U prošlom blog postu sam pisala o tome kakve fizičke i
fiziološke odlike karakterišu mlade talentovane fudbalere i koje od tih odlika
su najbolji prediktori budućeg uspeha i na osnovu kojih karakteristika je
poželjno vršiti selekciju igrača. U ovom blog postu ću detaljnije pisati o
sociološkim i psihološkim karkateristikama kao prediktorima budućeg uspeha
mladih fudbalera. Svakako nije na odmet još jednom pomenuti da tek kombinacija
svih faktora (fizički, fiziološki, sociološki, psihološki i fudbalske veštine)
čini dobru osnovu za predikciju budućeg uspeha mladih fudbalera.
Sociološki faktori
značajni za identifikaciju i razvoj talenta
Kada je u pitanju proces detekcije, identifikacije i razvoja
talenta u fudbalu kao značajni sociološki pokazatelji najčešće se uzimaju:
spremnost i mogućnosti deteta da se uključi u sport, socio-ekonomski status porodice
i uticaj detetovog neposrednog okruženja (porodice, vršnjaka, škole) na
vrednosti, uverenja i stavove prema sportu. Takođe, opšte kulturološke,
sociološke i ekonomske analize društva, iako se tradicionalno smatraju
sekundarnim pokazateljima u procesu detekcije, identifikacije i razvoja
talenata, mogu da pruže veoma korisne podatke.
Porodica je primarni socijalizatorski milje u okviru koga
dete već na ranom uzrastu dobija prve podsticaje za uključivanje u sport i
podršku tokom aktivnog učestvovanja u sportu, a roditelji predstavljaju
značajne agense sportske socijalizacije mladih (Horn i Horn, 2007; Bailey
i Morley, 2006; Côté, 1999). Od sistema
vrednosti i uverenja roditelja, njihove percepcije sportske kompetentnosti
deteta i očekivanja koja imaju od učešća u sportu zavisi da li će roditelji
svoje dete uputiti na sport. Ponašanje roditelja prema deci zasnovano je
njihovom sistemu vrednosti i uverenja. Na osnovu ponašanja roditelja dete će
formirati lični opšti sistem vrednosti i uverenja, ali i sistem uverenja o
vlastitoj kompetentnosti i u skladu sa tim će se i ponašati. Dakle, za proces
detekcije, identifikacije i razvoja talenata, uz socio-ekonomski status
porodice, važni su: opšti stav roditelja prema bavljenju sportom, njihova
procena kompetentnosti i očekivanja od konkretnog deteta i njihova ciljna orijentacija(Horn i Horn,
2007).
Rezultati istraživanja
ukazuju da deca koja potiču iz potpunih, relativno malih
porodica, srednjeg socio-ekonomskog statusa imaju veće šanse da ostvare uspeh u
sportu (Kay, 2000; Bailey i Morley, 2006; Van Deventer, 2000; Zeijli i sar.,
2000).
Na osnovu ovih podataka možemo zaključiti da se naši treneri
najčešće sreću sa decom koja potiču iz porodica sa povoljnim socio-ekonomskim
statusom. Međutim, iz perspektive detekcije i identifikacije talenata postoji
opasnost da deca koja potiču iz socijalno i ekonomski marginalizovanih grupa ne
budu prepoznata kao talentovana.
Takođe, podaci dobijeni u ovom i drugim istraživanjima
ukazuju da je polna struktura dece uključene u sport kod nas 60% prema 40% u
korist dečaka i da se na kasnijim uzrastima ta razlika povećava. Kada je fudbal
u pitanju ta razlika je još veća, te bi bilo poželjno sistemski raditi na
promeni opšte društvene percepcije fudbala kao isključivo “muškog sporta” i
aktivnije raditi na detekciji talentovanih fudbalerki. U našoj kulturi sport se
većinski doživljava kao “muška stvar” i postoji tendencija da se kada je sport
u pitanju devojčice smatraju za homogenu grupu koja je u globalu malo
zainteresovana ili nezainteresovana za sport. Rezultati istraživanja u kome su
ispitivani stavovi dečaka i devojčica 5. i 7. razreda osnovne škole prema
fizičkom vaspitanju upućuju na zaključak da devojčice, za razliku od dečaka, ne
predstavljaju homogenu grupu i da postoji značajna grupa devojčica
sportistkinja čiji profil je bliži stavovima dečaka nego stavovima devojčica
nesportistkinja (Đorđić i Tumin, 2008). Ne postoji nijedan valjan pedagoški ili
razvojni razlog za nepostojanje mešovitih timova u najmlađim uzrasnim
kategorijama. Naprotiv, takva praksa bi mogla da doprinese popularizaciji
fudbala među devojčicama i slabljenju stereotipa koji su prisutni u našem
društvu. To je šansa koju bi školice fudbala mogle i trebale da iskoriste.
Opšta
uverenja i stavovi koje roditelji imaju o važnosti sporta i
fizičke aktivnosti, kao i podatak da li se aktivno bave nekim vidom rekreacije
ili su i sami bili sportisti značajno utiču na stavove dece prema sportu, na
njihov odnos prema bavljenju fizičkim aktivnostima i na zadovoljstvo koje
osećaju zbog bavljenja sportom. Deca čiji roditelji imaju pozitivan odnos prema
sportu i smatraju da je bavljenje sportom korisno za sveukupan razvoj njihove
dece i sama imaju pozitivan odnos prema sportu, rado i sa zadovoljstvom
učestvuju u sportskim aktivnostima i pozitivno ocenjuju svoju sportsku
kompetentnost (Dempsey, Kimiecik i Horn, 1993; Kimiecik i Horn, 1998;
Kimiecik, Horn i Shurin, 1996; Fredricks i Eccles, 2005). Rezultati
istraživanja, takođe, ukazuju da najveći broj dece koja se bave sportom potiču
iz porodica u kojima je makar jedan roditelj aktivno uključen u sport (Freedson
i Evenson, 1991; Moore i sar., 1991; Kremarik, 2000; Kirk i MacPhail, 2003; Anderssen
i sar., 2006) ali i da nivo fizičke aktivnosti roditelja više utiče na decu
mlađeg uzrasta, nego na stariju decu za koju veću važnost imaju navike
vršnjaka, učitelja i trenera (Sallis, Prochaska, Taylor, Hill i Geraci,
1999). Rezultati nekih istraživanja upućuju i na zaključak da iako su
stavovi prema sportu i navike majki značajni za uključivanje i ostajanje dece u
sportu (Zach i Netz, 2007) očevi su ti koji decu češće upoznaju sa sportom
generalno, uče ih o pravilima sporta i obaveštavaju ih o postojanju različitih
klubova (James, 2001).
Da li će roditelji uključiti
decu u neki sportski program zavisi i od njihove percepcije sportske kompetentnosti deteta i njihovih očekivanja i verovanja u vezi sa
detetovom uspešnošću u sportu. Roditelji uverenja o sportskoj kompetentnosti
deteta formiraju na veoma ranom uzrastu dece i ta uverenja, naročito kod majki,
ostaju stabilna tokom vremena (Eccles i sar., 2000). Deca čiji roditelji
njihovu sportsku kompetentnost ocenjuju kao visoku i imaju visoka očekivanja od
svoje dece i sama veruju da poseduju veštine i znanja potrebna za uspeh u
sportu. (Fredricks i Eccles, 2002; Bois
i sar., 2005) Ipak, previsoka očekivanja roditelja i nerealna uverenja o
detetovoj sportskoj kompetentnosti povezuju se sa nižim stepenom uživanja i
zadovoljstva u bavljenju sportom kod dece, povećanim stresom i pritiskom koji
deca osećaju, višim stepenom anksioznosti, manjom posvećenošću dece treninzima
ili treniranjem zbog obaveze koju osećaju prema roditeljima i njihovim
očekivanjima i na kraju neretko dovode do sindroma sagorevanja (Leff i Hoyle, 1995; Raedeke, 1997; Weiss i
Weiss, 2003; Gould, Tuffey, Udry i Loehr, 1996; Stein i Raedeke, 1999).
Roditeljski sistem uverenja o tome šta predstavlja uspeh
(ciljna orijentacija) i roditeljski stil koji neguju pokazali su se kao veoma
bitni faktori za razvoj talenta kod mladih sportista. Ovi faktori značajno
utiču na zadovoljstvo koje deca osećaju zbog bavljenja sportom, njihovu
motivaciju i samopouzdanje i nalaze se u osnovi onoga što Williams i Reilly
(2000) nazivaju roditeljska podrška.
O tome na koji način roditeljski stil i ciljna orijentacija
utiču na sistem vrednosti i uspešnost dece možete pročitati ovde, a detaljnije o motivaciji ovde. Ukratko, rezultati istraživanja
ukazuju da autoritativni stil roditeljstva vodi ka
najpozitivnijem ishodu (Steinberg i sar., 1994; Gray i
Steinberg, 1999; Petito i Cummins, 2000; Suldo i Huebner, 2004). Autoritativni
stil roditeljstva podrazumeva visoku uključenost roditelja u dečije aktivnosti,
visoku strukturu i visok stepen autonomije. Nasuprot ovome stoji autoritarni
“kontrolišući” roditelj kojeg karakteriše niska uključenost, visoka struktura i
niska autonomija. Kada je u pitanju
ciljna orijentacija teoretičari iz ove oblasti razlikuju dve vrste
orijentacije. Prva je orijentacija na
zadatak i usavršavanje sportskih veština (task orientation), a druga
usmerenost na ishod i krajnji rezultat (ego orientation). U prvom slučaju
vrednovanje uspeha vrši se na osnovu stepena ličnog zadovoljstva učinjenim, a u
drugom biti uspešan znači biti bolji od drugih (Nicholls, 1989; Dweck, 2002).
Rezultati istraživanja u oblasti sporta ukazuju da postoji značajna pozitivna korelacija
između ciljne orijentacije roditelja i dece (White, 1996, 1998; White, Duda,
& Hart, 1992; Duda i Hom, 1993; Ebbeck i Becker, 1994). Takođe, brojna
istraživanja konzistento ukazuju da je orijentacija na zadatak i usavršavanje
veštine povezana sa poželjnim motivacionim obrascima ponašanja i
adaptivnim kognitivnim, afektivnim i ponašajnim odgovorima mladih sportista.
Sportisti usmereni na zadatak i usavršavanje veština uspeh pripisuju uloženom
trudu, napornom radu i motivaciji (Duda i Hall, 2001), pokazuju izraženu radnu etiku i visok stepen
istrajnosti (Duda, 1993) i ispoljavaju više pozitivnih osećanja u vezi sa
sportskom aktivnošću (Ntoumanis i Biddle 1999, Biddle i sar., 2003).
Suprotno ovome, mladi sportisti koji su orijentisani na ishod i socijalnu
komparaciju smatraju da su glavne determinante uspeha socijalno potvrđivanje,
sreća pa i prevara (Lochbaum i Roberts, 1993), češće pokazuju izrazito
agresivno i nesportsko ponašanje na terenu (Duda i White, 1992), bavljenje
sportom im pričinjava manje zadovoljstva i osećaju veću takmičarsku anksioznost
(Hall i sar., 1998) i kako bi izbegli neuspeh često biraju manje zahtevne
ciljeve koji su ispod nivoa njihovih realnih mogućnosti (Dweck, 2002). U
velikom broju istraživanja potvrđena je i povezanost orijentacije na zadatak i
usavršavanje veština sa većom intrinzičnom motivacijom, kao i orijentacije na
ishod sa većom ekstrinzičnom motivacijom (Elliot i Church, 1997; Smith i sar.,
2002). Ciljna orijentacija se ne smatra osobinom, već kognitivnom šemom
(Roberts, 2001) koja se može menjati s obzirom na način na koji osoba obrađuje
informacije u različitim zadacima i u različitim okolnostima. Zato je važno da
roditelji neguju motivacionu klimu
usmerenu ka učenju i razvoju veština pod kojom se podrazumeva da roditelji
pozitivno potkrepljuju napredak, ulaganje napora i usavršavanje, a uspeh
smatraju posledicom uloženog truda i rada, a ne posledicom superiornih
sposobnosti. Pri tome je bitno istaći da
fokus treba da bude na tome kako mladi sportisti opažaju situaciju, a ne na
objektivnim karakteristikama situacije.
Budući da treneri predstavljaju uzore i važne figure u
životima mladih sportista i imaju značajnu ulogu u njihovoj socijalizaciji bilo
bi poželjno da se i oni pridržavaju svih preporuka koje važe za roditelje
mladih sportista i ne zanemaruju svoju vaspitnu ulogu. Najnovija istraživanja upućuju
na zaključke da su motivaciona klima
koju kreiraju treneri i njen uticaj na motivacione procese mladih sportista
ključne determinante kvaliteta i pozitivnog ishoda sportskog angažovanja. Rezultati
istraživanja rađenih na velikom uzorku mladih fudbalera starosti od 12 do 16
godina polaznika škola fudbala pod patronatom Fudbalskog saveza Valensije (Federación
Valenciana de Fútbol) upućuju na zaključak da je trenerski stil koji podržava
autonomiju pozitivno povezan sa percepcijom zadovoljavanja osnovnih psiholoških
potreba (potrebe za autonomijom, kompetentnošću i povezanošću) mladih sportista.
Mladi fudbaleri izveštavaju da osećaju snažniju povezanost sa trenerom, da im
je potreba za autonomijom zadovoljena i smatraju sebe kompetentnijim u
situacijama u kojim treneri pokazuju interesovanje za njihov ugao gledanja na
situaciju i daju im mogućnost izbora u okviru postavljenih pravila, kada
uzimaju u obzir njihova osećanja i objasne im zbog čega zahtevaju od njih da se
ponašaju na određeni način i obavljaju određene zadatke. Zadovoljenje osnovnih
psiholoških potreba pozitivno je povezano sa samodeterminišućim oblicima motivacije
(intrinzična motivacija, identifikovana regulacija) što na kraju dovodi do
većeg osećaja unutrašnjeg zadovoljstva kod mladih fudbalera i višeg stepena
životne energije i vitalnosti. Nasuprot tome kontrolišući trenerski stil
negativno utiče na zadovoljavanje osnovnih psiholoških potreba i za posledicu
ima osećanja psihološke i fizičke iscrpljenosti mladih fudbalera i vodi ka
sindromu sagorevanja (Alvarez, Balaguer, Castillo i Duda, 2009; Balaguer i
sar., 2013). Takođe, motivaciona klima usmerena na ishod na treninzima značajno
je povezana sa višim stepenom ispoljavanja takmičarske anksioznosti kod mladih
sportista (Vazou i sar., 2006).
Psihološki prediktori
talenta
Među fudbalskim skautima i trenerima postoji uverenje da
talentovani fudbaleri poseduju određenu kombinaciju karakteristika ličnosti koje
olakšavaju učenje i trening i pozitivno su povezane sa uspešnošću na
takmičenjima. Međutim, trenutno ne postoji nedvosmislena naučna potvrda koja bi
potkrepila tvrdnju o postojanju povezanosti određenog pshološkog profila ličnosti
i izvođenja specifične fudbalske veštine (Morris, 2000; Reiley i sar.,
2003).
Pre svega bitno je da razjasnimo razliku između crta ličnosti koje su relativno
stabilne i predstavljaju predispoziciju ka određenim oblicima ponašanja i
psiholoških stanja koja
predstavljaju specifičan odgovor na datu situaciju. Tako na primer postoji
anksioznost kao crta ličnosti koja se definiše kao “predispozicija da se
određenji stimulus doživi kao preteći ili nepreteći i da se na njega reaguje
različitim intenzitetom stanja anksioznosti” (Martens et al., 1990, str. 9) i anksioznost
kao stanje čija definicija glasi
“postojeće ili trenutno emocionalno stanje koje karakterišu osećanja
napetosti i strepnje povezanim sa aktivacijom organizma” (Martens et al., 1990,
str. 9). Dakle, posedovanje određene crte ličnosti znači
da kod osobe postoji predispozicija da se ponaša na određeni način ali to ne
znači da će se ona uvek i u svim situacijama tako ponašati. Ako osoba, na
primer, poseduje anksioznost kao crtu ličnosti ona neće uvek i u svim
situacijama ispoljavati visok nivo stanja anksioznosti. Koliki nivo stanja
anksioznosti će određena osoba u određenoj situaciji ispoljiti zavisi od njenih
prošlih iskustava u takvim ili sličnim situacijama i od načina na koji
interpretira doživljene simptome. Pa tako osoba sa izraženom crtom ankioznosti
može da doživi snažno stanje uznemirenosti u situaciji kad treba da odgovara na
času ili u kotaktu sa simpatijom, ali da se oseća opuštenije i sigurnije u sebe
kada istrči na teren, i obrnuto.
Prva istraživanja u psihologiji sporta uglavnom su se bavila
širokim spektrom crta ličnosti koje čine karkaterističan profil ličnosti. Do sada akumulirano znanje iz te oblasti sugeriše
nam da sa visokom sigurnošću možemo da zaključimo da: 1) ne postoji tzv.
“sportski tip ličnosti” i 2) ne postoje
razlike u profilima ličnosti između sportista i ljudi koji se ne bave sportom,
kao što ne postoje karakteristični profili ličnosti među sportistima koji se
bave jednim sportom u odnosu na sportiste koji se bave nekim drugim sportom i
ne postoje razlike u psihološkim profilima sportista različitih nivoa
sposobnosti i uspešnosti (Vealey, 2002). Zato su savremena istraživanja
usmerena na znatno uži pristup i bave se specifičnim psihološkim sadržajima poput
takmičarske anksioznosti, samoefikanosti, motivacije ili mehanizmima suočavanja
sa stresnim situacijama koji imaju dobru teorijsku osnovu i za koje postoje
validni merni instrumenti. Pa tako istraživanja upućuju na zaključke da visoko
samopouzdanje, visok nivo posvećenosti i odlučnosti, adaptivne kognitivne
strategije i adaptivni mehanizmi prevladavanja stresa, kao i efikasno
upravljanje predtakmičarskim i takmičarskim emocionalnim stanjima olakšavaju
uspeh u sportu (Vealey, 2002).
Rezultati istraživanja u kojima su korišćeni instrumenti za
merenje psiholoških stanja ukazuju da su ovi testovi mnogo pouzdaniji
pokazatelji takmičarske uspešnosti. Međutim, korišćenje ovih instrumenata u
identifikaciji talenata ne bi bilo svrsishodno budući da je reč o instrumentima
kojima se meri trenutni odgovor na specifičnu situaciju, ali bi testovi
psiholoških stanja mogli i trebali da se primenjuju u procesu praćenja i
razvoja talenata kao indikatori ponašanja i smernice u radu u procesu psihološkog
osnaživanja mladih sportista.
Jedan od novijih konstrukata koji se sve intenzivnije
proučava u sportskoj psihologiji je konstrukt trenljivosti (coachability).
I on je poput konstrukta mentalne snage nastao na iskustvima trenera i njegova
teorijska osnova u psihološkoj nauci je diskutabilna ali se ne može osporiti
korist koju od njega imaju krajnji korisnici u praksi. Konstrukt trenljivosti
uključuje širok spektar različitih karakteristika kao što su: visok nivo
ulaganja napora, pokazivanje poštovanja prema treneru i poverenje u trenera, otvorenost
za učenje i nova iskustva, dobra saradnja sa saigračima, fleksibilnost i dobra
adaptacija na neočekivano, adaptivni načini suočavanja sa kritikom i adaptivni
odgovori na negativna potkrepljenja i nizak nivo ispoljavanja frustracije
(Giacobbi, 2000; Giacobbi i sar., 2002). Dok Solomon (2008), na primer, pod
trenljivošću podrazumeva skup karakteristika kao što su: mentalna zrelost,
integritet, poverenje, iskrenost, poštovanje i uspešno nošenje sa pritiskom. Rezultati
nekih istraživanja ukazuju nam da postoji povezanost između pojedinih dimenzija
ličnosti (Model velikih pet, Costa i McCrae) i konstrukta trenljivosti. U
istraživanju Piedmonta i saradnika (1999) utvrđena je negativna povezanost
između dimenzije neuroticizma i trenljivosti, kao i pozitivna povezanost između
dimenzije saradljivosti i trenljivosti. Preciznije, sportisti koji snažno
ispoljavaju bes (faceta gnevni hostilitet) i imaju nisku sposobnost kontrole
impulsa smatraju se teško trenljivim, dok visok skor na faceti popustljivosti
ukazuje na dobru trenljivost (Favor, 2010). Sportisti koji ostvaruju visok skor
na faceti gnevnog hostiliteta lakše se uznemire, iznerviraju i naljute. Posao
trenera je po svojoj prirodi takav da veoma često sportistima ukazuju na greške
koje prave i daju uputstva za korekciju tehnike izvođenja, taktike i ponašanja.
Sportisti koji ostvaruju visok skor na faceti gnevnog hostiliteta uputstva
trenera češće doživljavaju lično i ispoljavaju visok nivo frustracije kad im izvođenje
određene veštine ne ide lako ili kad se stvari ne odvijaju baš onako kako su
oni zamislili. U takvim situacijama oni su skloni da verbalno napadaju trenera
i saigrače i češće biraju da nastave da se ljute umesto da ispunjavaju svoje
obaveze. Visok skor na faceti gnevnog hostiliteta uzet zasebno ne mora da znači
da je sportista težak za treniranje jer sportisti mogu da nauče da kontrolišu izlive
besa. Međutim, visok skor na faceti gnevnog hostiliteta u kombinaciji sa slabom kontrolom impulsa predstavlja mnogo veći
izazov za trenera. Sportisti sa slabom samokontrolom teže odolevaju iskušenjima
i češće donose nepromišljene odluke koje će im doneti brzo kratkoročno
zadovoljstvo. Kombinacija gneva i slabe samokontrole može ozbiljno da naruši
odnos između trenera i sportiste, kao i odnose unutar tima, jer su takvi
sportisti skloni snažnim i iznenadnim izlivima emocija, češće ispoljavaju
nedisciplinu i pokazuju tendenciju da se verbalno ili fizički konfrontiraju sa
trenerom i saigračima.
“Psihološki profil” (osobine ličnosti, motivacija,
samopouzdanje) igrača može da pruži korisne podatke u procesu identifikacije i
razvoja talenata ali mnogo bolju prediktivnu valjanost imaju testovi kojima se
mere perceptivno-kognitivne sposobnosti
mladih fudbalera. Istraživanja ovih sposobnosti u fudbalu su brojna i daju
daleko konzistentnije rezultate.
Fudbal spada u tzv. strateške sportove u kojima se od igrača
zahteva da donose brze i tačne odluke u kompleksnom i promenljivom okruženju. To
znači da fudbaleri prvo treba da “prikupe” relevantne informacije iz okruženja
(lopta, položaj saigrača, položaj protivničkih igrača) i da potom donesu odluku
koja će biti u skladu sa strateškim i taktičkim zamislima, tehničkim
mogućnostima i fizičkim kapacitetima ekipe. Istovremeno fudbaleri tokom igre
odluke donose pod snažnim pritiskom protivničkih igrača koji se aktivno trude
da ih osujete u njihovim namerama. Od fudbalera se, dakle, zahteva da
anticipiraju buduće događaje na osnovu signala koje “prikupljaju” iz okruženja
u trenutku započinjanja neke akcione sekvence. Ova sposobnost se u žargonu
naziva “čitanje igre” ili “inteligencija igre”. Bolji igrači
poseduju veću “inteligenciju igre”, odnosno u stanju su da bolje “pročitaju”
buduće akcije kako svojih saigrača, tako i protivničkih igrača i odluče se za
potez koji će doneti stratešku prednost njihovoj ekipi.
U početku se smatralo da vrhunski sportisti imaju
funkcionalno bolje čulo vida. Da se izrazim žargonski, pretpostavljalo se da
vrhunski sportisti poseduju sofisticiraniji hardware u odnosu na sportiste koji
su manje uspešni. Zato su rađena istraživanja u kojima su poređeni npr. statička
i dinamička vizuelna oštrina, percepcija dubine, opseg perifenog vida i druge
karakteristike kod vrhunskih i prosečnih fudbalera. Rezultati ovih istraživanja
upućuju na zaključak da vrhunski fudbaleri ne poseduju unapređen hardware i da
se razlika u perceptivnim sposobnostima između vrhunskih i manje uspešnih
fudbalera ne može objasniti na ovaj način (Helsen i Starkes, 1999; Williams i
sar., 1999).
Pošto je utvrđeno da se razlikama u hardware-u ne može
objasniti zbog čega su neki igrači uspešniji od drugih pažnja istraživača je
usmerena na proučavanje software-a. Rezultati ovih istraživanja su konzistentni
i upućuju na zaključak da su vrhunski fudbaleri uspešniji u prepoznavanju,
analiziranju i interpretaciji vizuelne informacije u odnosu na manje uspešne
fudbalere.
Vrhunski fudbaleri su bolji u zadacima prepoznavanja i prisećanja strukturisanih obrazaca igre u odnosu na
manje uspešne fudbalere. Naime, vrhunski fudbaleri ne pamte pozicije svakog
igrača pojedinačno, već pozicioniranje pojedinih igrača grupišu u veću smislenu
celinu i kao takve ih pamte što im omogućava da brže i efektivnije koriste
specifična fudbalska znanja stečena iskustvom i prepoznaju u kom pravcu će se
odvijati defanzivne ili ofanzivne postavke već u samom začetku akcije (Helsen i
Pauwels, 1993; Williams i sar., 1993; Williams i Davids, 1995; Smeeton i sar.,
2004, Williams i sar., 2006). Ovu sposobnost su kod šahovskih velemajstora
Simon i Chase utvrdili u istraživanjima rađenim davne 1973, a Zaichowsky (1974)
je u svom istraživanju dobio rezultate koji upućuju na zaključak da deca već na
uzrastu od 5 godina uz odgovarajuće instrukcije mogu da razviju sposobnost
grupisanja informacija, dok na uzrastu od 9 godina to mogu da čine bez pomoći
sa strane. Međutim, rezultati novijih istraživanja rađenih na uzorku vrhunskih
mladih fudbalera koji treniraju u mlađim kategorijama klubova Premijer lige i
prosečnih mladih fudbalera koji fudbal treniraju u školama nisu u potpunosti
potvrdili ranije nalaze (Ward i Williams, 2003). Naime, razlika u sposobnosti grupisanja
informacija u smislene celine između vrhunskih i prosečnih mladih fudbalera
uzrasta između 9 i 17 godina nije bila statistički značajna. Mladi fudbaleri iz
obe grupe na uzrastu između 11 i 13 godina su pravili znatno manje grešaka u
zadatku prisećanja u odnosu na mlađe fudbalere, a tek na uzrastu između 15 i 17
godina postojala je razlika između vrhunskih i prosečnih mladih fudbalera pri
čemu su vrhunski manje grešili. Kada je fudbal u pitanju izgleda da sposobnost
grupisanja informacija u veće smislene celine zavisi od kognitivnog sazrevanja
jer deca mlađa od 11 godina još uvek nemaju dovoljno razvijene sposobnosti
reprezentacije i procesiranja problema koje bi im olakšale nalaženje rešenja.
Takođe, nivo razvijenosti ove sposobnosti u velikoj meri zavisi i od
specifičnog fudbalskog znanja akumuliranog tokom vremena. Za dostizanje
ekspertskog nivoa u izvršavanju neke veštine potrebno je približno 10 godina
treninga (Ericsson, 1993; 2007). Dakle, razlika između vrhunskih i prosečnih
fudbalera vidiljiva je tek na uzrastu posle 15. godine kada je dostignut
određeni nivo kognitivne zrelosti i akumulirano dovoljno fudbalskog znanja
stečenog kroz trening sa vrhunskim stručnjacima.
Vrhunski fudbaleru su u stanju da na osnovu stava i položaja tela ili položaja delova tela protivničkog
igrača uspešno predvide njegove buduće akcije. Većina istraživanja iz ove
oblasti u fudbalu rađena je u penal situacijama iz golmanove perspektive, a
znatno manji broj istraživanja odnosio se na situacije iz igre. Pretpostavlja
se da i u situacijama iz igre fudbaleri koriste iste strategije koje koristi i
golman u penal situacijama. U ovim istraživanjima ispitanicima (fudbalerima) se
obično prikazuju video snimci na ekranima koji odgovaraju događajima u
prirodnoj veličini tokom kojih se u zavisnosti od vrste zadatka a) prekida
emitovanje u različitim vremenskim periodima pre završetka akcione sekvence (kontakta
noge sa loptom) ili b) se onemogućava vizuelna fiksacija određenih kritičnih
tačaka na telu (npr. glava, ruka, kuk, stopalo) i/ili vizuelni kontakt sa loptom,
a zadatak ispitanika je da anticipiraju završetak akcione sekvence i odreaguju
u skladu sa svojim predviđanjima. Tokom eksperimenta pomoću posebnih uređaja
prate se pokreti očiju fudbalera, a nakon eksperimenta ispitanici izveštavaju
eksperimentatora na osnovu kojih vizuelnih signala su donosili odluku.
Rezultati ovih istraživanja ukazuju da vrhunski golmani
uspešnije anticipiraju stranu na koju će izvođač uputiti loptu, kao i visinu
upućenog šuta (Williams i Burwitz, 1993; Franks i Hanvey, 1997; Savelsvergh i
sar., 2002). Obe grupe su više grešile kada je trebalo da odrede visinu šuta
što upućuje na zaključak da su znaci koji ukazuju na visinu delikatniji i da ih
je teže registrovati (Savelsvergh i sar., 2002). Vrhunski golmani tokom
vizuelne pretrage koriste manji broj fiksacija dužeg trajanja usmerenih na manji
broj kritičnih tačaka u odnosu na slabije golmane, pri čemu vrhunski golmani
pogled najduže usmeravaju na nogu kojom izvođač šutira, stajnu nogu i predeo
oko lopte, dok slabiji golmani pogledom češće fiksiraju trup, ruke i predeo oko
kuka (Tyldesley i sar., 1982; Williams i Burwitz, 1993; Franks i Hanvey, 1997; Savelsvergh
i sar., 2002). Stajna noga i noga kojom se izvodi udarac su informativne za
golmana u penal situacijama zato što je stajna noga često usmerena ka verovatnom
odredištu lopte (Franks i Hanvey, 1997), dok ugao stopala u odnosu na loptu
tokom faze zamaha upućuje na smer udarca (Williams i Burwitz, 1993).
U jednom od retkih istraživanja u kome su istraživane
situacije iz igre (Williams i Davids, 1998) utvrđeno je da su iskusniji
fudbaleri bolje anticipirali potez protivnika u simulaciji situacija 3 na 3 i 1
na 1. Praćenjem pokreta očiju u situacijama 1 na 1 utvrđeno je da iskusniji
fudbaleri prave manji broj fiksacija dužeg trajanja u odnosu na manje iskusne
fudbalere i da se pogled najduže usmeravaju na predeo kuka protivničkog igrača
što bi značilo da je ovaj region veoma važan za anticipaciju pokreta
protivničkog igrača, dok manje iskusni fudbaleri više pogledom fiksiraju loptu.
Reilly i saradnici (2000) su utvrdili da vrhunski mladi fudbaleri uzrasta od 16
godina imaju bolju sposobnost anticipacije u situacijama 1 na 1, 3 na 3 i 11 na
11, pri čemu je ta razlika bila naročito vidljiva u situacijama 1 na 1. Slične
rezultate su u već pomenutom istraživanju sa mladim engleskim fudbalerima
dobili Ward i Williams (2003). Vrhunski mladi fudbaleri svih uzrasta su bili
uspešniji od prosečnih u anticipaciji poteza protivnika u situaciji 1 na 1, kao
i u određivanju destinacije na kojoj će lopta završiti nakon upućenog pasa u
situaciji 11 na 11, dok u situacijama 3 na 3 efekat fudbalske veštine nije bio
statistički značajan. Vrhunski mladi fudbaleri u situacijima 11 na 11 su za 12%
tačnije anticipirali događaje u odnosu na prosečne fudbalere, dok je u situacijama
1 na 1 razlika iznosila 6% što je autore navelo na zaključak da je za razvijanje
fudbalske veštine i identifikaciju talenata u ranom periodu važnija anticipacija
globalnih odnosa igrača u strukturisanom obrascu igre, dok je “čitanje”
suptilnih “signala” na ovim uzrastima manje bitno.
Vrhunski fudbaleri primenjuju efikasnije i prikladnije strategije vizuelne pretrage informacija u
odnosu na manje uspešne fudbalere. To u stvari znači da oni znaju kada i na šta
treba da usmere pažnju. I u ovim zadacima se koriste uređaji za praćenje pokreta
očiju. Rezultati istraživanja upućuju na zaključak da vrhunski fudbaleri tokom
vizuelne pretrage koriste ekonomičniju strategiju i vizuelnu pretragu
informacija prilagođavaju zadatku pa tako u situacijama 1 na 1, 3 na 3 i 4 na 4
primenjuju strategiju koja uključuje manji broj fiksacija dužeg trajanja
usmerenih na prodručja bogata relevantnim informacijama, dok se u situacijama
11 na 11 odlučuju za strategiju sa više fiksacija kraćeg trajanja (Helsen i
Starkes, 1999; Williams, 2000; Williams i Ward, 2007). Strategija vizuelne
pretrage informacija zavisi i od toga da li ekipa napada ili se brani, kao i od
pozicije igrača u timu. Pa tako, u situacijama kada se tim brani u igri 11 na
11 vrhunski odbrambeni igrači koriste iscrpniju vizuelnu pretragu koja
podrazumeva veći broj fiksacija kraćeg trajanja pri čemu prikupljaju
informacije o lokaciji lopte, pozicijama saigrača, svojoj poziciji u odnosu na
saigrače i ključne markere na terenu kao što je npr. linija kaznenog prostora,
kretanje igrača sa loptom i kretnje ključnih napadača iz protivničkog tima.
Nasuprot ovome slabiji odbrambeni igrači imaju manji broj fiksacija dužeg
trajanja i pažnju uglavnom usmeravaju na loptu i igrača koji u tom trenutku
predaje loptu. Vrhunski igrači odbrane su, dakle, svesni da je za dobru odbranu
neophodno adekvatno odgovoriti na reakcije protivničke ekipe pa se zato trude
da prikupe što više relevantnih informacija u što kraćem vremenskom periodu još
u samom začetku akcije dok protivnička ekipa ne počne da vrši pritisak na
odbrambene igrače. U situacijama 1 na 1 i 3 na 3 situacija se menja. Tada
vrhunski odbrambeni igrači koriste strategiju koja podrazumeva manji broj
fiksacija dužeg trajanja i pogled najduže zadržavaju na predelu kuka igrača sa
loptom. Ovakva strategija vizuelne pretrage je u situacijama 1 na 1 ili 3 na 3
u odbrambenim zadacima najefikasnija iz više razloga. Prvo, period između dve
fiksacije naziva se sakada i karakterišu je skokoviti pokreti očiju. Tokom
sakada sistem za obradu informacija nije aktivan. Zato kada igrač na
raspolaganju ima veoma kratko vreme za
donošenje odluke i nalazi se pod
pritiskom manji broj fiksacija dužeg trajanja na ključne regije je
najefikasniji način prikupljanja relevantnih informacija. Potom, mnogo je lakše
neprimetno prebacivati fokus pažnje sa jednog polja interesovanja na drugo
koristeći periferni vid nego fiksaciju. Treće, procesiranje informacija u vezi
sa kretnjama je efikasnije ako se
koristi periferni vid. I na kraju, za uspešnu procenu smera, brzine i snage
driblinga neophodne su precizne informacije prikupljene iz najinformativnijih
lokacija što su u ovom slučaju kuk, koleno, potkolenica, stopalo i lopta (Williams,
2000). S druge strane, kada ekipa napada vrhunski napadači koriste pretragu
koja uključuje manji broj fiksacija dužeg trajanja. Pri tome razliku između
onih najboljih i prosečnih prave fiksacije usmerene na prazan prostor iza
odbrambenih linija i na igrača koji je zadužen da osujeti napad protivničke
ekipe. Vrhunski napadači shvataju koliko je za uspeh njihove akcije važna
pozicija i kretanje igrača koji je prvenstveno zadužen da osujeti napade
protivničke ekipe. Manje uspešni napadači uglavnom pažnju usmeravaju na loptu,
svoje saigrače u napadu i na gol. (Helsen i Pauwels, 1993; Helsen i Starkes,
1999).
Vrhunski fudbaleri su mnogo bolji u procenjivanju verovatnoće budućih događa u odnosu na manje uspešne
fudbalere. To znači da su oni su stanju da efikasnije koriste specifična
fudbalska znanja o najverovatnijim ishodima i primene ih u kontekstu trenutnih
događanja. U istraživanjima koja se bave ovom problematikom najčešće se koriste
video snimci kratkih sekvenci iz igre i snimak se u određenom trenutku zamrzne a
zadatak fudbalera je da odaberu najbolji sledeći potez, odnosno da izveste o
tome koji igrači se nalaze u najboljoj poziciji da prime loptu. Ovih istraživanja
u fudbalu ima najmanje u poređenju sa drugim oblastima i tek u poslednjih
nekoliko godina istraživači koji se bave fudbalom su počeli da obraćaju posebnu
pažnju na ovu oblasti.
U već pomenutom istraživanju na uzorku mladih engleskih
fudbalera (Ward i Williams, 2003) utvrđeno je da vrhunski mladi fudbaleri svih
uzrasta (od 9 do 17 godina) precizno određuju koje su informacije važne za izvršavanje
zadataka, u stanju su da te podatke integrišu sa prethodnim znanjem i da na
kraju predvide koji igrač se nalazi u najboljoj poziciji da primi loptu. Već na
uzrastu od 9 godina vrhunski mladi fudbaleri precizno identifikuju ključne i
manje bitne igrače u određenoj akcionoj sekvenci, i ne samo to, oni i uspešno
rangiraju ključne igrače s obzirom na njihovu trenutnu poziciju na terenu i
šansu da uspešno izvrše zadatak što znači da su u stanju da procene koja opcija
je u tom trenutku najefikasnija i da na osnovu tih informacija procene
verovatnoću budućih dešavanja.
Veština i tehnika izvođenja, kao i taktička znanja su veoma
važna za uspeh u fudbalu, međutim perceptivno-kognitivne sposobnosti nisu ništa
manje bitne. U timskim sportovima u kojima se okruženje konstantno menja
potrebno je odluke donositi brzo i precizno. Kognitivni zahtevi postavljeni
pred igrače u ovakvom dinamičkom okruženju su ogromni i njihov uticaj na igru je
veliki. Zato se ove sposobnosti ne smeju zanemariti u procesu identifikacije i
razvoja talenata. U istraživanju sa mladim engleskim fudbalerima (Ward i
Williams, 2003) tačnost predviđanja talenta na osnovu perceptivno-kognitivnih
sposobnosti iznosila je 80%, što znači da se ovi testovi mogu uspešno
primenjivati u procesu identifikacije talenata već na uzrastu od 9 godina.
Takođe, pošto se ove sposobnosti razvijaju i usavršavaju tokom sazrevanja i
većina njih zavisi i od akumuliranog specifičnog fudbalskog znanja već na
uzrastu od 9 godina treba početi sa treniranjem i razvijanjem ovih sposobnosti
u specifičnom fudbalskom okruženju. Dakle, “fudbalska inteligencija” može da se
(na)uči i neophodno ju je uvežbavati na treninzima.
Da rezimiramo, u procesu identifikacije i razvoja talenata u
fudbalu kada su u pitanju socijalno-psihološki pokazatelji pažnju treba
obratiti na:
1) Socio-ekonomski status porodice, na motive roditelja za
uključivanje dece u sport i njihova očekivanja od detetove sportske aktivnosti,
stil roditeljstva koji neguju i njihovu ciljnu orijentaciju. Ukoliko se pokaže
potreba uputno je roditelje dodatno edukovati i savetovati.
2) Treneri ne bi trebali da zanemaruju svoju vaspitnu ulogu
i poželjno je da neguju motivacionu klimu usmerenu na učenje i usavršavanje
veština.
3) Ciljna orijentacija usmerena na zadatak i usavršavanje
veština je dobar prediktor buduće fudbalske uspešnosti (Reilly i sar., 2000) i
ove testove treba primenjivati u procesu identifikacije talenata.
4) Testove kojima se utvrđuje profil ličnosti ne bi trebalo
koristiti za identifikaciju talenata. Testovi psiholoških stanja su bolji u
proceni sportske uspešnosti ali i njih treba koristi samo kao indikatore na šta
treba obratiti posebnu pažnju u procesu razvoja talenata, a ne kao testove za
selekciju igrača. Postoje indikacije da su neke osobine ličnosti povezane sa
(ne)trenljivošću ali još uvek nije urađen dovoljan broj istraživanja koja
potvrđuju ovu pretpostavku pa ove rezultate treba uzimati sa određenom rezervom
ali i obratiti pažnju na crte koje karakterišu teško trenljive sportiste.
5) Testovi perceptivno-kognitivnih sposobnosti su dobri
preditkori budućeg uspeha i talenta (Ward i Williams, 2003). Ove testove treba
koristi prilikom identifikacije talenata i moguće ih je primenjivati već na
uzrastu od 9 godina. Takođe, neophodno je ove sposobnosti ciljano uvežbavati na
treninzima u specifičnom fudbalskom okruženju.
6) Emocija anksioznosti negativno utiče na kognitivno
funkcionisanje, pa samim tim i na efikasnost i efektivnost u fudbalu. Uspešniji
sportisti generalno doživljavaju stanja somatske i kognitivne anksioznosti
manjeg intenziteta i doživljene simptome interpretiraju na pozitivniji način (Reilly
i sar., 2000). Poželjno je koristiti testove anksioznosti kao crte i kao stanja
u procesu identifikacije i razvoja talenta ali kao indikatore sa kojim igračima
je potrebno raditi na dodatnom psihološkom osnaživanju.
No comments:
Post a Comment