Da li se šampioni rađaju ili se šampion postaje?

Pitanje iz naslova ovog bloga postavljeno je bezbroj puta i u svojoj osnovi ima, čini se večitu, dilemu da li su za to šta smo mi i šta možemo postati važniji geni ili su, ipak, važniji iskustvo i znanje koje stičemo tokom života. Prve pokušaje razrešenja ove dileme srećemo još u radovima Platona i Aristotela. Od tada pa da danas u nauci postoji podela na dve struje. Prva struja je tzv. nativistička koja svoju osnovu ima u radovima Darwina, Galtona, Termana. Druga struja je tzv. empiristička koja se zanisva na filozofiji Johna Lockea i kasnijim radovima Williama Jamesa. Dakle, jedni smatraju da je talenat “urođeni dar” koji imaš ili nemaš. Ovo bi, pojednostavljeno, začilo da je za nadarenog sportistu dovoljno da se pojavi na takmičenju i pobedi. Naravno, to nije tačno! Istraživanjima u oblasti motornog učenja utvrđeno je da je za dostizanje vrhunca u ovladavanju nekom veštinom neophodno hiljade i hiljade sati uvežbavanja. Takođe, znanja iz oblasti neuronauke nam govore da je naš mozak “plastičan”, odnosno da se fizički menja tokom procesa sticanja novih veština. U procesu usvajanja nove veštine između ćelija u našem mozgu stvaraju se nove međusobne veze. Istovremeno naš mozak proizvodi supstancu koja se naziva mijelin. Ta supstanca služi da ojača novoformirane veze. Što više vežbamo naš mozak proizvodi više mijelina i veze između ćelija postaju jače. Ovim neuronauka objašnjava proces usvajanja kompleksnih motornih radnji kao što su na primer servis u tenisu, dribling u fudbalu ili skok u vis u atletici. 

(Slika je preuzeta sa sajta Wikipedia)

Empiristička struja svoje ideje zasniva upravo na ovim nalazima. Naučnici koji pripadaju ovoj struji smatraju da uz dovoljno vežbe svako može dostići ekspertski nivo u aktivnostima kojima se bavi. Ovo uverenje potiče iz klasičnog istraživanja na šahistima koje sproveli Simon i Chase (1973). Simon i Chase su utvrdili da je za dostizanje vrhunskog, velemajstorskog, nivoa u šahu neophodno 10 000 sati, odnosno približno 10 godina treninga. Kasnije je Anders Ericsson sa saradnicima (1993; 2007)  proširio ovu ideju i na ostale sportove, razvio model dugoročnog razvoja sportista i promovisao princip “treniranja sa namerom” (engl. deliberate practice). Da li je baš tako?! Može li svako, ako trenira dovoljno naporno i dovoljno dugo, da postane svetski rekorder u trčanju na 100 m? Čini se da su obe struje u pravu, ali je vrlo verovatno i da obe struje u nečemu greše.

Rezultati različitih istraživanja upućuju na zaključak da je za vrhunske rezultate u sportu neophodno da sportista poseduje određene superiorne fizičke predispozicije. Često se govori o neophodnim morfološkim i funkcionalnim karakteristikama poput tipa građe, visine, težine, raspona ruku, dužine udova i slično. Kao ključni faktor za postizanje vrhunski rezultata u sportu pominju se i različiti tipovi mišićnih vlakana (mišićna vlakna tipa 1 odnosno “spora” i mišićna vlakna tipa 2 odnosno “brza”) i maksimalna potrošnja kiseonika (VO2max). U poslednje vreme sve popularnija su genetska istraživanja u kojima se traga za „sportskim genom“. Da, verovatno je potrebno da sportisti za postizanje vrhunskih rezultata poseduju neke od ovih karakteristika ali postoji i dovoljno dokaza za stanovište da posedovanje određenih fizičkih predispozicija nije uvek presudno za vrhunski rezultat, odnosno da neposedovanje određenih karakteristika nije prepreka za postizanje vrhunskih rezultata. Šta bi bilo da je Svetlana Khorkina poverovala onima koji su joj govorili da je previsoka za postizanje vrhunskih rezultata u sportskoj gimnastici ili šta bi bilo da je Stefan Holm poverovao onima koji su mu govorili da je za njega visina od 2,40 m u skoku u vis nedostižna samo zato što je visok 1,81 m? Srećom oni nisu poverovali da je njihov talenat ograničen njihovom fizičkom konstitucijom! Dr Yannis Pitsiladis sa Univerziteta u Glazgovu je sproveo seriju istraživanja u kojima je ispitivao 24 varijante gena koji se najčešće povezuju sa sprinterskim sposobnostima i izdržljivošću potrebnoj za trčanje maratona. U svojim istraživanjim dr Pitsiladis je testirao četvoricu svetskih rekordera na 100 m i petoricu svetskih rekordera u maratonu. Znam da se sad svi pitate o kojim sportistima je reč ali etički kodeks ne dozvoljava dr Pitsiladisu da o tome govori u javnosti. Slobodno zamislite da su u pitanju Asafa Powell, Usain Bolt ili Haile Gebreselassie. :)

(Slika je preuzeta sa sajta Wikipedia)

Rezultati do kojih se došlo u ovim istraživanjima ukazuju da svetski rekorderi kada je u pitanju kombinacija ova 24 gena ne odstupaju značajno od proseka. Dr Pitsiladis je ispitivao i demografske karakteristike kenijskih dugoprugaša i dobio interesantne rezultate. Naime, ¾ od ukupnog broja vrhunskih kenijskih dugopugaša poticali su iz plemena Kalenjin koje čini 10% od ukupne populacije u Keniji. Na prvi pogled reklo bi se da su pripadnici plemena Kalenjin u genetskoj prednosti u odnosu na ostale. Ali, utvrđeno je i da svi oni žive i treniraju u Great Lift Valley. A kada je dr Pitsiladis uporedio 400 vrhunskih sportista sa grupom nasumično izabranih Kenijaca utvrdio je da su vrhunski sportisti živeli u mestima veoma udaljenim od škole i da su kao deca mnogo češće trčali od kuće do škole i nazad u odnosu na svoje vršnjake koji sada nisu vrhunski trkači.

Na osnovu ovih rezultata možemo zaključiti da nauka još uvek ne zna mnogo toga o ljudskom genomu i da su zaključci o “sportskom genu” preuranjeni. U ovom trenutku nije sasvim pouzdano oslanjati se isključivo na genetske faktore i tvrditi da će neki mladić ili devojka ostvariti vrhunske rezultate u sportu samo zato što poseduje određene fizičke predispozicije ili otpisati one koji takve fizičke predispozicije ne poseduju u ranoj mladosti. S druge stane, moguće je da je 10 000 sati napornog i svakodnevnog rada dovoljno da osoba prosečne inteligencije stekne doktorsko zvanje u nauci, savlada veštinu sviranja na nekom muzičkom instrumentu ili da ostvari vrhunske rezultate u nekim sportovima ali nije uputno ni zanemariti genetsku osnovu i osloniti se isključivo na dugotrajno vežbanje. Čini se da je u ovom slučaju dilema da li su za uspeh presudni geni ili je za uspeh važnije učenje nepotrebna. Verovatno je da se do vrhunskih rezultata u sportu stiže u procesu “saradnje” gena sa dugotrajnim i predanim radom.

Međutim, genetika i trening nisu jedini faktori koji utiču na uspeh. Na postizanje vrhunskih rezultata u sportu utiču i mnogi sociološki i psihološki faktori. 

Pre svega, uticaj porodice je veoma važan. Bailey i Morley (2006) su utvrdili da deca koja potiču iz kompletnih ali i relativno malih porodica, deca čiji su roditelji voljni da se angažuju u sportu kojim se deca bave i ulažu više vremena i novca u podržavanje detetovih aktivnosti i deca koja vode poreklo iz srednjeg socioekonomskog statusa imaju veće šanse da ostvare uspeh u sportu. Slične rezultate u svom istraživanju dobio je i Jean Côté (1999). On je utvrdio da je uloga roditelja u razvoju sportiste veoma važna i da se ona menja u zavisnosti od toga u kojoj fazi sportskog razvoja se dete nalazi. Na samom početku bavljenja sportom naglasak je na tome da se deca zabavljaju, a roditelji su ti koji uvode dete u sport, aktivno ističu važnost i prednosti bavljenja sportom za psihofizički razvoj deteta i na kraju prepoznaju postojanje talenta kod svoje dece. Takođe, roditelji budućih uspešnih sportista su ovom ranom periodu svoju decu uključivali i u druge različite vannastavne aktivnosti ili su deci dozvoljavali da se bave većim brojem sportova istovremeno. U drugoj fazi koju Côté naziva fazom specijalizacije dete se odlučuje za jedan od sportova. Tada se uloga roditelja menja i roditelji počinju da pokazuju značajnije interesovanje za sport koji je njihovo dete izabralo i ulažu znatno više vremena i novca u sportski razvoj deteta. Istovremeno, roditelji uspešnih sportista su naglašavali važnost obrazovanja i sticanja i održavanja radnih navika. U poslednjoj fazi koju Côté naziva fazom investiranja, a koja započinje oko 15-te godine, dete se još više posvećuje sportu kroz veći broj i jači intenzitet treninga, a roditeljska uloga biva pre svega usmerena na pružanje emotivne podrške u borbi sa stresom i anksioznošću i ojačavanje detetovog samopouzdanja i samopoštovanja. Roditelji više nemaju lidersku ulogu koju su imali na početku. Sada su roditelji pratioci svog deteta i trude se da obezbede optimalne uslove za učenje i razvoj. Za uspešan razvoj sportiste, pored porodice, važni su i neki drugi sociološki faktori poput socioekonomskog statusa, veličine grada i pristupa sportskim dvoranama, škole koju dete pohađa i odnosa prema bavljenju sportom u toj školi, uticaja vršnjaka i njihov odnos prema sportu, a važni su i kultura i religijsko i etničko poreklo (Bailey i sar., 2010). 

Kada su u pitanju psihološki faktori veliki broj istraživanja bio je usmeren na utvrđivanje karakterističnih osobina ličnosti koje poseduju vrhunski sportisti. I gotovo sva istraživanja ističu da su sposobnost koncentracije, samopouzdanje i motivacija da se trenira konstantno jakim intenzitetom u dugom vremenskom periodu sastavni činioci postizanja vrhunskog rezultata. Uz to često se pominju i optimizam, ekstraverzija, samopoštovanje, odlučnost i hrabrost. Danas je u javnosti veoma prisutna sintagma “mentalna snaga” (engl. mental toughness). Smatra se da je upravo mentalna snaga veoma često onaj činilac koji odlučuje da li će ishod sportskog takmičenja biti pobeda ili poraz. Prema Jonesu i saradnicima (2002; 2007) mentalna snaga  je “prirodna ili stečena psihološka oštrina koja omogućava da se sportista u odnosu na svoje suparnike bolje suočava sa zahtevima koje sa sobom nose treninzi, takmičenja i profesionalni sportski životni stil i da održava konstantno viši nivo odlučnosti, fokusa i samopouzdanja i uspešnije kontroliše svoje emocije pod pritiskom u odnosu na svoje suparnike”.  

(Slika je preuzeta sa http://novakdjokovic.com)

I da na kraju pokušam da dam odgovor na pitanje postavljeno u naslovu. Put do vrhunskih rezultata u sportu je dug i mukotrpan. Dobre genetske predispozicije ili talenat mogu biti samo osnova od koje se polazi, ali vam to neće značiti mnogo ukoliko niste spremni da se u potpunosti posvetite treningu i višedecenijskom radu na usavršavanju sportskih veština i sticanju novih znanja, okružite se ljudima koji će vas u tome podržavati i istvremeno konstantno radite i na jačanju svoje mentalne snage.