Šta taj sportski psiholog u stvari radi?

Poslednjih nekoliko godina u Srbiji se sve više govori i piše o sportskoj psihologiji. Čini mi se da je sportska psihologija dospela u žižu javnosti najpre zahvaljući uspesima Novaka Đokovića i njegovoj spremnosti da govori o važnosti psihološke pripreme, mentalne stabilnosti i snage, za sportske rezultate. U tome ga prate olimpijska šampionka Milica Mandić i naš vrhunski atletičar Emir Bekrić. Kao psiholog sam im na tome veoma zahvalna. Bez njih i njihovih rezultata sportska psihologija bi verovatno i dalje čamila u nekom zapećku zaboravljena od svih. Međutim, iz razgovora sa ljudima, čitajući članke u novinama i vesti na različitim portalima stičem utisak da su kod nas i danas veoma prisutne predrasude i izraženi stereotipi o psihologiji i psiholozima. Jedan deo odgovornosti za nerazumevanje šta psiholozi u stvari rade je na ljudima iz struke.

Nabrajanje svega čime se sportski psiholog bavi bi potrajalo i bilo bi zamorno i dosadno za čitanje. Utisak o tome šta sve psiholog u sportu radi možete da steknete čitajući dosadašnje ali i buduće upise na ovom blogu. Ja ću se u ovom trenutku fokusirati na ono šta psiholog nije i šta psiholog ne radi. Pokušaću da makar malo utičem na razbijanje predrasuda i stereotipova o psihologiji i psiholozima. Pa, evo “moja dva centa”.

Psiholog nije biće sa druge planete koje poseduje magične moći.

Ne morate triput da pogađate, moj omiljeni lik iz Star Trek-a je Deanna Troi. Nadam se da se moji drugari fanovi ove serije neće naljutiti ali, evo, priznajem i ovako javno – Isključivo zbog Deanne Troi sam zavolela Star Trek! Za one koji ne znaju, Deanna je pola čovek, a pola Betazoid. Betazoidi su telepate, a pošto je samo pola Betazoid Deanna je empata što joj uz psihološko obrazovanje koje je stekla pomaže da dobro obavlja posao psihološkog savetnika na svemirskom brodu Enterprise. Odrastala sam razmišljajući o tome kako je baš cool biti makar pola Betazoid. Na moju veliku žalost Betazoidi ne postoje! I čak i oni izmaštani Betazoidi polutani, gle čuda, moraju da uče neke škole da bi radili na Enterprise-u.

Deanna Troi - heroina mog detinjstva

Priznajem i da je ponekad, ali samo ponekad, zabavno upustiti se u bezazlenu igru i šaljivo odgovarati ljudima koji kada čuju šta ste po obrazovanju iz prve počnu sa propitivanjem – A, kakav sam ja? A, o čemu sad razmišljam? A, šta misliš o čemu on/ona razmišlja kad me “onako” gleda? Ako ćemo ozbiljno, nemam pojma kakav si jer te prvi put u životu vidim, ne znam o čemu razmišljaš i ne mogu da ti odgovorim na pitanje o čemu neko drugi razmišlja.

Pošto Betazoidi ne postoje, ni psiholozi nisu Betazoidi, niti mogu biti neki drugi super-heroji sa magičnim moćima jer ni oni, nažalost, ne postoje. Nemamo rendgenski vid kojim prodiremo u mozak drugih ljudi i detektujemo o čemu razmišljaju, niti smo u stanju da zahvaljući super moćima zaronimo u “dušu” drugoga, otkrijemo šta oseća i saznamo njegove najdublje i najmračnije tajne. Ako želiš da saznam o čemu razmišljaš i šta osećaš, moraćeš to da mi kažeš tokom psihološkog intervjua ili kroz odgovore na psihološkim testovim. A ostala znanja i veštine koje sam stekla školujući se za psihologa će mi poslužiti da znam šta sa tim saznanjima mogu da uradim.

Druga veoma raširena predrasuda o psiholozima je da je naš zadatak da “popravljamo” ljude. Psiholozi nisu “popravljači”! Ova predrasuda je važna iz dva razloga. Prvi je rasprostranjeno uverenje da se psihologu javljamo samo onda kada imamo neki “ozbiljan problem”, a drugi razlog je verovanje da će nam psiholog taj “ozbiljan problem” lako i brzo rešiti.

Kod psihologa se ne ide po kazni. Naravno, psiholog može da pomogne onim sportistima koji imaju problem sa takmičarskom tremom, osećaju da im nedostaje samopouzdanja, imaju poteškoća da se u pravom trenutku fokusiraju na bitne stvari tokom treninga i utakmica, osećaju da gube motivaciju i onaj entuzijazam koji su nekada imali, oporavljaju se od povreda ili imaju poteškoća u uklapanje u nove životne uloge po završetku sportske karijere. Ali, to je samo delić onoga čime se psiholog bavi. Dobar deo posla sportskog psihologa čini prevencija. Naš zadatak je i da omogućimo deci i mladim sportistima da usvoje kako one veštine koje će unaprediti njihovo sportsko umeće i pre nego što se potencijalni problem pojavi, tako i neke opšte životne veštine koje će im biti od koristi postali jednog dana profesionalci ili ne. Zadatak sportskog psihologa je i da vam pomogne da ono u čemu ste dobri podignete na još viši nivo. Šta bi se dogodilo ako bi neki košarkaš, fudbaler ili teniser jednostavno prestao da trenira zato što misli da je dovoljno dobar? Odgovor je isti i za psihološke veštine.

Takođe, važno je da razumete da je psihološko savetovanje timski rad koji, kao i vaš sportski trening, zahteva vreme, trud, rad i posvećenost. Neretko stičem utisak da ljudi očekuju da će sve to psiholog rešiti, a da je na njima da se pojave i kažu šta imaju. Ili da ne kažu ništa, jer psiholog može da pročita njihove misli. Kao kad vam se zapuši sudopera, a vi pozovete vodoinstalatera i dok on tamo nešto čačka i majstoriše vi sedite i pijuckate kafu. E, stvari tako neće funkcionisati i rezultata neće biti. Moraćete da sarađujete, vredno radite i prihvatite vaš deo odgovornosti za rezultate. I ništa se neće dogoditi preko noći. Čarobna pilula ne postoji! Ma šta vam oni instant self-help magovi koji se smeše sa naslovnih strana džepnih izdanja poručivali, ne postoji dijeta od koje ćete skinuti 10 kilograma za 5 dana, ne postoji tajna koja će vam preko noći promeniti život, ne postoji 8 zlatnih pravila koja će vam podići samopouzdanje čim ih pročitate… Moraćete da radite. Moraćete da prolivate krv, suze i znoj. Žao mi je, ali tako je. U to ime jedan od mojih omiljenih citata:

Kako da ne budeš negativni perfekcionista? Opusti se i greši!

U prošlom blog postu odgovarajući na pitanje šta je perfekcionizam zaključili smo da je perfekcionizam „normalna“ karakteristika ličnosti koja ima pozitivne i negativne strane. Želja da se bude izuzetan u onome što radiš, želja da uspehom, želja da učiš i napreduješ, izražena radna etika i posvećenost ciljevima predstavljaju pozitivne strane perfekcionizma tzv. perfekcionističke težnje. Negativnu stranu perfekcionizma tzv. perfekcionističke zabrinutosti čine: stalno osećanje nesklada između očekivanog i učinjenog, strah od činjenja grešaka, negativne reakcije na nesavršenosti, kao i strah od toga šta će drugi misliti o nama ako pogrešimo. Rekli smo i da se uspešni sportisti i oni manje uspešni razlikuju u intenzitetu perfekcionističkih zabrinutosti. Manje uspešni sportisti se boje da će pogrešiti i strah ih je od toga šta će drugi misliti o njima pa se obično povlače ili „igraju na sigurno“, a kad pogreše osećaju se postiđeno i skloni su preteranoj samokritici. To na kraju dovodi da gotovo nikada ne mogu biti zadovoljni učinjenim. Perfekcionističke zabrinutosti su, dakle, ono što nas koči da napredujemo, prikažemo ono što zaista možemo kada je to potrebno i na kraju dostignemo svoje ciljeve.   

Ali otkud to stalno nezadovoljstvo učinjenim? Zašto nam je važno šta će drugi misliti o nama? Zašto je sramota grešiti? Zašto smo često preterano samokritični?

Jedna od najbitnijih karakteristika ljudskih bića je sposobnost da razmišljamo o načinu na koji mislimo. Ova sposobnost nam, između ostalog, omogućava da mislimo o tome ko smo, kakvi smo i kako nas drugi vide. Pritom ljudska bića sve ono što znaju o sebi, od fizičkih karakteristika, želja i potreba, sistema vrednosti, stavova pa do sposobnosti, obično procenjuju u odnosu na neki standard (npr. idealno Ja) i vrednuju kao pozitivno ili negativno, dobro ili loše, poželjno ili nepoželjno. Tako smo naučeni. Od najranijeg detinjstva kada roditelji neka ponašanja povezuju sa dobrim i lošim ljudima (npr. ako si slomila tanjir, ti si loša devojčica ili ako sediš mirno u prostoriji punoj dosadnih odraslih ljudi, onda si ti dobra devojčica), preko predškolskog i školskog sistema koji nam šalje poruku je pojednostavljeno globalno vrednovanje prihvatljivo čime se naša uverenja učvršćuju (npr. ako dobiješ 5 ili položiš ispit ti si pametan, ali ako dobiješ 3 ili ne položiš ispit onda si glup), i tako dalje kroz život… Ma koliko se činio ekonomičan i svrsishodan ovakav način razmišljanja može da bude poguban, i jeste poguban, ako je zasnovan na iracionalnim uverenjima.

Iracionalna uverenja nisu u saglasnosti sa realitetom, nelogična su, ekstremna i rigidna. Ovakva uverenja dovode do disfunkcionalnih emocionalnih, bihejvioralnih i kognitivnih posledica i onemogućavaju vas da ostvarite svoje ciljeve. Iracionalna uvrenja sadrže:

1. Apsolutističke zahteve prema sebi ili prema drugima. Apsolutistički zahtev je sve ono što se javlja u formi mora, treba, ne sme. Pa tako, dobar fudbaler napadač mora da postigne gol na svakoj utakmici jer takav treba da bude dobar napadač  ili pak, vrhunski sportista ne sme da pokaže slabost na terenu ali ni van njega.

2. Katastrofizaciju za koju je karakteristično preuveličavanje važnosti prošlih, sadašnjih i budućih događaja i javlja se u formi rečenica: biće užasno ako opet promašim, katastrofa je što sam opet izgubio kontrolu.

3. Nisku toleranciju na frustraciju koja se najčešće javlja u formi ja to ne mogu da podnesem. Npr. Već tri utakmice nisam dao gol! Ako i danas ne postignem gol to je previše, neću moći to da podnesem! On me uvek pobeđuje, neću moći da podnesem da još jednom izgubim od njega!

4. Globalno vrednovanje za koje je karakteristično da na osnovu jednog događaja sebi dajemo globalnu ocenu. Npr. Opet sam promašio; kakav sam ja nesposobnjaković; Kako sam mogao sebi da dozvolim da izgubim od njega, koji sam ja luzer.  

Postoji priličan broj bazičnih iracionalnih uverenja koja usvajamo kroz vaspitanje, obrazovni sistem i svakodnevnu društvenu interakciju, a neka od njih su u direktnoj ili posrednoj vezi sa perfekcionističkim zabrinutostima:

1. Ljudska bića mogu biti savršena i nepogrešiva – Ovo uverenje podrazumeva poricanje ljudske nesavršenosti i pogrešivosti, kao i verovanje da je neuspeh ili greška rezultat lične neadekvatnosti, nekompetentnosti ili čak bezvrednosti kao ljudskog bića. Očigledno je da se ovo iracionalno uverenje nalazi u osnovi perfekcionizma.

2. Ako čovek ne ispuni zahteve prema sebi, koje mora ispuniti, on je bezvredan čovek – Ovaj princip je odraz iracionalnog verovanja da ljudi moraju dostići svoje ideale i standarde. U slučaju neuspeha, koji je ponekad neizbežan u životu, ovakav apsolutistički zahtev prema sebi će umesto da motiviše osobu i podstakne je na promenu strategije ili na promenu cilja, dodatno demotivisati osobu putem intenzivnih nezdravih emocija, samoomalovažavajućih misli i nekonstruktivnog ponašanja.

3. Globalna ocena vrednosti osobe se menja u zavisnosti od uslova na osnovu kojih se ocenjuje – Ovo uverenje nije u skladu sa logikom jer je osoba uvek ista, a uslovi se menjaju. Na ovom iracionalnom uverenju počiva nestabilnost samopouzdanja. U zavisnosti od uslova, razvoja i ishoda događaja osoba menja globalnu sliku o sebi, pa ako su uslovi i ishodi pozitivni, a osoba ostvaruje svoje želje samopouzdanje je visoko; ako su uslovi i ishodi negativni, a osoba nije u stanju da ispuni svoje želje samopouzdanje je nisko.

4. Globalna negativna slika sebe će pomoći da se u budućnosti ne prave greške i neuspesi – Ovo uverenje zasnovano je na verovanju da će nas izražena samokritičnost i intenzivno i kontinuirano bavljenje našim greškama i neuspesima dodatno motivisati da u budućnosti takve greške ne ponavljamo. Istraživanja pokazuju upravo suprotno. Naime, ovakvim razmišljanjem učvršćujemo samoporažavajuća uverenja koja vode ka samodestruktivnim emocijama i ponašanju. Umesto da kada doživi neuspeh ili pogreši oseti zdravu tugu i razočaranost posle poraza ili kajanje i žaljenje posle učinjene greške, osoba će, zato što je uverena da neuspeh znači da je manje vredna kao ljudsko biće te da stoga zaslužuje oštru kritiku, osećati krivicu, stid, povređenost i depresivnost.

Ove  i druge pretpostavke o sebi, o drugima i o svetu koji nas okružuje se vremenom učvršćuju i postaju naš “životni moto”; neka vrsta naše životne filozofije. One su i svojevrsni pokretači našeg ponašanja. Uvreženo je mišljenje da određeni događaji direktno utiču na naša osećanja i na naše postupke, a u stvari naša interpretacija tih događaja utiče na to kako ćemo se osećati i kako ćemo postupati. Naše tumačenje događaja zavisi od uverenja koja imamo o sebi, o drugima i o svetu koji nas okružuje. Ukoliko je naše tumačenje događaja zasnovano na iracionalnim uverenjima osećaćemo nezdrave emocije, javljaće nam se samoomalovažavajuće misli i ponašaćemo se nekonstruktivno.

Srećom po nas kao ljudska bića u stanju smo da donosimo svesne odluke, biramo na koji način ćemo reagovati i sposobni smo da se menjamo ako se za to odlučimo. Dakle, ukoliko želimo i ako se potrudimo iracionalna uverenja možemo da zamenimo zdravijim racionalnim uverenjima. Kako to postići?

Prvi korak je da postanemo svesni naših iracionalnih uverenja. Iracionalna uverenja prepoznaćete u automatskim mislima koje se javljaju u određenim situacijama i u rečima kojima se sami sebi obraćate. Nekim ljudima će biti relativno lako da takve misli i reči prepoznaju i da ih nabroje ili zabeleže. Drugim ljudima će to ići nešto teže. Automatske misli se tako zovu zato što se javljaju iznenada, veoma kratko traju i često ih uopšte nismo svesni. Slično je i sa rečima kojima se sami sebi obraćamo u našim mislima. Dakle, neki ljudi će da bi postali svesni automatskih misli i reči kojima se sebi obraćaju morati da svesno usmere pažnju na to o čemu u određenom trenutku razmišljaju i na koji način se sebi obraćaju. Za dobar deo ljudi taj zadatak nije ni malo lak. Zato zamolite svoje saigrače ili trenera da prate kako u određenim situacijama reagujete, da prate vaš govor tela i mimiku, i neka vas kada primete neadekvatnu reakciju zaustave i upitaju o čemu u tom trenutku razmišljate i kako se osećate. Drugi način je da dok gledate video snimak treninga ili utakmice pokušate da se prisetite kako ste se u pojedinim trenucima osećali i o čemu ste u tim trenucima razmišljali. Isto možete činiti na sastancima tima uz pomoć svojih saigrača i trenera. Najbolje je da kombinujete različite načine u zavisnosti od njihove prikladnosti za određenu situaciju. Obavezno zabeležite misli i osećanja u dnevnik treninga! Na taj način ćete dobiti potpuniju sliku, bićete u mogućnosti da pratite kada i u kojim situacijama se javljaju pojedine misli i osećanja i bićete u mogućnosti da identifikujete obrazac karakterističan za vaše ponašanje.

Pošto ste prepoznali iracionalna uverenja sledeći korak je osporavanje tih uverenja i zamena iracionalnog novim, racionalnim, zdravijim uverenjem. Postoje različite psihološke tehnike koje nam omogućavaju da iracionalna uverenja zamenimo racionalnim a neke od njih su: normalizacija misli, osporavanje iracionalnih misli, konstruktivno rešavanje problemskih situacija itd. Najsvrsishodnije je ako vam u ovome pomaže osoba koja je obučena za ovu vrstu intervencija. U svakom slučaju trener, kao deo mreže socijalne podrške, može i treba da vam pomogne u ovom procesu. Neka vam kao putokaz služe pitanja: Kako se u ovom trenutku osećam i o čemu razmišljam; Da li je logično što se ovako ponašam ili nije; Da li postoje dokazi za ovo o čemu razmišljam; Da li su ove misli i osećanja pozitivna ili negativna; Da li mi ovo što osećam i o čemu razmišljam pomaže ili odmaže; Da li želim da zadržim ove misli i osećanja ili ne; Ako ne želim, koje misli i kakva osećanja bi mi bila od veće koristi; Kako da nove misli i osećanja postanu deo mog ponašanja… Veoma je važno da novi način razmišljanja počnete da primenjujete u praksi jer je to način da se uverite u njihovu funkcionalnost i pozitivne rezultate. Razumevanje na koji način stvari funkcionšu nije dovoljno za potpunu promenu, već je neophodno i da u konkretnim situacijama implementirate željenu promenu u ponašanju. Sve ovo se neće desiti preko noći, niti će uvek biti lako. Naprotiv, bilo je potrebno određeno vreme da se vaša iracionalna uverenja učvrste i isto tako potrebno je određeno vreme da ih zamenite novim, racionalnim uverenjima. Zato je korisno da imate oko sebe grupu ljudi koja će vas podržavati i ohrabrivati u vašim nastojanjima da se promenite.

Perfekcionističkih zabrinutosti ćete se “osloboditi” onda kada prihvatite da su ljudska bića nesavršena i pogrešiva, kada prestanete da verujete da vaša vrednost kao ljudskog bića zavisi isključivo od vašeg postignuća, kada greške prestanu da vas užasavaju i kada počnete da ih prihvatate kao sastavni deo napredovanja, razvoja i rasta, kada shvatite da se drugi ljudi ne bave baš prečesto vašim greškama jer najčešće nemaju vremena od bavljenja svojim, kada prihvatite da se stvari neće baš uvek odvijati onako kako ste vi zamislili da mora i treba, kada prihvatite da ne možete baš sve da držite pod kontrolom i da utičete na sve događaje i kada prestanete da maltretirate i kažnjavate sebe zato što niste savršeni i nepogrešivi. Niko nije savršen i nepogrešiv i zato se opustite i grešite!

Perfekcionizam u sportu

U psihološkoj nauci perfekcionizam je dugo dominantno definisan kao unitarni konstrukt, smatran je za negativnu karakteristiku ličnosti i predstavljan kao jedan od važnih faktora rizika za razvoj različitih psihopatoloških stanja i poremećaja. Razlog za ovakvo shvatanje, verovatno, leži u činjenici da je perfekcionizam uglavnom izučavan iz ugla kliničke psihologije. Kada su 90-ih godina prošlog veka naučnici napravili odmak od psihopatologije i počeli da izučavaju perfekcionizam iz ugla drugih psiholoških disciplina uvideli su da kada je perfekcionizam u pitanju nije sve baš tako negativno, niti je jednostavno kao što se ranije mislilo pa su se vratili Maslovljevoj teoriji o samoaktualizaciji i Hamachekovoj (1978) podeli na adaptivan (normalan) i neadaptivan (neurotski) perfekcionizam.

Hamachek (1978) je smatrao da je adaptivan perfekcionizam pokrenut željom za ličnim rastom i razvojem, dok neadaptivnog perfekcionistu pokreće postignućem uslovljen osećaj lične vrednosti, strah od neuspeha i zabrinutost da će razočarati značajne druge iz svog okruženja. Prateći ovu ideju Slade i Owens (1998) zaključuju da ponašanje pojedinca može biti motivisano željom za uspehom ili željom da se izbegne neuspeh. Pozitivan perfekcionizam je onaj kome se teži zbog želje za uspehom pri čemu uspešno obavljen zadatak osobu čini srećnom i zadovoljnom, a neuspeh se ne podnosi naročito teško. Nasuprot ovome, negativan perfekcionizam je posledica straha od neuspeha. Pošto su fokusirani na greške, negativni perfekcionisti iščekuju neuspeh; za njih ništa nije dovoljno dobro pa nakon uspešno obavljenog zadatka ne mogu da osete zadovoljstvo.

Ovakva pojednostavljena kategorijalna podela na pozitivan i negativan perfekcionizam nije mogla da se održi jer je bilo jasno da se želja za uspehom i strah od neuspeha veoma često javljaju zajedno. Analizirajući rezultate dotadašnjih istraživanja Stoeber i Otto (2006) su utvrdili da perfekcionizam čine dve osnovne dimenzije.

Prvu dimenziju su nazvali perfekcionističke težnje. Ova dimenzija odnosi se na želju za uspehom, samopostavljene izuzetno visoke standarde i težnju ka perfekciji. Prema rezultatima istraživanja ova dimenzija povezana je sa pozitivnim karakteristikama, procesima, ishodima i opštim osećajem zadovoljstva životom. Perfekcionističke težnje dovode se u vezu sa izraženom radnom etikom, voljom da se uči i željom da se napreduje, kao i posvećenošću samopostavljenim ciljevima. Drugu dimenziju nazvali su perfekcionističke zabrinutosti. Perfekcionističke zabrinutosti je dimenzija koja se odnosi na zabrinutost zbog činjenja grešaka, strah od negativne socijalne evaluacije, osećanja nesklada između očekivanog i ostvarenog i negativne reakcije na nesavršenosti.

Analizirajući karakteristike ličnosti vrhunskih sportista, osvajača medalja na Olimpijskim igrama, Gould i saradnici (2002) su zaključili da je adaptivan perfekcionizam jedna od ključnih karakteristika koja odlikuje vrhunske sportiste. Istovremeno, kod ovih sportista nisu bili izraženi zabrinutost i strah od neuspeha. I rezultati drugih istraživanja nam ukazuju na pozitivne efekte perfekcionističkih težnji, kao i na negativne efekte perfekcionističkih zabrinutosti. Perfekcionističke težnje povezane su sa pozitivnim afektom, dok su perfekcionističke zabrinutosti povezane sa negativnim afektom (Kaye i saradnici, 2008; Sagar i Stoeber, 2009). Perfekcionističke težnje su u pozitivnoj korelaciji sa samopouzdanjem i u negativnoj korelaciji sa kognitivnom i somatskom anksioznošću. S druge strane, perfekcionističke zabrinutosti su u pozitivnoj vezi sa anksioznošću i negativnoj vezi sa samopouzdanjem (Hall i sar., 1998; Stoeber i sar., 2007). Sportisti sa niskim perfekcionističkim težnjama i visokom perfekcionističkom zabrinutošću su čak podložniji anksioznosti od sportista sa visokim perfekcionističkim težnjama i izraženom zabrinutošću (Koivula i sar., 2002). Takođe, rezultati istraživanja nam ukazuju da su perfekcionističke težnje u pozitivnoj korelaciji sa funkcionalnom motivacionom orijentacijom, dok su perfekcionističke zabrinutosti u povezane sa disfunkcionalnom motivacionom orijentacijom (Stoeber i sar., 2008).

Dakle, perfekcionizam je “normalna” karakteristika ličnosti koja može imati – i najčešće i ima - pozitivne i negativne strane.

Koja od dve strane će nadjačat onu drugu zavisi od mnogo činilaca. Na najširem nivou na razvoj perfekcionizma utiču kultura u kojoj smo rođeni i odrastamo, kao i vrednosti koje se neguju u našem društvu. Na nešto užem nivou, na razvoj perfekcionizma utiče naše bliže okruženje u koje svrstavamo školu i nastavnike, vršnjake i ostale važne osobe s kojima dolazimo u kontakt u zavisnosti od naših interesovanja. Kada je sport u pitanju trener je ta važna osoba koja značajno utiče na razvoj perfekcionizma. I na kraju dolazimo do detetovog neposrednog okruženja, odnosno do primarne porodice. Na razvoj perfekcionizma utiču ličnost roditelja, stilovi vaspitanja koje roditelji neguju, njihov odnos prema postignuću i njihova očekivanja od deteta. Na koji način će dete odgovoriti na očekivanja, pravila i zahteve iz okruženja zavisiće i od ličnih karakteristika određenog deteta – njegovog temperamenta, crta ličnosti i stila emocionalnog vezivanja.

Pošto je ranije već bilo reči o stilovima vaspitanja, stilovima emocionalnog vezivanja, roditeljskim očekivanjima i njihovom odnosu prema detetovom postignuću (pogledati ovde) u ovom blog postu akcenat ću staviti na ulogu koju trener ima na razvoj perfekcionizma i na koji način se to može odraziti na postignuća sportista.

U kontekstu razvoja ključni periodi za modeliranje perfekcionizma su detinjstvo i adolescencija, a obrasci ponašanja se stiču na osnovu modela socijalnog učenja i socijalnih očekivanja. Roditelji, naravno, u ovom ranom periodu života svakog deteta ličnim primerom i očekivanjima od svoje dece postavljaju osnovu za razvoj negativnih perfekcionističkih tendencija. Međutim, često se zanemaruje da će negativne strane perfekcionizma, zasnovane na “prevelikim” roditeljskim očekivanjima, tek u okruženju u kome se neguju iste takve vrednosti  dobiti priliku da bujaju (Flett i sar., 2002). Za decu i mlade ljude koji se aktivno bave sportom trener i treninzi su to okruženje u kojem se oni formiraju kao ličnosti. U istraživanjima je utvrđena izražena povezanost između trenerovih očekivanja u vezi sa izvođenjem i trenerove evaluacije postignuća sa perfekcionističkim tendencijama kod sportista (Anshel i Eom, 2003; Gotwals i Dunn, 2009). I ne samo to, nego je i u konkretnim slučajevima sportskog postignuća trenerov uticaj na razvoj perfekcionističkih tendencija kod sportista značajno veći u odnosu na uticaj roditelja (Appleton, Hall i Hill, 2011).

Trenerov uticaj na razvoj perfekcionističkih tendencija kod sportista zasnovan je na vrsti motivacione klime koju trener neguje. Motivaciona klima sastoji se od različitih obrazaca ponašanja trenera kao što su: način na koji je strukturisan trening i specifične vežbe, vreme posvećeno učenju i usvajanju veština, način na koji se grupišu članovi tima, stepen do kog trener kontroliše donošenje važnih odluka u vezi sa napretkom sportista, vrsta i frekvencija pohvala/priznanja koje trener upućuje sportistima, način na koji trener vrednuje dostignute standarde i postignuće, kao i način nagrađivanja postignuća. Ponašanje trenera za svaki od navedenih činilaca može biti usmereno na zadatak ili na ličnost sportiste, pa će u zavisnosti od toga na treninzima vladati motivaciona klima ovladavanja veštinama ili motivaciona klima usmerena na rezultat. Kada trener nagrađuje napredak u usvajanju i izvršavanju veština, kada vodi računa da sportisti pomažu jedni drugima tokom treninga i kada vrednuje doprinos svakog člana tima na treninzima vlada motivaciona klima ovladavanja veštinama. Nasuprot ovome, motivaciona klima usmerena na rezultat je dominantna kada su standardi i proces evaluacije usmereni na sposobnosti pojedinca, kada se greške kažnjavaju, a članovi tima se međusobno takmiče za naklonost i odobravanje trenera (Duda i Hall, 2001). Kao što vidimo, u motivacionoj klimi usmerenoj na rezultat centralno mesto zauzima postignuće pojedinca mereno na osnovu trenerovog ili nekog drugog normativnog standarda pa sportisti nauče da će odobravanje i pohvale od trenera dobiti samo u slučajevima kada prikažu superiorne sposobnosti. Sportisti trenere koji neguju ovu vrstu motivacione klime doživljavaju kao izuzetno stroge, rigidne, kontrolišuće i emocionalno hladne. Takođe, ovu motivacionu klimu karakteriše povišen strah od grešaka jer i najmanja greška umanjuje šanse za superiorno postignuće. Sveukupno, motivaciona klima usmerena na rezultat je povoljno okruženje za razvoj negativnih perfekcionističkih tendencija jer je sopstvenu vrednost moguće potvrditi samo putem dostizanja izuzetno visokih standarda i izbegavanjem grešaka. S druge strane, motivaciona klima ovladavanja veštinama pogoduje razvijanju adaptivnog odnosa prema postignuću jer treneri vrednuju i nagrađuju uloženi trud i napredak, a greške smatraju za sastavni deo procesa učenja. Ovo ne znači da motivaciona klima usmerena na ovladavanje veštinama ne uključuje i izuzetno visoke standarde. Naprotiv, visoki standardi se podrazumevaju i vrhunsko postignuće je krajnji cilj ali su potrebe sportista za autonomijom, povezanošću i kompetentnošću zadovoljene, pa sportisti imaju osećaj kontrole nad situacijom, imaju razvijen doživljaj pripadnosti i pošto se uspeh meri kontinuiranim napretkom sve dok napredak, makar i minimalan, postoji smatraju da su dobri u onome što rade. Na ovaj način šanse za javljanje perfekcionističkih zabrinutosti su značajno umanjene.

Motivaciona klima usmerena na ovladavanje veštinama predstavlja dobar vid prevencije javljanja perfekcionističkih zabrinutosti i sa njima povezanim patološkim stanjima kao što su npr. ankisoznost, depresija i sindrom sagorevanja.