Emocionalna inteligencija i sportsko postignuće

U prethodnom blog postu pisala sam o tome šta su emocije, kako emocije utiču na sportsko postignuće i kako se pravi emocionalni profil sportiste. U ovom postu pisaću o tome šta je emocionalna inteligencija i kakva je njena veza sa sportskim postignućem.

Koncept emocionalne inteligencije postao je opšte poznat i izuzetno popularan sredinom devedesetih godina XX veka. Pojave i procesi koji spadaju u domen emocionalne inteligencije su se u okviru psiholoških nauka izačavali i ranije ali su, izgleda, kovanica “emocionalna inteligencija” koju su osmislili Mayer i Salovey i bestseller knjiga Daniela Golemana bili neophodni da ova oblast psihologije dospe u žižu javnosti. Emocionalna inteligencija je svoju primenu pronašla primarno u oblastima ljudskog funkcionisanja u kojima je važno postignuće. Pa tako danas imamo veliki broj istraživanja i programa zasnovanih na konceptu emocionalne inteligencije u oblastima akademskog i poslovnog postignuća i liderstva. Sportski psiholozi su malčice zakasnili pa se veza između emocionalne inteligencije i sportskog postignuća intenzivnije proučava tek u poslednjih desetak godina.

Rezultati do sada objavljenih istraživanja nam govore da je emocionalna inteligencija značajno povezana sa pojedinačnim elementima sportskog izvođenja (Zizzi i sar., 2003), da postoji veza između emocionalne inteligencije i emocija doživljenih pre uspešnog i pre neuspešnog izvođenja (Lane i sar., 2009a), da rezultati na testovima emocionalne inteligencije koreliraju sa učestalošću upotrebe psiholoških tehnika (relaksacione tehnike, postavljanje ciljeva, vizualizacija, pozitivno samoobraćanje) koje pospešuju sportsko izvođenje (Lane i sar., 2009b), kao i da postoji veza između emocionalne inteligencije i efikasnosti rada trenera (Thelwell i sar., 2008; Hwang i sar., 2013).

Šta je emocionalna inteligencija?

Mayer i Salovey (1997) emocionalnu inteligenciju definišu kao “sposobnosti zapažanja, procene i izražavanja emocija; sposobnosti uviđanja i generisanja osećanja koja olakšavaju mišljenje; sposobnost razumevanja emocija i znanje o emocijama; i sposobnost regulisanja emocija u svrhu promocije emocionalnog i intelektualnog razvoja”.

Dakle, kao što možete videti na grafičkom prikazu emocionalna inteligencija poseduje četiri dimenzije koje obuhvataju različite pojedinačne sposobnosti. Ove dimenzije su međusobno povezane, utiču jedna na drugu i poseduju svoju hijerarhiju tako da polazimo od jednostavnijih psiholoških procesa kao što je opažanje emocija i dolazimo do najsloženijih procesa kao što je upravljanje emocijama.  

Opažanje emocija

Ova dimenzija emocionalne inteligencije podrazumeva sposobnost da prepoznamo i razlikujemo emocije kako kod sebe i drugih, tako i u umetničkim delima pomoću zvuka, prozodije jezika, boje, izaza lica, gestova i ponašanja. U ovu dimenziju spada i sposobnost da precizno izražavamo afekat i naše potrebe povezane sa osećanjima. Najsofisticiranojom veštinom koja spada u ovu dimenziju smatra se sposobnost da uspešno razlikujemo pravilan od neodgovarajućeg, odnosno iskren od lažnog emocionalnog izraza.  

Ako želite da se zabavite i naučite kako da prepoznate kada je nečiji osmeh iskren, a kada je foliraža ili kada neko govori istinu, a kada vas laže pogledajte tv seriju “Lie to me”, ali obavezno pročitajte i blog i kritiku Paula Ekmana jednog od vodećih istraživača u oblasti emocija i stručnog saradnika na seriji. Blog potražite ovde.

Korišćenje emocija za olakšavanje mišljenja

Ova dimenzija podrazumeva veštine uviđanja i generisanja emocija koje olakšavaju kognitivno funkcionisanje – usmeravanje i održavanje pažnje i koncentracije, pamćenje, pristup problemskoj situaciji iz različitih uglova i donošenje odluka. Pa tako, na primer, emocionalno inteligentne osobe uviđaju da emocije iz spektra prijatnog afekta olakšavaju induktivno zaključivanje i podstiču kreativnost i u stanju su da generišu prijatne emocije kako bi sebi olakšali rešavanje nekog problema (Isen i sar., 1987; Isen, 2008). 

Razumevanje i analiza emocija

Ovoj dimenziji pripada sposobnost imenovanja emocija i raspoloženja, razumevanje odnosa između reči i afekata i razumevanje uzroka emocija. Dakle, emocionalno inteligentne osobe pravilno imenuju pojedine emocije, precizno interpretiraju značenje i poreklo emocija (npr. tuga je posledica gubitka), razumeju kompleksnost višestrukih osećanja (npr. istovremena osećanja zainteresovanosti i dosade), shvataju da pojedinačne emocije udružene mogu dobiti novi kvalitet (npr. ljutnja i gađenje rezultuju osećanjem prezira) i razumeju prelaz iz jednog emocionalnog stanja u drugo (npr. da tuga može da dovede do očajanja ili da frustriranost može da dovede do besa i agresivne reakcije). 

Upravljanje emocijama

U psihologiji se za sposobnosti koje pripadaju ovoj dimenziji emocionalne inteligencije ravnopravno koriste pojmovi kontrola emocija, regulacija emocija i upravljanje emocijama. Od ponuđenih mi se najmanje dopada termin kontrola emocija zato što se značenje ovog pojma najčeće povezuje sa potiskivanjem neprijatnih ili neadekvatnih emocija, a pokušaji potiskivanja neprijatnih ili neadekvatnih emocija su, kao što većina vas zna iz iskustva, često potpuno neefikasni. Svima vam se, verovatno, bar jednom u životu dogodilo da ste prasnuli u smeh u situaciji kada je to bilo sasvim neprimereno iako ste se svojski trudili da se ne smejete i ponavljali u sebi “nemoj da se smeješ, nemoj da se smeješ… neee”. Gotovo! Ne možete da zaustavite napad smeha. I sigurno ste se našli u situaciji u kojoj vas je neko strašno iritirao i vi ponavljali u sebi “ne reaguj, ne obraćaj pažnju na bu*alu, kontroliši se…” ali nije vredelo. Na kraju ste “eksplodirali” i sasuli mu sve u lice ili je “platio” neko drugi ko se našao u blizini. Samoinstrukcija “nemoj da misliš o tome”, paradoksalno, u stvari pospešuje aktivaciju emocionalnog odgovora (Wegner i sar., 1993; Wegner i Gold, 1995). Termin regulacija emocija mi se čini adekvatnijim od kontrole, ali najviše mi se dopada termin upravljanje emocijama jer smatram da on najviše ističe činjenicu da smo mi ti koji odlučujemo šta i koliko ćemo osećati i kako ćemo se ponašati.

U dimenziju upravljanje emocija ubrajamo otvorenost za prijatna i neprijatna emocionalna iskustva, sposobnost refleksivnog uživaljavanja ili distanciranja od afekta u zavisnosti od procene korisnosti u datoj situaciji, sposobnost refleksivnog praćenja afekta kod sebe i kod drugih i sposobnost regulacije emocija u smislu pojačavanja ili ublažavanja intenziteta prijatnih i neprijatnih, odnosno funkcionalnih i disfunkcionalnih emocija kako kod sebe, tako i kod drugih.

Kako postati emocionalno inteligentan?

Krajnji cilj nam je da naučimo kako uspešno da upravljamo emocijama. Da bi taj cilj ostvarili neophodno je da, pre svega, posedujemo bazu znanja o emocijama. Bez znanja o tome šta su emocije, kako one nastaju i čemu služe nemoguće je biti emocionalno inteligentan.

Znanje o emocijama stičemo na različite načine. O emocijama učimo kroz različita lična iskustva i sazrevanje, kao i kroz svakodnevne kontakte sa drugim ljudima. Iskustva starijih kolega i trenera su dragocen izvor saznanja o emocijama i njihovom uticaju na sportsko izvođenje. O emocijama učimo i čitajući knjige. Bilo da su u pitanju stručne knjige iz oblasti psiholoških nauka ili romani, iz knjiga možemo da saznamo mnogo o tome kako ljudi reaguju u različitim situacijama. Znam da knjiga sportistima nije baš često najbolji drug ali – ko čita pobeđuje! O emocijama učimo od životinja, u prirodi, iz muzike, iz filma… I naravno, znanje o emocijama vam može preneti i psiholog.

Da bi bili emocionalno inteligentni potrebno je i da imate znanje o sebi, kao i znanje o drugima.

Znanje o sebi stičemo razvijajući samosvesnost (eng. self-awareness). Pre svega, neophodno je da se naučimo da obraćamo pažnju na to kako se osećamo i da li su naša osećanja primerena situaciji u kojoj se nalazimo. Živimo u takvom vremenu gde se sve odvija brzo, i prebrzo, pa veoma često i emocije projure kroz nas a da nismo ni svesni da su one uzrok našeg ponašanja. Ponekad nismo svesni ni da smo nešto osećali. Znači, potrebno nam je da malo usporimo i svesno usmerimo pažnju na to šta osećamo. Da bi stekli naviku da obraćate pažnju na to šta osećate biće vam potrebni disciplina i vreme. U tu svrhu možete koristiti ček-listu iz IZOF modela, ali se preporučuje i da vodite dnevnik treninga. Dnevnik treninga je višestruko koristan. Dnevnik treninga će vam pomoći da pratite svoj napredak što pozitivno utiče na motivaciju i samopouzdanje. Svakodnevnim zapisivanjem onoga šta ste uradili, kako napredujete prema vašim ciljevima i kako ste se osećali bolje ćete upoznati sebe, svoje potrebe i želje. Jednostavno, naučićete da odvojite vreme za sebe i steknete bolji uvid u to gde ste sada, kuda idete i gde želite da stignete. Najkorisnije je da dnevnik treninga vodite na staromodan način – uzmi olovku, pa zapisuj u svesku. Ipak, ako vam je lakše ili vam se više sviđa možete praviti i dnevničke video zapise. Ali, nije važno samo kako se osećate na treningu. Sve ono što vam se događa i što osećate tokom dana u drugim situacijama vi donosite na trening. Zamislimo, na primer, situaciju da se vozite na trening i strašno vas iznervira gužva u saobraćaju, možda vas je neko isekao, možda vam je neko čuknuo auto, možda je kolona vozila na semaforu nepregledna a vi kasnite... Ipak stižete na vreme na trening, pripremate opremu i to zaokupi vašu pažnju, pa imate osećaj da je ljutnja prošla. Međutim, grešite više nego obično i to vas opet strašno nervira, ne možete da se koncentrišete na ono što radite. I greške vaših kolega iz ekipe vas nerviraju više nego obično pa počinjete da negodujete i prigovarate im. Baš ništa ne ide kako treba... Da li je nervoza zbog gužve u saobraćaju uticala da vam baš ništa ne ide od ruke na treningu? Možda. A, možda se niste dovoljno naspavali jer vas muči povreda leđa, pa je to doprinelo da vas jako iznervira gužva u saobraćaju koju inače dobro podnosite. Možda se bliži važno takmičenje pa ste zbog pritiska koji polako raste iritabilniji nego inače. Moguće je i da sve što se izdešavalo pre treninga nema nikakve veze, nego ste vi netolernatni na greške i imate neke od negativnih perfekcionističkih sklonosti. Zato je važno da pratite, beležite i analizirate značajna osećanja i ponašanja tokom celog dana kako bi sa većom sigurnošću mogli da utvrdite uzroke i posledice. Još neke od tehnika koje će vam biti od koristi u razvijanju samosvesnosti su vežbe disanja i vizualizacije. O pravilnom, dijafragmatskom disanju možete pročitati ovde. Osim što nam pomaže da dođemo u dodir sa svojim osećanjima vežba disanja je veoma korisna i za unapređivanje kontrole koncentracije. O vežbi vizualizacije pročitajte ovde. Ova tehnika će vam omogućiti da prizovete misli i osećanja koja ste imali tokom izvođenja, da na taj način dođete u dodir sa njima, da ih postanete svesni i da na kraju izanalizirate kakav uticaj vaše misli i osećanja imaju na sportsku uspešnost.

Emocije imaju i veoma značajnu socijalnu ulogu. Zato je znanje o drugima sastavni deo emocionalne inteligencije. Nekada ćemo emocije izraziti rečima ali veoma često emocije izražavamo neverbalno – izrazima lica, gestovima, pokretima i ponašanjem i na taj način šaljemo poruku drugima. Na isti način emocije izražavaju i drugi ljudi. To znači da je za dobre socijalne odnose ali i za uspeh u sportu veoma važno da naučimo da pravilno čitamo poruke koje nam drugi ljudi šalju putem neverbalnih signala, kao i da budemo svesni kakve neverbalne poruke mi šaljemo njima.

Šta kažu istraživanja? Posmatrajući sportiste tokom takmičenja, „čitajući“ njihov govor tela, prepoznajemo kada je neko spreman da odustane, kada puca od samopouzdanja, a kada postaje nesiguran i gubi veru u svoje sposobnosti. Isto tako i sportisti, na terenu, „čitaju“ neverbalne signale koje im šalju njihovi saigrači i treneri, ali i igrači iz protivničke ekipe. Nekoliko istraživanja bavilo se time na koji način dominantan, odnosno submisivan govor tela utiče na formiranje impresije o kvalitetu protivnika i njegovoj budućoj uspešnosti i ishodu takmičenja u tenisu, stonom tenisu i fudbalu. Rezultati istraživanja potvrđuju da govor tela ima uticaja na formiranje impresije o kvalitetu protivnika što, potom, utiče na formiranje očekivanja o šansama za uspeh. Pa tako, rezultati istraživanja u tenisu i stonom tenisu kažu da igrači tokom zagrevanja na osnovu signala koji simbolizuju dominantnost ili submisivnost formiraju impresiju o tome koliko je protivnik spreman za meč i na osnovu formirane impresije, već tokom zagrevanja, procenjuju kolike su njihove šanse za uspeh (Greenlees i sar., 2005; Buscombe i sar.,2008). U fudbalu su ispitivani neverbalni signali koje golmani i izvođači šalju pre izvođenja penala, ali i kakvu poruku igrači šalju protivnicima specifičnim načinom radovanja nakon postignutog gola. Kada su u pitanju golmani rezultati istraživanja kažu da veoma malim pomeranjem u jednu stranu (6-9 cm) golmani sugerišu izvođaču da šut uputi ka onoj strani na kojoj je ostavljeno više prostora (Masters, 2007; Weigelt i Memmert, 2012). Izvođači u ovakvim situacijama nisu svesni da ih golman „izaziva“, a ova pojava se može objasniti Weber–Fechnerovim zakonom. Još jedna optička iluzija je primenljiva u penal situacijama, a to je Müller-Lyerova iluzija. Naime, rezultati istraživanja nam ukazuju da golman koji stoji centralno na gol liniji blago savijenih kolena, malo nagnut u napred i sa široko raširenim rukama izvođačima deluje odlučnije, veće i “opasnije”, pa izvođači pokazuju tendenciji da ne procene dobro rastojanje od golmana do stative i šut upute ili bliže golmanu ili šutnu pored gola. To su oni “za malo promašaji”. Međutim, ruke podignute visoko iznad glave nemaju uticaj na preciznost izvođača. (Van der Kamp i Masters, 2008). Posmatrano iz perspektive golmana, rezultati istraživanja nam kažu da igrači koji mestu izvođenja penala prilaze uzdignute brade, isturenog grudnog koša, ramena blago povijenih u nazad i gledaju direktno u golmana odaju utisak dominantnosti, što kod golmana aktivira postojeću šemu uspešnog izvođača, pa golmani prema formiranoj impresiji umanjuju svoje šanse za uspešnu odbranu. Nasuprot ovome, kada izvođač prilazi golu pognute glave, spuštenih ramena i izbegava da uputi pogled ka golmanu - što odaje utisak submisivnosti - kod golmana se aktivira šema neuspešnog izvođača, njegovo samopouzdanje raste i uvereniji je da će uspeti da odbrani šut (Greenlees i sar., 2008; Furley i sar., 2012). Rezultati istraživanja nam, takođe, govore da specifičan način radovanja nakon postignutog gola značajno utiče na uspešnost izvođenja. Ako igrač nakon postignutog gola jasno izražava svoje oduševljenje i ponos izrazom lica, gestovima i ponašanjem (npr. podizanjem obe ruke visoko u vazduh) šanse da će protivnički igrač koji šutira nakon njega promašiti se udvostručuju, a u protivničkog golmana se uvlači nesigurnost (Moll i sar., 2010). Osim što negativno deluje na protivničkog golmana i izvođače protivničkog tima, izraženo iskazivanje radosti i ponosa pozitivno deluje na saigrače, motiviše ih i podiže im samopouzdanje (Moll i sar., 2010). Emocije su “zarazne” (npr. Hatfield i sar.,1992), upijamo ih kao sunđeri i širimo ih oko sebe. Znate, iz iskustva, da je dovoljno da budete u društvu neraspoložene osobe pa da svoje raspoleženje podesite u skladu sa njenim. Isto tako, ako nam se neko osmehne, mi refleksno uzvraćamo osmehom. Tako smo umreženi, tako funkcionišemo. Zato je veoma važno da igrači radost dele sa saigračima umesto da trče ka kameri ili ka tribinama jer, iako jesu važni, nisu navijači i tv gledaoci sledeći na redu da izvedu penal nego vaši saigrači i njima treba preneti pozitivnu energiju, ohrabriti ih i pružiti im podršku.   

Socijalni odnosi unutar ekipe imaju veliki uticaj na sportsku uspešnost. I tu opet do izražaja dolazi socijalna funkcija emocija i efikasan transfer znanja o sebi i znanja o drugima unutar tima. Osnovna socijalna funkcija emocija je da nas približi drugima i da nas udalji od drugih. Pozitivne emocije gajimo prema ljudima o kojima imamo pozitivno mišljenje i prikazujući im toplinu i odobravanje šaljemo im poruku da želimo da im se približimo. Nasuprot ovome, ljudima o kojima imamo negativno mišljenje emocijama iz spektra negativnog afekta šaljemo poruku da ih ne želimo blizu. Međutim, veoma često se dešava da negativne emocije usmeravamo ka onima koje ne poznajemo dobro. Prirodno je da se unutar jednog tima koji čini dvadesetak ljudi neki više, a neki manje druže; da se neki bolje, a neki lošije razumeju; da nam neki više odgovaraju po interesovanjima i senzibilitetu, a neki manje… Prirodno je, ali formiranje više manjih grupa unutar jedne veće nije uvek i korisno po efikasnost i efektivnost tima. Zato je važno članovima tima pružiti priliku da se bolje upoznaju. Naročito je važno to omogućiti članovima reprezentativnih selekcija koje se okupljaju povremeno i manje vremena provode zajedno. Jedan od načina da se to postigne je organizovanje sastanaka tokom kojih članovi tima otkrivaju i dele lična iskustva. Sportisti obično rado prihvataju ovaj metod, zanimljiv im je i smatraju da je svrsishodan, da pomaže u učvršćivanju bliskosti i razumevanja i poboljšava komunikaciju u ekipi (Windsor i sar., 2011). Na ovaj način članovi tima uče da cene vrednosti, uverenja, stavove i motive drugih, a iskazane emocije pozitivno utiču na zbližavanje članova tima. Veća kohezivnost ekipe donosi bolji rezultat. Drugi način je metoda igranja uloga. Metod igranja uloga se može primeniti u dva oblika. Prvi je da pojedinci zamene uloge i ponašaju se onako kako vide i doživljavaju onog drugog. Na ovaj način osoba stiče uvid u to kako je drugi vide i kroz razgovor o tome moguće je razrešiti postojeće konflikte u ekipi ili učvrstiti postojeće dobre odnose. Drugi je situacija u kojoj se svesno izaziva konflikt kako bi se pojedincu pružila prilika da primeni naučene tehnike upravljanja emocijama. Naime, znanje o tome šta treba uraditi nije dovoljno da bi se ponašanje promenilo. Neophodno je naučeno primenjivati u praksi kako bi se novi model ponašanja ustalio. Igrač koji, na primer, ima problem sa neadekvatnim ispoljavanjem agresije naučene tehnike regulacije besa može testirati ili na treningu ili na sledećoj utakmici; nema trećeg. Naravno, bolje je to raditi na treninzima. Utakmice nisu za eksperimente. Videli smo na primeru prolavljanja gola da se prijatne emocije sreće i ponosa prenose na saigrače i da pozitivno deluju na izvođenje. Međutim, ne šire se samo prijatne emocije. Na isti način prenose se i strah, zabrinutost, strepnja, tuga, ljutnja... Emocije se prenose čak i bez ijedne izgovorene reči (Friedman & Riggio, 1981). Dovoljan je jedan previše nervozan igrač pa da postoji opasnost za čitav tim. Utvrdili smo da su emocije “zarazne”, ali i raspoloženja se takođe prenose unutar tima. U jednom istraživanju Totterdell (2000) je pratio dinamiku promene raspoloženja kod profesionalnih igrača dva kriket tima tokom četiri dana u kojima su oni odigrali dva međusobna takmičarska meča. Rezultati ovog istraživanja nam govore da postoji značajna povezanost između individualnog nivoa srećnog raspoloženja i proseka kolekitvnog srećnog raspoloženja. Šta nam sve ovo uzeto zajedno govori? Da je za uspeh u sportu potrebno razvijati emocionalnu inteligenciju. Što je razvijenija emocionalna inteligencija raspoloženje je bolje i opšti osećaj zadovoljstva životom je veći, a pozitivnije raspoloženje kod pojedinca i unutar grupe dovodi do boljih rezultata. Emocionalno inteligentniji ljudi su srećniji. Pozitivne emocije i raspoloženja kod pojedinaca širenjem pozitivnog afekta unutar grupe utiču na ojačavanje timskog duha, povećavaju motivaciju da se ostvari zajednički cilj, podstiču kooperaciju, a umanjuju učestalost konflikata unutar ekipe (Fisher i Manstead, 2008). Da bi znali u kakvom se stanju ekipa nalazi potrebno je pratiti raspoloženja i načine na koji pojedinci ispoljavaju emocije, a naročito je važno pratiti igrače koji imaju najvažniju komunikativnu i tehničko/taktičku ulogu u ekipi kao što su kapiten tima ili ključni igrači u ekipi jer je njihov uticaj na igru ali i na psihološko stanje ekipe najveći.  

Tek kada imamo razvijenu mrežu znanja o emocijama, znanja o sebi i znanja o drugima bićemo u stanju da uspešno upravljamo emocijama. Pojam upravljanje emocijama ili regulacija emocija odnosi se na procese kojima svesno, s namerom ili automatski utičemo na to šta ćemo osećati, kada ćemo osećati i na koji način ćemo doživeti i izraziti emocije. Ovakvih procesa ima mnogo, a Gross (1998;2008) ih je razvrstao u, kako ih on naziva, pet porodica procesa kojima ljudi regulišu emocije, odnosno pet ključnih tačaka u kojima možemo uticati na emocije. Tih pet porodica čine: selekcija situacije, modifikacija situacije, usmeravanje pažnje, kognitivna promena i modulacija odgovora.

Selekcija situacije

Ljudi generalno teže da se nađu u situacijama koje im pobuđuju pozitivna osećanja, odnosno da izbegavaju one situacije koje im nisu prijatne. Bolje se osećamo kada radimo nešto što nam je zanimljivo, kao što se bolje osećamo u društvu ljudi koji su nam dragi i koje volimo. Međutim, da bi postigli ono što želimo ne možemo uvek ići za onim što nam pričinjava trenutno zadovoljstvo. I tu dolazimo do čuvenog Marshmallow eksperimenta. Emocionalno inteligentne osobe imaju bolju samokontrolu, lakše uspevaju da odlože trenutno zadovoljstvo zarad dostizanja vremenski udaljenog ali važnijeg cilja, a osobe sa boljom samokontrolom su uspešnije u onome što rade. Na primer, veče pre važnog takmičenja emocionalno inteligentan sportista će odbiti poziv da ode u provod jer je svestan da će to imati negativne posledice po njegov učinak na takmičenju.

Modifikacija situacije 

Ponekad ćemo se bez obzira na naše želje i dobre namere naći u nepovoljnoj situaciji. Na primer, ekipa će ostati na terenu sa igračem manje sviđalo se to nama ili ne. Emocionalno inteligentna osoba u takvoj situaciji neće dozvoliti da je strah i panika savladaju, nego će problemu pristupiti konstruktivno – preostali igrači ulagaće veći napor, formaciju će prilagoditi racionalnijoj potrošnji energije, promeniće taktiku ili će u skladu sa trenutno raspoloživim snaga modifikovati krajnji cilj itd. Za sportiste i sportske timove je poželjno da unapred imaju pripremljen “plan B”, odnosno unapred pripremljene modele ponašanja u za njega ili tim nepovoljnoj situaciji jer će tako biti u stanju da brzo reaguju i prilagode se novonastaloj situaciji.

Usmeravanje pažnje

Dve najčešće strategije iz ove kategorije koje ljudi koriste prilikom regulacije emocija su distrakcija i ruminacija. Pod distrakcijom podrazumevamo preusmeravanje pažnje sa jednog sadržaja na neki drugi. Na primer, kada na televiziji vidimo sadržaj koji nas uznemirava instinktivno okrećemo glavu od televizora, a zatim i promenimo kanal. U kontekstu sporta dobar primer distrakcije, koji su gotovo svi sportisti iskusili, je nošenje sa osećajem fizičkog bola tokom takmičenja. Kako se sportisti nose sa bolom? Najčešće tako što misli okupiraju drugim sadržajima koji su u tom trenutku bitni za postizanje željenog cilja. Preusmeravanje pažnje sa osećaja bola na druge sadržaje automatski dovodi do aktiviranja regiona u mozgu zaduženih za kognitivnu kontrolu i smanjenja aktivnosti u centrima u mozgu zaduženim za generisanje bola što ima za posledicu smanjenje subjektivnog osećaja bola (Ochsner i Gross, 2005). Ruminacija je gotovo neprestano razmišljanje o i analiziranje događaja koji su u nama izazvali snažnu emocionalnu reakciju. U sportskom kontekstu ruminacija se najčešće javlja u situacijama kada se napravi greška ili promaši šansa. Iz ponuđenih primera možemo zaključiti da je ruminacija neadekvatan način regulacije emocija, dok se distrakcija smatra poželjnim modelom emocionalne regulacije.

Kognitivna promena     

Kognitivna promena se odnosi na promenu načina na koji interpretiramo doživljene simptome ili važnost situacije u kojoj se nalazimo. Na primer, umesto da simptome treme pred takmičenje sportista doživi kao anksioznost i počne da panično razmišlja kako ništa neće biti dobro, on doživljene simptome interpretira kao pozitivno uzbuđenje koje je signal da mu je ovo takmičenje važno i da će ti simptomi nestati čim takmičenje počne.

Modulacija odgovora

Preoblikovanje odgovora na emocionalnu situaciju se javlja kasno u procesu regulacije emocija i odnosi se na naše napore da promenimo fiziološko i bihejvioralno iskustvo. Načina na koji ljudi pokušavaju da preoblikuju odgovor na situaciju u kojoj se nalaze ima mnogo, ali najčešče se koriste emocionalna ekspresija tzv. ventiliranje (npr. kad si ljut izvičeš se) ili emocionalna supersija. Rezultati istraživanja nam govore da ventiliranje osećanja nije baš dobar izbor za regulaciju emocija jer na taj način dolazi ne do smanjenja intenziteta osećanja, nego baš suprotno do blagog povećanja (npr. Izard, 1990). Dakle, ako vičeš ili se na neki drugi način ponašaš agresivno kada si ljut, bićeš još ljući. Videli smo i da pokušaji potiskivanja emocija pomoću samoinstukcije “nemoj da…” takođe nisu efikasni. Drugi oblik emocionalne supresije je da se trudimo da ne pokažemo emociju pa npr. kad smo ljuti ili zabrinuti “nabacimo” osmeh na lice. Ni ovaj način regulacije emocija nije naročito efikasan jer umesto da se bavimo uzrocima, pokušavamo da odglumimo da je sve u redu. Strategije koje mogu trenutno da pomognu u ovoj kasnoj fazi procesa regulacije emocija su neke od relaksacionih tehnika ali one pomažu tek toliko da se povuku trenutni fiziološki simptomi koji će se sledećom prilikom opet pojaviti. Najefikasnije strategije za regulaciju emocija su distrakcija i kognitivna promena.

Primer emocionalno inteligentnog ponašanja

I za kraj, sada već verovatno predugačkog teksta, daću jedan primer emocionalno inteligentnog ponašanja.

Sastavni deo sporta su sitne čarke, provokacije i peckanja tzv. trash-talk kojima igrači suprotstavljenih timova pokušavaju jedni druge da “izbace iz ritma”. Sportisti to obično prihvataju kao nešto što ide uz rok službe. Međutim, tanka je linija između odbrane svog dostojanstva i dostojanstva tima i gluposti! Ko je rekao Zidane i Materazzi?! Reklo bi se, dešava se svima. Dešava se svima, naravno, ali nikako nije dobro kad se desi u tako važnoj utakmici, kada se desi kapitenu i ključnom igraču u timu, onoj niti koja sve povezuje i drži na okupu.

Kako reagovati na trash-talk?

Pre svega, važno je da poznajete sebe i da prepoznajete kada frustracija prerasta u bes za kojim sledi potpuno neprihvatljiva agresivna reakcija. Ako znate kada se to dešava i na koji način se bes razvija u vama možete da reagujete ranije. A, emocionalno inteligentna reakcija izgleda ovako: Okrenuti leđa “provokatoru”. Na ovaj način vršimo adekvatnu selekciju situacije u kojoj ne želimo da učestvujemo. Potom pažnju preusmeriti na nešto drugo npr. popravite opremu, vežite pertlu ili nešto tome slično. Rezultati istraživanja nam govore da čak i obavljanjem jednostavnih, emocionalno neutralih zadataka kao što je npr. vezivanje pertle uspešno regulišemo tenutna emocionalna stanja (npr. Erber i Tesser, 1992) u ovom slučaju snižava se intenzitet ljutnje. Prepoznajete da koristimo strategiju distrakcije? Sledeći korak je kognitivna promena odnosno reinterpretiranje situacije u kojoj se nalazimo. Tipična ljudska reakcija na provokaciju je “videćeš ti kad ti ja pokažem…”. E, to nam ne treba! Umesto “videćeš ti…”, kažite sebi “neka ga, radi na svoju štetu”. I zaista “provokator” radi u korist svoje štete, ne zato što ja tako kažem nego zato što nam o tome govore različita istraživanja. Naime, onaj ko svesno pokušava u drugome da izazove negativne emocije i sam počinje da se oseća tako (Niven i sar., 2012). Što je neuspešniji u svojoj nameri njegova uznemirenost i ljutnja će postajati snažniji. To će dovesti do situacije da “ispadne” iz svoje zone optimalnog funkcionisanja. Tada će ga ili preplaviti negativne emocije što će dovesti do iznenadnog pada u kvalitetu izvođenja ili će morati da angažuje kognitivne resurse u proces regulacije emocija što će opet dovesti do pada u kvalitetu izvođenja jer su kognitivni resursi (pažnja, koncentracija, mišljenje) ograničeni a on će umesto da se bavi igrom i onim što se dešava na terenu morati da se bavi sobom i svojim emocijama. Dakle - Okreni leđa, veži pertlu i pusti ga nek se krčka, kad tad će napraviti grešku. Mnogo je slađe nadmudriti protivnika, nego prividno zadovoljstvo koje ti donese to što ćeš mu uzvratiti istom merom.