Emocije u sportu

U Zapadnoj civilizaciji – kojoj pripada i naša kultura - prema emocijama, tradicionalno, postoji ambivalentan odnos. Taj odnos ogleda se u dva suprotstavljena ali i oba opšte prihvaćena stava. Jedan je  da “hladna glava uvek pobeđuje”, a drugi stav je da “treba slušati svoje srce”. Kom se taboru prikloniti?

Pošto je nauka neodvojiva od kulture i istraživači koji su se bavili razumom i osećanjima kao da su bili vođeni onom sentencom Bleza Paskala “Srce ima svoje razloge, koje razum ne shvata”. Istoriju psihologije obeležilo je nezavisno istraživanje emocionalnog i kognitivnog funkcionisanja čoveka; emocije i kognicije smatrane su za dva izolovana, nepovezana procesa. Tek krajem XX veka desio se veliki obrt. Usled intenzivnog razvoja i integracije kognitivnih, afektivnih i neuro-nauka došlo se do saznanja da afektivni i kognitivni procesi imaju zajedničke neuralne osnove (Ledoux i Phelps, 2008) i da emocije i kognicije predstavljaju neodvojive, međusobno zavisne procese (Pessoa, 2008). Savremena psihologija emocije više ne smatra za destruktivne sile koje narušavaju kognitivno funkcionisanje, već kao neophodnu komponentu većine kognitivnih procesa. Gotovo svi savremeni autori se slažu da bi bez interakcije sa emocijama, kognitivni sistem čoveka bio ograničen, spor i neefikasan.

Danas, vodeći istraživači iz ove oblasti, emocije smatraju za akumuliranu “mudrost proteklih vekova” (Lazarus, 1991) koja ima ulogu da nas pripremi da odgovorimo na izazove i iskoristimo prilike koje se nalaze pred nama (Frijda, 1986) i informiše nas o tome šta je važno i kako napredujemo prema našim ciljevima (Damasio, 1994).

Kada govorimo o emocionalnim iskustvima na umu imamo nekoliko na teorijskom nivou različitih pojmova. Najčešće pominjemo afekat, emocije i raspoloženja.

Afekat je najopštiji pojam, nadređen ostalima. Pod afektom podrazumevamo skup različitih emocionalnih iskustava koja mogu biti pozitivna i negativna.

Termini emocija i raspoloženje su znatno uže definisani. Emocija se obično definiše kao “kratkotrajna i intenzivna reakcija u vezi sa specifičnim događajem ili objektom označenim kao značajnim za određenu osobu” (Vallerand & Blanchard, 2000, str.7), dok je raspoloženje “dugotrajnije difuzno stanje, blažeg intenziteta, koje nije direktno usmereno na neki specifičan objekat” (Vallerand & Blanchard, 2000, str.7).

Osim što su uvek adaptivni odgovor na specifičnu situaciju, emocije su i složeno iskustvo koje se sastoji iz niza komponenti. Zamislimo, sada već legendarni, susret sa medvedom u šumi. Emocija straha koja se tada javlja sastoji se iz afektivne (bojim se), kognitivne (medved je opasan), motivacione (spremnost da se beži koliko te noge nose), somatske (preplavljenost adrenalinom) i motorne (izraz užasa na licu, brzi pokreti ruku i nogu) komponente. Uz sve ovo, emocije gotovo uvek imaju i veoma važnu komunikativnu ulogu.

Emocije se obično razvrstavaju u dve široke kategorije: pozitivne i negativne. Međutim, pojmovi pozitivno i negativno u ovom slučaju nemaju vrednosno značenje koje im se obično pripisuje. Sve emocije su adaptivne (Ekman, 1994) i obe kategorije emocija mogu biti funkcionalne i disfunkcionalne što zavisi od njihovog intenziteta, trajanja i prikladnosti kontekstu u kojem se javljaju (Ekman i Davidson, 1994). Zato se prikladnijom čini podela na prijatne i neprijatne emocije.

Emocije uvek poseduju određeni intenzitet koji se ogleda u različitim nivoima aktivacije, javljaju se i traju u određenom kontekstu.   

U psihološkoj nauci postoje dva pristupa proučavanju emocija. Prvi je dimenzioni pristup u okviru koga se emocionalna iskustva istražuju na osnovu njihove valence u rasponu od prijatno do neprijatno ili pak u okviru dimenzija opuštenost-napetost, neaktivnost-aktivacija. U okviru drugog pristupa emocije se proučavaju kao diskretne kategorije sa posebnim kvalitativnim sadržajem – sreća, tuga, ljutnja itd. Različiti autori navode različit broj bazičnih emocija kod čoveka.

Ekman (1992) kaže da takvih, bazičnih, emocija ima šest – ljutnja, gađenje, strah, sreća, tuga i iznenađenje.

Izard nabraja deset bazičnih emocija – ljutnja, prezir, gađenje, disres, strah, krivica, zainteresovanost, sreća, stid i iznenađenje.

Lazarus (2000) smatra da postoji 15 bazičnih emocija od kojih svaka ima specifičnu “centralnu temu”. Bazične emocije i njihove “centralne teme” prema Lazarusu su date u tabeli ispod teksta.

Postoji još mnoštvo sličnih klasifikacija različitih autora i svaka od njih, kao i pomenute tri, imaju određene teorijske nedostatke.

U psihologiji se emocije obično “mere” različitim testovima tipa papir-olovka. Ovakav način testiranja je najpopularniji zato što testiranje nije skupo i ne oduzima previše vremena. Relativno često se uz ovu metodu koriste i fiziološki testovi poput galvanskog refleska, broja otkucaja srca i slično koji bi trebali da pojačaju objektivnost testiranja. Znatno ređe se primenjuju skupi testovi poput funkcionalne magnetne rezonance.

Većina najpopularnijih i najkvalitetnijih testova tipa papir-olovka potiče iz psiholoških disciplina koje nemaju direktne veze sa sportom. Kada su istraživači primenili ove testove i uporedili ih sa rezultatima emocionalnih iskustava koja su sportisti sami generisali utvrđeno je da standardni testovi kojima se “mere” emocije propuštaju da obuhvate ogromnih 80-85% emocionalnog sadržaja karakterističnog za specifična sportska iskustva (Syrjä i Hanin, 1997; 1998). Zašto je to tako? Zato što se naučnici trude da psihološki testovi budu teorijski čisti. U praksi, ipak, sve to izgleda nešto drugačije. Emocionalna iskustva su uvek, i bez izuzetka, subjektivna iskustva povezana sa motivacijom, samopouzanjem, fiziološkim i telesnim simptomima, karakteristikama ličnosti itd. Jako retko ćete u praksi naići na čistu emociju na način na koji je ona definisana u standardizovanim testovima. Mnogo češće nailazi se na različite kombinacije mešavine većeg broja iskustava različitog intenziteta. Određena osoba može da bude anksiozna ali i da istovremeno gaji nadu da će stvari krenuti na bolje. Moguće je da istovremeno oseća “suprotstavljene” emocije pa je tako određena osoba tužna zato što su odigrali nerešeno, ali je istovremeno i srećna jer je i taj nerešen rezultat u takmičenju ligaškog tipa često dovoljan za korak napred ka ostvarivanju krajnjeg cilja. Kada je u pitanju intenzitet doživljenih emocija opet su u praksi stvari individualizovane. Isti intenzitet određene emocije za nekoga može da ima negativan efekat, za drugoga je ta emocija nevažna, a za trećeg će imati pozitivan efekat. Kakav uticaj će emocija određenog intenziteta imati na izvođenje zavisi od individualnog značenja koje toj emociji određena osoba pripisuje i načina na koji interpretira potencijalne efekte doživljene emocije. Rekli smo i da se emocije i njima srodna iskustva uvek javljaju u određenom kontekstu. Emocionalna iskustva o kojima izveštavaju sportisti iako imaju sličnosti sa drugim profesijama u velikoj meri se i razlikuju. Sportisti npr. imaju mnogo razvijeniju svest o fiziološkim i telesnim simptomima i njihovom uticaju na izvođenje nego što ga ima prosečan čovek pa je i njihova “mreža” ovih senzacija i osećanja sofisticiranija i razrađenija. Standardni testovi su obično siromašni ovakvim iskustvima jer za prosečnog čoveka ova vrsta simtoma nema toliko veliku važnost. Takođe, sportisti veoma često kada govore o svojim emocionalnim iskustvima izveštavaju o osećanjima koja se striktno teorijski posmatrano ne bi mogla definisati kao emocije. Pa ćete u “emocionalnim profilima” sportista veoma često naići na termine poput odlučno, usredsređeno, neaktivno, nespretno, motivisano, iscrpljeno, energično, brzo, nadahnuto itd. Teorijski su nabrojana iskustva bliža motivacionim procesima, stavovima ili samopouzdanju ali u praksi ona za sportiste predstavljaju deo emocionalnog iskustva. Zbog svega navedenog psiholozi koji rade u sportu su se opredelili da u praksi primenjuju model koji je teorijski “opušteniji” ali u praksi korisniji.

Model koji se najčešće primenjuje u sportskoj psihologiji zove se Individualna zona optimalnog funkcionisanja (IZOF). Njega je osmislio, a potom i sa saradnicima usavršio, psiholog Yuri Hanin.  

      

Hanin (2004) smatra da u sportskom kontekstu postoje tri tipa iskustava povezana sa izvođenjem. Prvo su situaciona iskustva ili emocionalna stanja koja predstavljaju trenutni odgovor na konkretnu situaciju. Drugi tip iskustva su relativno stabilni uzorci ponašanja, dispozicije, koji se ponavljaju. I treći tip iskustva su meta-iskustva koja reflektuju šta sportista oseća u vezi sa svojim prošlim, sadašnjim i budućim emocionalnim iskustvima i njihovim efektima na izvođenje ili opštu dobrobit sportiste. Meta-iskustva determinišu odgovor sportiste na situaciju u kojoj se nalazi, kao i izbor strategija prevladavanja i samoregulacije. Zato je psihološka intervencija usmerena prvenstveno na ovu vrstu iskustava.

Rekli smo da je ovaj model teorijski “opušteniji” pa se u skladu sa tim na Haninovom spisku ne nalaze isključivo emocije nego i sa emocijama povezana različita iskustva koja Hanin naziva psiho-bio-socijalna stanja. Ponuđeni spisak je veoma dugačak pa sportisti imaju pred sobom veliki izbor “emocionalnih iskustava” prilagođenih sportskom kontekstu. Međutim, u okviru IZOF modela sportisti se ohrabruju i da sami na spisak dodaju njima svojstvena “emocionalna iskustva”.

Po svom sadržaju “emocionalna iskustva” se dele prema valenci na prijatna i neprijatna; i prema funkcionalnosti na optimalna i disfunkcionalna. Prema tome, doživljene emocije je moguće svrstati u četiri kategorije: prijatne funkcionalne (P+), neprijatne funkcionalne (N+), prijatne disfunkcionalne (P-) i neprijatne disfunkcionalne (N-). Dakle, i prijatne emocije poput bezbrižnosti ili opuštenosti mogu biti disfunkcionalne, kao što i neprijatne emocije poput ljutnje ili nezadovoljstva mogu biti funkcionalne. Uz sadržaj “emocionalnih iskustava” važan je i njihov intenzitet koji se određuje pomoću Borgove desetostepene skale.

Efekat koji emocije imaju na izvođenje prikazan je u sledećoj tabeli:

Cilj je da funkcionalne emocije budu adekvatno prisutne tokom izvođenja, kao i da se prisutnost i intenzitet disfunkcionalnih emocija svede na najmanju moguću meru.  

Emocionalni profil sportiste se izrađuje tako što se sportista prvo priseti svog najboljeg i najlošijeg izvođenja i emocija povezanih sa njima u dotadašnjoj karijeri. Dobijeni rezultati služe kao orijentiri za donju i gornju granicu “emocionalnih iskustva”. Potom se “merenja” ponavljaju nekoliko puta tokom određenog vremenskog perioda. U obzir se uzimaju funkcionalnost emocija i njihov intenzitet pre, tokom i nakon takmičenja. Na ovaj način identifikuju se emocije koje su za pojedinca bitne, emocije koje su relevantne za obavljanje određenog zadatka, kao i njihov efekat na kvalitet sportskog izvođenja. Na kraju dobijemo individualnu zonu optimalnog funkcionisanja određene osobe koja izgleda ovako:

Grafikon je preuzet iz Hanin, (2000), Soccer and emotions: enhacing or impairing performance? i postavljen je isključivo u edukativne svrhe

Na grafikonu je prikazano top 5 emocija iz svake kategorije za fudbalere ali to ne znači da svaki fudbaler mora da se oseća tako da bi bio uspešan. Grafički prikaz služi samo kao ilustracija kako bi tekst bio jasniji. Individualna optimalna zona je s razlogom individualna.

Sportista čija se emocionalna iskustva nalaze u okviru njegove zone optimalnog funkcionisanja će biti uspešniji, a zadatak psihologa je da sportisti pomogne u procesu identifikacije emocija bitnih za izvođenje i da ga upozna sa različitim tehnikama regulacije fizioloških stanja i upravljanja emocijama kako bi umeo da prepozna kada se nalazi u zoni optimalnog funkcionisanja i kako da uđe u zonu ili se vrati u nju.

Psihološki momentum u fudbalu

Pre mesec dana u u finalu kupa Holandije igrali su čuveni Ajax i autsajder Zwolle. Očekivano, utakmica je za Ajax počela veoma dobro. Van Rihjn je već u 3. minutu postigao gol, a onda se dogodilo ovo:

Sudije su prekinule meč. Utakmica je nastavljena posle tridesetak minuta. U nastavku su oba tima su bila na terenu ali fubal je igrao samo jedan – Zwolle. Ređali su se golovi. Jedan, dva… pet! Zwolle je uspeo da ostvari ono što im nije pošlo za rukom (ili nogom) 1928. i 1977. Osvojili su prvi veliki trofej u istoriji kluba. Da li bi ishod bio drugačiji da utakmica nije prekinuta?

Proteklog vikenda završena je i izuzetno neizvesna sezona u Premijer ligi. Liverpool je remijem protiv Crystal Palace-a u pretposlednjem kolu praktično servirao trofej “Građanima”. [Nije da mi nije drago, ako ništa, a ono zbog svih naših i bivših naših “Sitijevaca”. :)] Vodio je Liverpool 3:0 sve do 78. minuta, i onda… Loša komunikacija u obrani, igrač ostaje nepokriven i uz malo sreće Crystal Palace poentira. Potom igrači Liverpoola slabo reaguju u korner situaciji i otvaraju kontru protivniku. Rezultat je novi gol za Crystal Palace. I taman kad se Rodgers (Da li je najbolji menadžer Premijer lige mogao i trebao ranije da reaguje?) spremao da uvede još jednog defanzivca kako bi sprečio rezultatsku katastrofu “Crveni” primaju još jedan gol. Snovi o tituli su raspršeni za desetak minuta! Šta se dogodilo? Kako je i zašto Liverpool ispustio sigurno vođstvo?   

   

Psihološki momentum je još jedan od fenomena o kojem govore svi – fudbaleri, treneri, sportski komentatori i navijači. Kada igrate ili posmatrate fudbalsku utakmicu lako možete da prepoznate i osetite njenu dinamiku. U određenom vremenskom periodu jedan tim napada. Lopta kao da je teledirigovana ide od jednog do drugog igrača, preciznim dodavanjima igrači težište igre pomeraju na protivničku polovinu terena, lako se kreću, uspešno zavaravaju protivnika, donose mudre odluke i kao rezultat stvaraju šanse za postizanje pogotka. Potom se situacija menja. Protivnički tim uspeva duže da drži loptu u svom posedu, osvaja deo po deo terena i na kraju težište igre prebacuje na suprotnu stranu. Ovako izgleda tok jednog sasvim uobičajenog fudbalskog meča. Fudbalska utakmica najčešće liči na plimu i oseku. Ne može jedan tim da igra potpuno istim intenzitetom tokom čitavih 90 minuta, ne može jedan tim stalno da napada, niti je moguće da se kvalitet igre jednog tima kontinuirano samo podiže od dobro, ka bolje, do najbolje i sudija svira kraj. Faze napadačke i odbrambene igre će se tokom utakmice mnogo puta smenjivati. Kada će tim napadati, a kada će se braniti i koliko će te faze trajati zavisi od mnogo faktora. Dinamika utakmice zavisiće od odnosa snaga suprotstavljenih timova, od tehničkih kvaliteta igrača koji učestvuju u utakmici, taktike koju je trener pripremio za određeni meč, sposobnosti fudbalera da pripremljenu strategiju sprovedu u delo i tako dalje. Dinamika fudbalske utakmice, i psihološki momentum, ipak, nisu jedno te isto. Tok utakmice sastoji se od mnoštva situacija koje predstavljaju potencijal da igrači kreiraju pozitivan ili negativan momentum. Isto tako, pozitivan momentum ne podrazumeva isključivo periode napadačke igre, kao što faza u kojoj je se jedan tim brani ne znači da je ekipa u negativnom momentumu.

Šta je, u stvari, psihološki momentum? Šta ga pokreće? I šta se to menja?

Prvi korak u razvijanju psihološkog momentuma je postojanje jednog velikog ili serije manjih događaja. Bilo da je taj događaj iznenadan i dramatičan kao što je npr. crveni karton ili odbranjen penal, ili da je u pitanju nekoliko dobrih dodavanja, driblinga i dobijenih duela; bilo da je taj događaj u direktnoj vezi sa fudbalskom igrom ili je u pitanju prekid utakmice zbog divljanja huligana kao u finalu holandskog kupa neophodan uslov za razvijanje psihološkog momentuma je da igrač prepoznaje da takav događaj poseduje snagu da generiše promenu njegove percepcije u vezi sa izvođenjem. Psihološki momentum je subjektivan, individualan fenomen. I zato određeni događaj će za jednog posedovati dovoljnu snagu da pokrene bilo pozitivan, bilo negativan momentum ali za drugog igrača taj isti događaj može biti emocionalno i kognitivno neutralan.   

Kada se takav događaj desi dolazi do dramatičnih promena u kognitivnom, fiziološkom i emocionalnom funkcionisanju pojedinca. Promene u različitim vidovima funkcionisanja se ne dešavaju sukcesivno, nego recipročno deluju jedna na drugu i na taj način nastaje spirala pozitivnog ili negativnog momentuma.  

Kada je u pitanju kognitivno funkcionisanje promene se pre svega primećuju u osećaju kontrole nad situacijom, u samoefikasnosti (smopouzdanju) i u pažnji i koncentraciju. Ako igrač događaj percipira kao pozitivan za izvođenje doći će do pozitivnih kognitivnih promena – osećaće da ima kontrolu nad situacijom, pažnju će usmeravati na stimuluse koji su od značaja za igru, a samopouzdanje će biti visoko. U suprotnom, ako igrač npr. izgubi nekoliko duela i pošalje nekoliko nepreciznih dodavanja i ove događaje interpretira kao pokretače negativnog momentuma počinje da gubi osećaj kontrole nad situacijom i veru u sopstvene sposobnosti, pa pažnju usmerava na nerelevantne stimuluse - prigovara sudijama, saigračima ili treneru, simulira povredu ili “krivicu svaljuje” na neodgovarajuću opremu, loš teren itd.

Tipične fiziološke promene koje prate događaj koji pokreće momentum igrač će, takođe, interpretirati u skladu sa svojim doživljajem određenog događaja. Pa tako, ukoliko je događaj pozitivan ubrzano lupanje srca, ubrzano disanje, trnci u rukama i nogama interpretiraju se kao uzbuđenje, poletnost, povišen moral, a ako je događaj negativan isti “simptomi” biće doživljeni kao strepnja (anksioznost).

Slično se događa i u sferi emocionalnog funkcionisanja. Ukoliko se događaj, pokretač momentuma, interpretira pozitivno dominiraće pozitivan afekat i biće prisutne emocije prijatnosti, sreće, ushićenosti i često olakšanja. U suprotnom slučaju, ako se događaj koji pokreće momentum interpretira kao negativan javiće se emocije poput straha, stida, uznemirenosti, strepnje, besa, frustracije, očajanja.

Sve ove promene, kao što smo videli, utiču direktno na ponašanje pojedinca, a potom preko ponašanja i na sportsko izvođenje.

Za sportove kao što je fudbal u kojima su dva suparnika direktno suprotstavljena za razvijanje momentuma važan je i faktor protivnika. Da bi jedan tim razvio pozitivan momentum potrebno je da se u suparničkom timu dešava suprotan proces. Odnosno, da bi pozitivan momentum imao i pozitivan uticaj na izvođenje i krajnji rezultat neophodno je da suparnički tim bude u negativnom momentumu. Ako disbalalnsa nema najverovatnije će se voditi bitka na sredini terena sve dok jedan ne popusti.

Može li se momentum proizvesti i može li se momentum kontrolisati?

Sportisti često momentum opisuju kao nekakvu nevidljivu silu, nastalu spolja, koja je van njihove kontrole. Kao da se momentum, bilo pozitivan ili negativan, gradi sam od sebe. Pa tako, kada opisuju pozitivan momentum kažu da su imali “vetar u veđa”,a kada opisuju negativan momentum izjavljuju da se “sve urotilo protiv njih”. Ovakav osećaj je rezultat toga što se mentalne promene gotovo simultano sa događajima na terenu dešavaju velikom brzinom i sve se menja iz trenutka u trenutak. Zbog brzog razvoja događaja najčešće nismo u stanju da ih svesno obradimo pa u nedostatku boljeg objašnjenja konstatujemo da nas je nešto pokrenulo ili se pak sve urotilo protiv nas. Brzina razvoja događaja je važan činilac pokretanja momentuma. Što više pozitivnih događaja u što kraćem vremenskom periodu proizvodi snažnija pozitivna osećanja, veći osećaj kontrole, bolju koncentraciju na relevantne stvari i povišeno samopouzdanje. Ako su dobri potezi “razvučeni” na duži vremenski period igrači ih neće doživeti kao pozitivan momentum. S druge strane, što više grešaka u što kraćem vremenskom periodu znači snažije osećanje nezadovoljstva, koncentracija i samopouzdanje padaju pa je i verovatnoća da igrači takve događaje dožive kao začetak negativnog momentuma veća. Ukoliko u tom trenutku ne uspostave kontrolu nad situacijom javiće se tzv. negativna spirala događaja, greška će rađati sve veću grešku. I to se dogodilo Liverpool-u u možda najvažnijoj utakmici u borbi za titulu. Do 78. minuta su imali kontrolu nad utakmicom, a onda je jedna greška dovela do serije grešaka. Što bi naš narod rekao – ušla im voda u uši. S druge strane, ako je prvi gol Crystal Palace-a bio rezultat greške protivničke ekipe i malo sreće, drugi posledica probuđenog entuzijazma, samopouzdanja i koncentracije, treći je sasvim sigurno rezultat pozitivnog momentuma. Da li je Liverpool to mogao da spreči? Jeste. Kako? Pa, da ne dozvoli da im voda uđe u uši.

Kako zaustaviti negativan momentum ili kako da voda ne uđe u uši?

Vratiti se osnovama. To znači u tehničkom smislu igrati jednostavno – dva dodira, dodavanje, igrati na sigurno i loptu držati što duže u svom posedu. Smiriti igru. Kada je lopta u posedu suparničke ekipe frustrirati protivnika agresivnom igrom, usmeravati igru ka najslabijoj karici u suparničkom timu i tome slično. U ovakvim trenucima do izražaja naročito dolazi kohezivnost ekipe i dobra komunikacija izražena kroz podršku i bodrenje od strane saigrača i trenera, i naravno ne smemo zaboraviti ni “tribine”. Nije lako, ali je izvodljivo.

Kako pokrenuti pozitivan momentum?

Pre svega važno je igrači razumeju dinamiku utakmice, da prepoznaju ključne trenutke u utakmici i da znaju koji su to događaji koji za njih i njihove saigrače predstavljaju potencijalne pokretače pozitivnog momentuma.

Momentum se ne rađa ni iz čega. On nastaje iz posvećenosti istom cilju, iz kohezivnosti tima i dobre, otvorene komunikacije u kojoj ne osuđujemo jedni druge. Naučiti kako komunicirati je veoma važno. Znati kakve poruke kada šaljemo je ponekad ključno. Razumeti na koji način promene u kognitivnom, emocionalnom i fiziološkom funkcionisanju utiču na naše ponašanje je ništa manje bitno. U tom smislu ključne reči su kontrola i samokontrola. Veštine usmeravanja pažnje i održavanja koncentracije i veština upravljanja emocijama su u praksi nerazdvojive, povezane i utiču jedna na drugu. Zato igračima treba razvijati emocionalnu inteligenciju. Zdrav odnos prema emocijama i veštine upravljanja emocijama, znači kako razvijenije veštine upravljanja pažnjom i koncentracijom, tako i više samopouzdanje i samopoštovanje.

Dakle, ako hoćete da vaš tim bude u stanju da pokrene i zadrži pozitivan momentum unapređujte kohezivnost tima, negujte principe dobre komunikacije, tenirajte veštine usmeravanja pažnje i održavanja koncentracije i razvijajte emocionalnu inteligenciju kod svojih igrača.