Kad „domaći teren“ nije prednost : Primer utakmica između KK Partizan i KK Crvene Zvezde Beograd u sezoni 2012/13

Završena je još jedna košarkaška sezona u Srbiji. Van terena „prljavija“ od prethodne, dok je na terenu bilo sve po starom. KK Partizan je nastavio pobedonosni niz i zasluženo osvojio ukupno 20., odnosno 12. titulu državnog prvaka za redom. Mediji su se uglavnom bavili verbalnim ratom na relaciji Vujošević – Čović, ali, ako ste imali dovoljno živaca da čitate sve to iz nedelje u nedelju, mogli ste da primetite i da se kroz novinske članke provlačila teza da ove sezone „domaći teren“ u duelima Partizana i Crvene Zvezde Beograd nije faktor koji donosi prevagu domaćinu. Pa hajde da vidimo zašto se smatra da „domaći teren“ predstavlja prednost u sportu i da li i u kojim situacijama igranje na svom terenu i pred svojom publikom može da postane faktor dodatnog pritiska na igrače.

Partizan i Crvena Zvezda Beograd su ove sezone odigrali 10 međusobnih duela. Dve utakmice igrale su se na neutralnom terenu. Crvena Zvezda Beograd je odnela pobedu u Kragujevcu, u čudnoj utakmici koja je trajala dva dana, i osvojila Kup Srbije, dok je Partizan pobedom u Laktašima postao šampion regionalne ABA košarkaške lige. Ostale utakmice igrale su se „na terenu jedne od ekipa“ i oba tima su ostvarila po jednu pobedu i tri poraza pred svojim navijačima. Rezultati istraživanja u različitim sportovima ukazuju da timovi koji su domaćini izlaze iz utakmica kao pobednici u više od 50% slučajeva. Nevill i Holder (1999), na primer, navode da procenat uspešnosti (pobeda) domaćina u košarci 64,4%, dok je taj procenat kada je fudbal u pitanju veći i iznosi 68,3%. Pojskić, Šeparović i Užičanin (2011) su analizirali rezultate u regionalnoj i Evroligi u sezoni 2008/9 i došli do sličnih zaključaka. U regularnom delu regionalne košarkaške, tada NLB, lige domaći timovi su pobeđivali u 66,85% slučajeva, a u regularnom delu Evrolige u 66,1% slučajeva. Procenat uspešnosti domaćina u Top16 fazi Evrolige bio je nešto niži i iznosio je 58,33%. Dakle, sasvim je jasno da uspešnost Partizana i Crvene Zvezde Beograd u međusobnim duelima na „domaćem terenu“ u ovoj sezoni značajno odstupa od očekivanog i da su utakmice pred domaćom publikom predstavljale dodatni pritisak za igrače.

Igranje na „domaćem terenu“ smatra se olakšavajućim faktorom iz više razloga.

Kao prvo, domaći igrači bolje poznaju teren na kom se igra. To im omogućava da se brže i lakše orijentišu u prostoru i efikasnije koriste svoje spacijalne sposobnosti. Takođe, domaći igrači su naviknuti na dimenzije terena, kvalitet podloge na kojoj se igra, karakteristike koševa [Igrači imaju običaj da kažu da su neki koševi „meki“, a drugi „tvrdi“] i udaljenost publike od igrališta.

Drugi faktor koji se pominje u literaturi je faktor putovanja. Duga putovanja, promene vremenskih zona i narušavanje ustaljenih navika kod igrača su otežavajuće okolnosti sa kojima se suočavaju gostujući timovi.

Ova dva faktora gotovo sigurno nisu uticala na uspešnost kada su u pitanju utakmice između Partizana i Crvene Zvezde Beograd budući da oba tima treniraju i igraju svoje utakmice u istoj dvorani i u istom gradu.

Treći faktor koji se spominje je pristrasnost sudija. U javnosti postoji uverenje da su sudije naklonjenije domaćim timovima. Rezultati nekih istraživanja potvrđuju, bar delimično, ovu pretpostavku. Na primer, Nevill, Balmer i Williams (2002) izveštavaju da fudbalske sudije dosuđuju značajno manje prekršaja domaćim igračima kada je publika izuzetno glasna u odnosu na situacije u kojima je publika mirna i zaključuju da pod pritiskom publike sudije mogu doneti odluke kojima neće izazvati negodovanje gledalaca. Dakle, u ovom slučaju sudije su domaćim timovima dopuštale agresivniju i grublju igru. Ako kao pokazatelj sudijske pristrasnosti uzmemo broj dosuđenih faulova i broj izvedenih slobodnih bacanja u ovosezonskim utakmicama između Partizana i Crvene Zvezde Beograd možemo zaključiti da sudijske pristrasnosti nije bilo. Naime, u svim odigranim utakmicama dosuđen je približno jednak broj prekršaja za obe ekipe i jedino je u prvoj utakmici finalne serije play off-a domaćeg prvenstva gostujući tim Crvene Zvezde Beograd izveo skoro duplo više slobodnih bacanja. Dakle, moglo bi se reći da su samo u tom jednom slučaju kada je u pitanju kriterijum dosuđenih prekršaja koji za posledicu imaju izvođenje slobodnih bacanja sudije svirale protiv domaćina. Nije mi namera da se bavim detaljnom analizom suđenja jer za to nisam stručna. Verujem da bi svako od vas mogao da prepozna sudijsku tendenciju u različitim situacijama u korist jedne ili druge ekipe i da bi o tome mogli laički da diskutujemo do u beskonačno ali tome ovde nije ni vreme ni mesto. Zato hajde da se složimo da sudije, koje nesumnjivo rade u veoma stresnom okruženju i pod velikim su pritiscima, nisu uticale na ishode ovih deset utakmica. Ja zaista verujem da nisu! 

I četvrti, faktor koji je u duelima Partizana i Crvene Zvezde Beograd najverovatnije najviše uticao na ishode mečeva, je faktor publike. Utakmice na „domaćem terenu“ se, uglavnom, igraju pred publikom koja podržava domaći tim. Publika svoju podršku iskazuje na različite načine. Ona igračima šalje poruke koje u sebi sadrže želju za uspehom putem pesama i aplauza, noseći garderobu u bojama kluba i preko transparenata podrške i navijačkih koreografija. Igrači takve poruke prepoznaju i istraživanja kažu da igrači izveštavaju da su u prisustvu publike koja im pruža podršku motivisaniji i sigurniji u konačan uspeh (Bray, Jones i Owen, 2002; Bray i Widmeyer, 2000). Publika koja prati Partizan i Crvenu Zvezdu Beograd je bez ikakve sumnje izrazito podržavajuća publika i u brojnim situacijama je igračima svog tima podizala moral, samopouzdanje, motivaciju i pesmom ih nosila do pobede. Međutim, kao svaki novčić, i ovaj ima i drugu stranu. Rezultati više istraživanja upućuju na zaključak da podržavajuća publika u situacijama visokog pritiska može uticati da igrači prikažu igru koja je znatno ispod njihovog uobičajenog nivoa (Baumeister i Steinhilber, 1984; Butler i Baumeister, 1988; Wright i Voyer, 1995). Hajde prvo da definišemo šta je “situacija visokog pritiska” i šta podrazumevamo pod “izvođenjem”, pa ćemo onda objasniti na koji način dolazi do pada u kvalitetu izvođenja.

Osobe se pod visokim pritiskom nalaze u situacijama kada im je veoma stalo da ishod njihovih akcija bude pozitivan (pobeda) i istovremeno smatraju da je kvalitet njihovog izvođenja ključan za dostizanje željenog ishoda. U sportu su to obično one situacije u kojima “ne postoji popravni”. Dakle, utakmice koje se igraju po “knockout sitemu”, play off serije, utakmice od čijeg ishoda direktno zavisi opstanak u trenutnom rangu takmičenja, ali i utakmice između velikih rivala koje karakteriše visok emocionalni naboj kako na tribinama, tako i na parketu.

Izvođenje se sastoji iz dve komponente:  napora i veštine. Pritisak koji pojedinac oseća tokom izvođenja je u direktnoj vezi sa njegovom motivacijom da ostvari željeni ishod. Obično osoba neće osećati pritisak ukoliko nije jako motivisana da ostvari određeni cilj. Zato u situacijama povećanog pritiska dolazi i do povećanja napora koji se ulaže da bi se željeni cilj ostvario. Koliko ćemo napora uložiti u ostvarivanje željenog ishoda je pod našom svesnom kontrolom i mi svojom voljom odlučujemo kada je potrebno uložiti više napora da bi se došlo do željenog rezultata. Kada bi izvođenje činio isključivo uloženi napor, visoka motivacija bi bila dovoljna za postizanje uspeha. Međutim, neizostavan deo izvođenja je i veština. Veštine su naše sposobnosti koje su rezultat učenja. Sportske veštine su automatski procesi koje tokom izvođenja ne kontrolišemo svesno. Određena veština postaje automatizovana kada nakon izuzetno velikog broja ponavljanja dođemo do stanja u kojem osećamo da tokom izvođenja ne ulažemo preveliki napor u njeno izvršavanje (kada osećamo da izvođenje jednostavno “teče”), kada se možemo pouzdati u efikasnost veštine i kada je izvodimo svaki put na gotovo identičan način. Tipičan primer ovakve veštine je hodanje. Dok hodamo ne mislimo o tome kako treba hodati, sigurni smo u naš korak i izvodimo ga uvek na isti način. Sportisti beskonačnim ponavljanjem određenih složenih pokreta unapređuju svoje veštine da bi ih na kraju obavljali automatski, na način isti ili veoma sličan hodanju. Ovo je važno zato što su kapacitet naše pažnje i broj informacija koje smo u stanju da obradimo u određenom trenutku ograničeni. Automatizacija veština unapređuje izvođenje u celini jer na taj način sportista “osobađa prostor” za prijem i obradu drugih važnih informacija koje su po svojoj prirodi takve da ne mogu biti automatizovane kao što su npr. razne taktičke varijante, praćenje kretanja protivničkih igrača ili donošenje odluka u vezi sa igrom. Takođe, kada je veština automatizovana potrebno je manje vremena za njeno izvođenje što u sportu može da bude veoma bitno za pozitivan ishod.

Kao što je ranije rečeno, igrači su motivisaniji kada igraju pred podržavajućom publikom, što za posledicu ima da se više trude i ulažu više svesnog napora u izvršavanje potrebnih zadataka. Ovo je dobro za one veštine koje su pod našom svesnom kontrolom i čiji kvalitet zavisi od uloženog napora. U košarci se to najčešće odnosi na agresivniju i agilniju igru u odbrani ili bolje pozicioniranje za skok na obe strane terena. Kada su u pitanju automatizovane veštine kao što su skok šut ili izvođenje slobodnih bacanja pokušaji svesnog praćenja procesa izvođenja pokreta i ulaganje dodatnog truda u izvođenje veštine, iako zvuči paradoksalno, dovodi do pada efikasnosti izvođenja (npr. Beilock i Carr, 2002). I ne samo da su igrači neprecizniji, nego i pokrete izvode sporije što protivničkoj odbrani omogućava da na vreme i bolje reaguje, a često pokazuju i znake nesigurnosti i oklevaju u donošenju odluka pa npr. umesto da uzmu šut koji inače pogađaju bez problema odlučuju se da loptu dodaju saigraču.  

Takođe, ranije je rečeno da motivacija i pritisak koji igrači osećaju variraju u zavisnosti od ličnog doživljaja važnosti da se ostvari uspeh. Između verne podržavajuće publike i igrača postoji jaka emocionalna povezanost zbog čega je igračima veoma važno da ispune očekivanja publike, ali i da ne razočaraju navijače. Podržavajuća publika zbog postojanja emocionalne povezanosti uvećava efekat nagrade posle uspeha, ali i efekat kazne nakon neuspeha. Kada pobede pred svojom, podržavajućom, publikom igrači su u prilici da uživaju u osećaju zadovoljstva koji je posledica ostvarivanja cilja u prisustvu njima emotivno bliskih osoba, preplavljeni su prijatnim osećajima naklonosti i ljubavi koju im u tim trenucima pružaju navijači i osećaju se dobro zato što su druge ljude učinili srećnim. Mogući problem nastaje kada želju igrača da ostvare očekivanja publike nadjača strah da ne razočaraju publiku. Naročito je to slučaj kada imamo podržavajuću publiku koja ulaže mnogo emocija ali i značajna materijalna sredstva (npr. sezonske karte, navijački rekviziti, garderoba sa klupskim obeležjim) u podršku svom timu. Igrači koji se trude da ne razočaraju publiku vođeni su motivom izbegavanja neuspeha. Takva motivacija, za razliku od motivacije za postizanjem uspeha, negativno utiče na sve aspekte izvođenja i vodi ka neuspehu (npr. Elliot i McGregor, 2001). Nažalost, ovu vrstu motivacije je teško izbeći jer ljude više plaši strah od neuspeha, nego što ih motiviše želja za uspehom. Cena koju palaćamo za neuspeh je za nas mnogo veća od dobiti koje nam može doneti uspeh (Baumeister, Bratslavsky, Finkenauer i Vohs, 2001).

Dakle, igrači Partizana i Crvene Zvezde Beograd u međusobnim duelima kada igraju pred svojom publikom nalaze se u situaciji povećanog pritiska. U takvoj situaciji igrači se dodatno trude da budu izuzetno uspešni što dovodi do pada u efikasnosti i efektivnosti automatskih veština i teže da ne razočaraju svoju publiku, pa ulaze u nepovoljan obrazac ponašanja motivacije za izbegavanje neuspeha. To je naročito bilo vidljivo u trećoj utakmici finalne serije play off-a u kojoj je Partizan bio domaćin i imao veći psihološki pritisak zbog želje da ne razočara svoje navijače i “očisti” protivnika rezultatom 3:0 u seriji što je dovelo do velikog broja promašenih slobodnih bacanja, mnogo izgubljenih lopti, manjeg broja skokova nego što je to uobičajeno i generalno lošeg šuta iz igre, odnosno u četvrtoj utakmici u kojoj je Crvena Zvezda Beograd bila domaćin i koja je za njene igrače pri rezultatu 2:1 u seriji imala karakteristike “biti ili ne biti” utakmice što je dovelo do nepreciznosti u šutu i malog broja postignutih poena. Čini se da je pritisak koji osećaju igrači oba tima igrajući pred domaćom publikom za njih preveliko breme i da im je lakše da igraju u “neprijateljskom okruženju” u kojem ih vodi inat i “in your face” pristup.