Emocije u sportu

U Zapadnoj civilizaciji – kojoj pripada i naša kultura - prema emocijama, tradicionalno, postoji ambivalentan odnos. Taj odnos ogleda se u dva suprotstavljena ali i oba opšte prihvaćena stava. Jedan je  da “hladna glava uvek pobeđuje”, a drugi stav je da “treba slušati svoje srce”. Kom se taboru prikloniti?

Pošto je nauka neodvojiva od kulture i istraživači koji su se bavili razumom i osećanjima kao da su bili vođeni onom sentencom Bleza Paskala “Srce ima svoje razloge, koje razum ne shvata”. Istoriju psihologije obeležilo je nezavisno istraživanje emocionalnog i kognitivnog funkcionisanja čoveka; emocije i kognicije smatrane su za dva izolovana, nepovezana procesa. Tek krajem XX veka desio se veliki obrt. Usled intenzivnog razvoja i integracije kognitivnih, afektivnih i neuro-nauka došlo se do saznanja da afektivni i kognitivni procesi imaju zajedničke neuralne osnove (Ledoux i Phelps, 2008) i da emocije i kognicije predstavljaju neodvojive, međusobno zavisne procese (Pessoa, 2008). Savremena psihologija emocije više ne smatra za destruktivne sile koje narušavaju kognitivno funkcionisanje, već kao neophodnu komponentu većine kognitivnih procesa. Gotovo svi savremeni autori se slažu da bi bez interakcije sa emocijama, kognitivni sistem čoveka bio ograničen, spor i neefikasan.

Danas, vodeći istraživači iz ove oblasti, emocije smatraju za akumuliranu “mudrost proteklih vekova” (Lazarus, 1991) koja ima ulogu da nas pripremi da odgovorimo na izazove i iskoristimo prilike koje se nalaze pred nama (Frijda, 1986) i informiše nas o tome šta je važno i kako napredujemo prema našim ciljevima (Damasio, 1994).

Kada govorimo o emocionalnim iskustvima na umu imamo nekoliko na teorijskom nivou različitih pojmova. Najčešće pominjemo afekat, emocije i raspoloženja.

Afekat je najopštiji pojam, nadređen ostalima. Pod afektom podrazumevamo skup različitih emocionalnih iskustava koja mogu biti pozitivna i negativna.

Termini emocija i raspoloženje su znatno uže definisani. Emocija se obično definiše kao “kratkotrajna i intenzivna reakcija u vezi sa specifičnim događajem ili objektom označenim kao značajnim za određenu osobu” (Vallerand & Blanchard, 2000, str.7), dok je raspoloženje “dugotrajnije difuzno stanje, blažeg intenziteta, koje nije direktno usmereno na neki specifičan objekat” (Vallerand & Blanchard, 2000, str.7).

Osim što su uvek adaptivni odgovor na specifičnu situaciju, emocije su i složeno iskustvo koje se sastoji iz niza komponenti. Zamislimo, sada već legendarni, susret sa medvedom u šumi. Emocija straha koja se tada javlja sastoji se iz afektivne (bojim se), kognitivne (medved je opasan), motivacione (spremnost da se beži koliko te noge nose), somatske (preplavljenost adrenalinom) i motorne (izraz užasa na licu, brzi pokreti ruku i nogu) komponente. Uz sve ovo, emocije gotovo uvek imaju i veoma važnu komunikativnu ulogu.

Emocije se obično razvrstavaju u dve široke kategorije: pozitivne i negativne. Međutim, pojmovi pozitivno i negativno u ovom slučaju nemaju vrednosno značenje koje im se obično pripisuje. Sve emocije su adaptivne (Ekman, 1994) i obe kategorije emocija mogu biti funkcionalne i disfunkcionalne što zavisi od njihovog intenziteta, trajanja i prikladnosti kontekstu u kojem se javljaju (Ekman i Davidson, 1994). Zato se prikladnijom čini podela na prijatne i neprijatne emocije.

Emocije uvek poseduju određeni intenzitet koji se ogleda u različitim nivoima aktivacije, javljaju se i traju u određenom kontekstu.   

U psihološkoj nauci postoje dva pristupa proučavanju emocija. Prvi je dimenzioni pristup u okviru koga se emocionalna iskustva istražuju na osnovu njihove valence u rasponu od prijatno do neprijatno ili pak u okviru dimenzija opuštenost-napetost, neaktivnost-aktivacija. U okviru drugog pristupa emocije se proučavaju kao diskretne kategorije sa posebnim kvalitativnim sadržajem – sreća, tuga, ljutnja itd. Različiti autori navode različit broj bazičnih emocija kod čoveka.

Ekman (1992) kaže da takvih, bazičnih, emocija ima šest – ljutnja, gađenje, strah, sreća, tuga i iznenađenje.

Izard nabraja deset bazičnih emocija – ljutnja, prezir, gađenje, disres, strah, krivica, zainteresovanost, sreća, stid i iznenađenje.

Lazarus (2000) smatra da postoji 15 bazičnih emocija od kojih svaka ima specifičnu “centralnu temu”. Bazične emocije i njihove “centralne teme” prema Lazarusu su date u tabeli ispod teksta.

Postoji još mnoštvo sličnih klasifikacija različitih autora i svaka od njih, kao i pomenute tri, imaju određene teorijske nedostatke.

U psihologiji se emocije obično “mere” različitim testovima tipa papir-olovka. Ovakav način testiranja je najpopularniji zato što testiranje nije skupo i ne oduzima previše vremena. Relativno često se uz ovu metodu koriste i fiziološki testovi poput galvanskog refleska, broja otkucaja srca i slično koji bi trebali da pojačaju objektivnost testiranja. Znatno ređe se primenjuju skupi testovi poput funkcionalne magnetne rezonance.

Većina najpopularnijih i najkvalitetnijih testova tipa papir-olovka potiče iz psiholoških disciplina koje nemaju direktne veze sa sportom. Kada su istraživači primenili ove testove i uporedili ih sa rezultatima emocionalnih iskustava koja su sportisti sami generisali utvrđeno je da standardni testovi kojima se “mere” emocije propuštaju da obuhvate ogromnih 80-85% emocionalnog sadržaja karakterističnog za specifična sportska iskustva (Syrjä i Hanin, 1997; 1998). Zašto je to tako? Zato što se naučnici trude da psihološki testovi budu teorijski čisti. U praksi, ipak, sve to izgleda nešto drugačije. Emocionalna iskustva su uvek, i bez izuzetka, subjektivna iskustva povezana sa motivacijom, samopouzanjem, fiziološkim i telesnim simptomima, karakteristikama ličnosti itd. Jako retko ćete u praksi naići na čistu emociju na način na koji je ona definisana u standardizovanim testovima. Mnogo češće nailazi se na različite kombinacije mešavine većeg broja iskustava različitog intenziteta. Određena osoba može da bude anksiozna ali i da istovremeno gaji nadu da će stvari krenuti na bolje. Moguće je da istovremeno oseća “suprotstavljene” emocije pa je tako određena osoba tužna zato što su odigrali nerešeno, ali je istovremeno i srećna jer je i taj nerešen rezultat u takmičenju ligaškog tipa često dovoljan za korak napred ka ostvarivanju krajnjeg cilja. Kada je u pitanju intenzitet doživljenih emocija opet su u praksi stvari individualizovane. Isti intenzitet određene emocije za nekoga može da ima negativan efekat, za drugoga je ta emocija nevažna, a za trećeg će imati pozitivan efekat. Kakav uticaj će emocija određenog intenziteta imati na izvođenje zavisi od individualnog značenja koje toj emociji određena osoba pripisuje i načina na koji interpretira potencijalne efekte doživljene emocije. Rekli smo i da se emocije i njima srodna iskustva uvek javljaju u određenom kontekstu. Emocionalna iskustva o kojima izveštavaju sportisti iako imaju sličnosti sa drugim profesijama u velikoj meri se i razlikuju. Sportisti npr. imaju mnogo razvijeniju svest o fiziološkim i telesnim simptomima i njihovom uticaju na izvođenje nego što ga ima prosečan čovek pa je i njihova “mreža” ovih senzacija i osećanja sofisticiranija i razrađenija. Standardni testovi su obično siromašni ovakvim iskustvima jer za prosečnog čoveka ova vrsta simtoma nema toliko veliku važnost. Takođe, sportisti veoma često kada govore o svojim emocionalnim iskustvima izveštavaju o osećanjima koja se striktno teorijski posmatrano ne bi mogla definisati kao emocije. Pa ćete u “emocionalnim profilima” sportista veoma često naići na termine poput odlučno, usredsređeno, neaktivno, nespretno, motivisano, iscrpljeno, energično, brzo, nadahnuto itd. Teorijski su nabrojana iskustva bliža motivacionim procesima, stavovima ili samopouzdanju ali u praksi ona za sportiste predstavljaju deo emocionalnog iskustva. Zbog svega navedenog psiholozi koji rade u sportu su se opredelili da u praksi primenjuju model koji je teorijski “opušteniji” ali u praksi korisniji.

Model koji se najčešće primenjuje u sportskoj psihologiji zove se Individualna zona optimalnog funkcionisanja (IZOF). Njega je osmislio, a potom i sa saradnicima usavršio, psiholog Yuri Hanin.  

      

Hanin (2004) smatra da u sportskom kontekstu postoje tri tipa iskustava povezana sa izvođenjem. Prvo su situaciona iskustva ili emocionalna stanja koja predstavljaju trenutni odgovor na konkretnu situaciju. Drugi tip iskustva su relativno stabilni uzorci ponašanja, dispozicije, koji se ponavljaju. I treći tip iskustva su meta-iskustva koja reflektuju šta sportista oseća u vezi sa svojim prošlim, sadašnjim i budućim emocionalnim iskustvima i njihovim efektima na izvođenje ili opštu dobrobit sportiste. Meta-iskustva determinišu odgovor sportiste na situaciju u kojoj se nalazi, kao i izbor strategija prevladavanja i samoregulacije. Zato je psihološka intervencija usmerena prvenstveno na ovu vrstu iskustava.

Rekli smo da je ovaj model teorijski “opušteniji” pa se u skladu sa tim na Haninovom spisku ne nalaze isključivo emocije nego i sa emocijama povezana različita iskustva koja Hanin naziva psiho-bio-socijalna stanja. Ponuđeni spisak je veoma dugačak pa sportisti imaju pred sobom veliki izbor “emocionalnih iskustava” prilagođenih sportskom kontekstu. Međutim, u okviru IZOF modela sportisti se ohrabruju i da sami na spisak dodaju njima svojstvena “emocionalna iskustva”.

Po svom sadržaju “emocionalna iskustva” se dele prema valenci na prijatna i neprijatna; i prema funkcionalnosti na optimalna i disfunkcionalna. Prema tome, doživljene emocije je moguće svrstati u četiri kategorije: prijatne funkcionalne (P+), neprijatne funkcionalne (N+), prijatne disfunkcionalne (P-) i neprijatne disfunkcionalne (N-). Dakle, i prijatne emocije poput bezbrižnosti ili opuštenosti mogu biti disfunkcionalne, kao što i neprijatne emocije poput ljutnje ili nezadovoljstva mogu biti funkcionalne. Uz sadržaj “emocionalnih iskustava” važan je i njihov intenzitet koji se određuje pomoću Borgove desetostepene skale.

Efekat koji emocije imaju na izvođenje prikazan je u sledećoj tabeli:

Cilj je da funkcionalne emocije budu adekvatno prisutne tokom izvođenja, kao i da se prisutnost i intenzitet disfunkcionalnih emocija svede na najmanju moguću meru.  

Emocionalni profil sportiste se izrađuje tako što se sportista prvo priseti svog najboljeg i najlošijeg izvođenja i emocija povezanih sa njima u dotadašnjoj karijeri. Dobijeni rezultati služe kao orijentiri za donju i gornju granicu “emocionalnih iskustva”. Potom se “merenja” ponavljaju nekoliko puta tokom određenog vremenskog perioda. U obzir se uzimaju funkcionalnost emocija i njihov intenzitet pre, tokom i nakon takmičenja. Na ovaj način identifikuju se emocije koje su za pojedinca bitne, emocije koje su relevantne za obavljanje određenog zadatka, kao i njihov efekat na kvalitet sportskog izvođenja. Na kraju dobijemo individualnu zonu optimalnog funkcionisanja određene osobe koja izgleda ovako:

Grafikon je preuzet iz Hanin, (2000), Soccer and emotions: enhacing or impairing performance? i postavljen je isključivo u edukativne svrhe

Na grafikonu je prikazano top 5 emocija iz svake kategorije za fudbalere ali to ne znači da svaki fudbaler mora da se oseća tako da bi bio uspešan. Grafički prikaz služi samo kao ilustracija kako bi tekst bio jasniji. Individualna optimalna zona je s razlogom individualna.

Sportista čija se emocionalna iskustva nalaze u okviru njegove zone optimalnog funkcionisanja će biti uspešniji, a zadatak psihologa je da sportisti pomogne u procesu identifikacije emocija bitnih za izvođenje i da ga upozna sa različitim tehnikama regulacije fizioloških stanja i upravljanja emocijama kako bi umeo da prepozna kada se nalazi u zoni optimalnog funkcionisanja i kako da uđe u zonu ili se vrati u nju.