da svi oni žive i treniraju u Great Lift Valley. A kada je dr Pitsiladis uporedio 400 vrhunskih sportista sa grupom nasumično izabranih Kenijaca utvrdio je da su vrhunski sportisti živeli u mestima veoma udaljenim od škole i da su kao deca mnogo češće trčali od kuće do škole i nazad u odnosu na svoje vršnjake koji sada nisu vrhunski trkači.

Na osnovu ovih rezultata možemo zaključiti da nauka još uvek ne zna mnogo toga o ljudskom genomu i da su zaključci o “sportskom genu” preuranjeni. U ovom trenutku nije sasvim pouzdano oslanjati se isključivo na genetske faktore i tvrditi da će neki mladić ili devojka ostvariti vrhunske rezultate u sportu samo zato što poseduje određene fizičke predispozicije ili otpisati one koji takve fizičke predispozicije ne poseduju u ranoj mladosti. S druge stane, moguće je da je 10 000 sati napornog i svakodnevnog rada dovoljno da osoba prosečne inteligencije stekne doktorsko zvanje u nauci, savlada veštinu sviranja na nekom muzičkom instrumentu ili da ostvari vrhunske rezultate u nekim sportovima ali nije uputno ni zanemariti genetsku osnovu i osloniti se isključivo na dugotrajno vežbanje. Čini se da je u ovom slučaju dilema da li su za uspeh presudni geni ili je za uspeh važnije učenje nepotrebna. Verovatno je da se do vrhunskih rezultata u sportu stiže u procesu “saradnje” gena sa dugotrajnim i predanim radom.

Međutim, genetika i trening nisu jedini faktori koji utiču na uspeh. Na postizanje vrhunskih rezultata u sportu utiču i mnogi sociološki i psihološki faktori. 

Pre svega, uticaj porodice je veoma važan. Bailey i Morley (2006) su utvrdili da deca koja potiču iz kompletnih ali i relativno malih porodica, deca čiji su roditelji voljni da se angažuju u sportu kojim se deca bave i ulažu više vremena i novca u podržavanje detetovih aktivnosti i deca koja vode poreklo iz srednjeg socioekonomskog statusa imaju veće šanse da ostvare uspeh u sportu. Slične rezultate u svom istraživanju dobio je i Jean Côté (1999). On je utvrdio da je uloga roditelja u razvoju sportiste veoma važna i da se ona menja u zavisnosti od toga u kojoj fazi sportskog razvoja se dete nalazi. Na samom početku bavljenja sportom naglasak je na tome da se deca zabavljaju, a roditelji su ti koji uvode dete u sport, aktivno ističu važnost i prednosti bavljenja sportom za psihofizički razvoj deteta i na kraju prepoznaju postojanje talenta kod svoje dece. Takođe, roditelji budućih uspešnih sportista su ovom ranom periodu svoju decu uključivali i u druge različite vannastavne aktivnosti ili su deci dozvoljavali da se bave većim brojem sportova istovremeno. U drugoj fazi koju Côté naziva fazom specijalizacije dete se odlučuje za jedan od sportova. Tada se uloga roditelja menja i roditelji počinju da pokazuju značajnije interesovanje za sport koji je njihovo dete izabralo i ulažu znatno više vremena i novca u sportski razvoj deteta. Istovremeno, roditelji uspešnih sportista su naglašavali važnost obrazovanja i sticanja i održavanja radnih navika. U poslednjoj fazi koju Côté naziva fazom investiranja, a koja započinje oko 15-te godine, dete se još više posvećuje sportu kroz veći broj i jači intenzitet treninga, a roditeljska uloga biva pre svega usmerena na pružanje emotivne podrške u borbi sa stresom i anksioznošću i ojačavanje detetovog samopouzdanja i samopoštovanja. Roditelji više nemaju lidersku ulogu koju su imali na početku. Sada su roditelji pratioci svog deteta i trude se da obezbede optimalne uslove za učenje i razvoj. Za uspešan razvoj sportiste, pored porodice, važni su i neki drugi sociološki faktori poput socioekonomskog statusa, veličine grada i pristupa sportskim dvoranama, škole koju dete pohađa i odnosa prema bavljenju sportom u toj školi, uticaja vršnjaka i njihov odnos prema sportu, a važni su i kultura i religijsko i etničko poreklo (Bailey i sar., 2010). 

Kada su u pitanju psihološki faktori veliki broj istraživanja bio je usmeren na utvrđivanje karakterističnih osobina ličnosti koje poseduju vrhunski sportisti. I gotovo sva istraživanja ističu da su sposobnost koncentracije, samopouzdanje i motivacija da se trenira konstantno jakim intenzitetom u dugom vremenskom periodu sastavni činioci postizanja vrhunskog rezultata. Uz to često se pominju i optimizam, ekstraverzija, samopoštovanje, odlučnost i hrabrost. Danas je u javnosti veoma prisutna sintagma “mentalna snaga” (engl. mental toughness). Smatra se da je upravo mentalna snaga veoma često onaj činilac koji odlučuje da li će ishod sportskog takmičenja biti pobeda ili poraz. Prema Jonesu i saradnicima (2002; 2007) mentalna snaga  je “prirodna ili stečena psihološka oštrina koja omogućava da se sportista u odnosu na svoje suparnike bolje suočava sa zahtevima koje sa sobom nose treninzi, takmičenja i profesionalni sportski životni stil i da održava konstantno viši nivo odlučnosti, fokusa i samopouzdanja i uspešnije kontroliše svoje emocije pod pritiskom u odnosu na svoje suparnike”.  

(Slika je preuzeta sa http://novakdjokovic.com)

I da na kraju pokušam da dam odgovor na pitanje postavljeno u naslovu. Put do vrhunskih rezultata u sportu je dug i mukotrpan. Dobre genetske predispozicije ili talenat mogu biti samo osnova od koje se polazi, ali vam to neće značiti mnogo ukoliko niste spremni da se u potpunosti posvetite treningu i višedecenijskom radu na usavršavanju sportskih veština i sticanju novih znanja, okružite se ljudima koji će vas u tome podržavati i istvremeno konstantno radite i na jačanju svoje mentalne snage.