Sportisti i mediji: Odnos zaljućen stresom

Nedavno je na portalu „Novosti“ objavljen komentar sportskog novinara gospodina Iljukića o odnosu sportista i medija. (Link ka tekstu se nalazi ispod fotografije) O ovom veoma važnom pitanju kod nas se gotovo uopšte ne razgovara na ozbiljan, odgovoran i profesionalan način. Pa tako i ovo izdvojeno mišljenje, objavljeno na marginama sportske rubrike, gotovo niko, izgleda, nije primetio. Ipak, komentar gospodina Iljukića je privukao moju pažnju i uzburkao mi emocije. Dok sam čitala osećala sam kako ljutnja u meni raste. Ljutila sam se na gospodina Iljukića prvenstveno zbog iznetog stava da sportistima, u konkretnom slučaju fudbalerima, nedostaje „osnovnog kućnog vaspitanja“. U tom trenutku bila sam spremna da ospem rafalnu paljbu po autoru teksta. Dobro je da nisam! Razmišljajući o svojoj ljutnji shvatila sam da situaciju posmatram iz ugla „optuženih“ sportista. Prirodna ljudska tendencija je da lakše razumemo, više saosećamo i spremniji smo da se zauzmemo za one koji se nalaze u podređenom položaju. U odnosu novinar-sportista, novinar je taj koji se nalazi na poziciji moći. Spoznaja da sam otvoreno stala na jednu stranu navela me je da promenim ugao gledanja i zapitam se zašto je sportski novinar osetio potrebu da javno i direktno optuži one sa kojima svakodnevno treba da sarađuje. Zaključila sam da i sportski novinari i urednici imaju nekoga u odnosu na koga se nalaze u podređenom položaju. Nekoga ko ih konstantno pritiska rokovima, potrebom za interesantnom i zabavnom pričom, ekskluzivom, tiražom... Ljutnja je uminula jer sam sada bila u stanju da saosećam i sa onima koji zbog odbijanja druge strane da razgovara ne mogu da obavljaju svoje radne zadatke; zadatke od kojih im zavisi i onako mala plata. Shvatila sam da je novinar svoje mišljenje, najverovatnije, iznosio u stanju distresa. Spremnost na javnu konfrontaciju proistekla je iz istog onog razloga zbog kojeg sportisti izbegavaju kontakt sa medijima. I jedni, i drugi nalaze se pod konstantnim, intenzivnim stresom. Sposobnost da promenimo ugao gledanja, razumemo poziciju drugoga i saosećamo sa njim može, u priličnoj meri, da umanji intenzitet neprijatnih emocija koje u stanju distresa osećamo, a potom i količinu i intenzitet konflikata u međuljudskim odnosima. Sve što nam je potrebno je malo ljudskosti i dobre volje. U nastavku teksta pokušaću da rasvetlim razloge za neke od najčešćih konfliktnih situacija koje se javljaju na relaciji novinar-sportista.

Nove generacije izbegavaju novinare: Zovi me - juče!

Prva, najopštija, situacija u kojoj se javlja konflikt između ljudi na istom zadatku, a sa različitim ciljevima je sada opšte prihvaćena teza - koja se na moje čuđenje primila čak i među sportistima - da sport postoji zbog publike. Činjenica je da je u modernom vremenu sport, naročito vrhunski, postao „putujući cirkus“ i industrija zabave koja donosi veliki profit, a da je publika glavni izvor tog profita. I sportisti su toga svesni. Međutim, to nije i ne treba da bude najvažniji razlog zbog kojeg se sportisti bave sportom. Sportisti se sportom bave zbog iskonske ljudske potrebe za kretanjem i osećaja zadovoljstva koji pokret izaziva u nama. Sportisti se sportom bave zato što osećaju unutrašnju želju da uče, da napreduju, da dosegnu najviši mogući nivo ovladavanja veštinom, da se nadmeću sa drugima, da gube i da pobeđuju. Potreba da se veština nekome prikaže i da se uživa na lovorikama društvenih priznanja za sportistu predstavlja krajnji rezultat, proizvod dugotrajnog i mukotrpnog rada, posvećenosti i odricanja. Ukoliko želimo da uopšte budemo u prilici da sa njima delimo radost pobede i tugu poraza onda moramo da im pružimo priliku da vežbaju, rade i pripremaju se u optimalnim uslovima. Moraćemo da im verujemo da oni znaju da mi mislimo na njih. Moraćemo da im verujemo i da oni misle na nas. Moraćemo da im verujemo i da oni najbolje znaju u kom trenutku, koliko i šta su spremni da iznesu u javnost. Moraćemo da naučimo da makar povremeno utišamo onaj konzumeristički egoistični glasić koji traži još, i još, i još... I mi kao publika, i novinari kao posrednici moramo da se naučimo strpljenju. Osoba koju pritiskamo zahtevima često, sasvim prirodno i očekivano, počinje da se povlači. U lošijoj varijanti postaje i agresivna. Verovatnoća da će nam sama prići se povećava ukoliko joj damo malo prostora i slobode u odlučivanju. Niti su oni tu zbog nas, niti smo mi tu zbog njih. Najzdraviji i najpošteniji stav je da smo tu jedni za druge.

Druga, veoma česta, situacija u kojoj nastaje konflikt između novinara s jedne i sportista i trenera sa druge strane je pitanje - šta je za publiku zanimljiva i važna vest. U ovoj situaciji televizijski novinari su u prednosti u odnosu na kolege iz štampanih medija jer slika koju prenose najčešće sama po sebi nosi dovoljno dramaturgije da kod publike izazove snažne emocije, koje će ih držati prikovane za ekran. Pa čak i kada je utakmica dosadna da dosadnija ne može biti iščekivanje da u svakom trenutku može da se dogodi nešto što će nas uzbuditi ne dozvoljava nam da se pomerimo sa mesta na kom sedimo. Grickalice su tu, piće je tu, društvo je tu za one koji preferiraju da utakmice gledaju ekipno, ekran je tu. Sve drugo može da čeka. I fiziološke potrebe, naravno, mogu da sačekaju poluvreme ili kraj utakmice. Štampani mediji nemaju ovu pogodnost i zato traže drugačiju priču koja će u publici pobuditi podjednako snažne emocije. Šta je to što u ljudima pobuđuje snažne emocije? Pa, naravno – sukobi, svađe, tuče, novac, kršenje klupske discipline, povrede i voajerski poriv da zavirimo u tuđu intimu. Novinari smatraju da imaju legitimno pravo i obavezu da publiku obaveste o svemu, pa čak i onome – ili naročito o onome – o čemu sportisti i treneri ne žele da govore. Kao što Slobodan Šarenac u svom tvitu lepo primećuje za sportiste i trenere verbalni i fizički sukobi između saigrača ili između trenera i igrača nisu nikakva značajna vest, već nešto što se u situacijama povišenog adrenalina, stresa i visoke motivacije dešava i rešava.

Za sportiste nije nikakva senzacija da, igrajući jedan protiv drugog za svoje timove, razmene sočne psovke i šamare, a potom bez ikakvih problema budu dugogodišnji cimeri na okupljanjima reprezentacije i veliki prijatelji. Nekada ni za novinare nije bila naročito značajna vest da Danilović i Đorđević ne mogu čestito da se pogledaju van terena jer je bilo bitnije to što nam na terenu zajednički slikaju košarkaško umetničko delo. Međutim, vremena su se promenila. Danas, kada je sport postao industrija zabave i kada postoji hiperprodukcija sportskih sadržaja i sportskih medija, to jeste vest jer je borba za „klik“, „šer“ i tiraž neprestana. Danas to jeste vest i sportisti i treneri tu činjenicu treba da prihvate i da nauče da se na konstruktivan način nose sa tom pojavom. Ali i novinari, ukoliko žele da odgovor druge strane stigne, moraju da pokažu dobru volju, bar ponekad, i ne jure bezglavo za senzacijom i ne konstruišu je tamo gde je nema. Opet, budimo tu jedni za druge i suživot će nam biti lakši i lepši.

I treća, najkonkretnija, situacija na kojoj počiva konflikt između dve strane je da novinari često gube iz vida da samo njihovo prisustvo, njihovi zahtevi i sadržaj novinskih izveštaja i komentara direktno utiču na motivacione procese, samopouzdanje i fokus sportista. Sportisti teže da ove procese drže pod kontrolom i to najčešće čine tako što se oslanjaju na određene navike u ponašanju. Dnevni raspored, ograničen broj ljudi u njihovom neposrednom okruženju i kontrolisan priliv i odašiljanje informacija je nešto što ih drži na ispravnom kursu. Sve ono što remeti rutinu za njih predstavlja izvor stresa i potencijalnu opasnost. Sve to nije usmereno protiv novinara; to je jednostavno sa njihove tačke gledišta neophodno i tako kako je.

Rezultati istraživanja nam govore da se sportisti u suočavanju sa stresom koji neposredan kontakt sa „pripadnicima sedme sile“ izaziva, a naročito neposredno pre i tokom velikih takmičenja ili takmičarske sezone, najčešće oslanjaju na tri strategije prevladavanja. Jedna od njih je među novinarima nepopularna strategija izbegavanja. Ostale dve su: strategija usmerena na rešavanje problema i socijalna podrška. Iako se u psihologiji generalno strategija izbegavanja ne smatra za adaptivnu strategiju u procesu prevladavanja stresne situacije za sportiste se ona u praksi pokazala kao efikasna. Sportisti tokom takmičenja izbegavaju da kupuju i čitaju novine. Često i svojim najbližima „udare zabranu“ na kupovinu, čitanje i komentarisanje vesti. I naposletku, ali ne i najmanje bitno, sa novinarima obično neposredno komuniciraju tek onoliko koliko ih protokol takmičenja i sponzorski ugovori na to obavezuju. I tada se radije drže stereotipnih izjava sledeći logiku – što sam dosadniji, to će me manje gnjaviti i manja je opasnost da nesmotreno kažem nešto što će privući pažnju i završiti u naslovu. Jednostavno, žargonski rečeno, smatraju da je neophodno da barem u određenom periodu, dok takmičenje traje, „lete ispod radara“ budnog oka javnosti.

Zašto je strategija izbegavanja za sportiste efikasna?

Zato što su novinski izveštaji i komentari najčešće uobličeni na takav način da u prvi plan stavljaju ishod takmičarskog procesa i imaju tendenciju da nakon dobrih početnih rezultata stvaraju euforiju, a u slučaju slabijeg početka ili nešto lošijeg „prolaznog vremena“ spekulišu o najcrnjim mogućim ishodima. Sportista, s druge strane, motivacione procese i pažnju treba da usmerava na zadatke koji se nalaze u prostoru sadašnjosti, u datom i samo tom trenutku. Ono što je bilo, treba brzo da se obradi, proanalizira, ako je moguće ispravi i stavi ad akta. O onome što će biti sportisti će razmišljati sutra. Čitanje svega onog što u novinama piše i preterano analiziranje na konferencijama ili u intervjuu jedan na jedan onoga što je bilo ili šta će biti sportiste udaljava sa ispravnog kursa. Takođe, sportista svoje samopouzdanje, koje je po svojoj prirodi nestabilno i fluktuira tokom vremena, treba da zasniva na unutrašnjim snagama i pozitivnim osobinama, a ne na pozitivnim ili negativnim reakcijama koje dolaze spolja. 

 

Primer dobrog razumevanja ovih procesa mogli smo da vidimo tokom prošlogodišnjeg Svetskog prvenstva za košarkaše. Komentatorski tandem, sa značajnim iskustvom u ulogama sa i pored terena, u sastavu Slobodan Šarenac i Nikola Lončar nas je vešto vodio kroz takmičenje korak po korak, prepreku po prepreku. I sebe i nas, a verovatno i košarkaše u neposrednom kontaktu, su podizali i smirivali u taman dovoljnoj meri. Moj je utisak i da su takvim izveštavanjem, obojenim dozom opreznog optimizma i ponavljanjem činjenice da ako se ne osvoji medalja to neće značiti smak sveta, u značajnoj meri uticali i na okvir u kom će se kretati izveštaji u štampanim medijima. Samim tim opasnost po one košarkaše sa slabijom samokontrolom kada je u pitanju čitanje novina je bila manja.

Rezultati istraživanja kada je u pitanju odnos sportista i novinara nam ukazuju na još jednu bitnu stvar. Sportisti su vrlo svesni svoje obaveze da se, i dok takmičarski ciklus traje, obrate javnosti i daju intervjue. Kada prepoznaju trenutak i odluče da se oglase onda najčešće odaberu da opširniji intervju urade sa novinarima sa kojima su tokom vremena razvili odnos poštovanja i poverenja. Razumem da posmatrano iz novinarskog ugla ovo deluje nepošteno i neprofesionalno. Ipak, za sportiste, naročito one mlade i još uvek nedovoljno iskusne u kontaktima sa medijima, ovakav izbor predstavlja psihološki najmanje preteću opciju. Prilikom formiranja stava prema određenim novinarima sportisti se najčešće oslanjaju na iskustva koja im ukazuju da novinar odlično poznaje sport kojim se sportista bavi i pokazuje iskrenu zainteresovanost i ljubav prema tom sportu, na profesionalnost i etiku novinara (npr. ako je nešto off the record, onda je off the record) i na iskrenu zainteresovanost, razumevanje, podršku, brižnost i pažljivost u neformalnim kontaktima. Jednom formiran stav se teško menja, pa sportisti tokom karijere najčešće ostaju verni prethodnim izborima. 

Sigurna sam da ih u našem medijskom prostoru ima priličan broj takvih novinara - neka mi oni koje neću pomenuti ne zamere jer zaista nije iz loše namere – ali jedan jednog od njih želim da istaknem. 

U pitanju je novinar RTS-a Rale Simić. U atletskim krugovima i među kolegama popularni Rale je izuzetno poštovan pre svega zbog znanja koje poseduje. Kažu da njemu nije potreban kompjuter jer svaki svetski, evropski, lični rekord i najbolji sezonski rezultat ima u glavi. Čak i za one poletarce i nadolazeće nade. Uz to, ma koliko kros ili neko drugo takmičenje bili “mali i nevažni” on je tamo, sa sportistima i za njih, uvek pozitivnog stava i pristupačan za sve. Posmatrajući sa strane stičem utisak da je bar za neke, ako ne i za mnoge, od sportista Rale postao deo šireg kruga socijalne podrške.

Naravno, nisu svi sportisti isti. U svakom žitu nađe se i po neki kukolj. Većina sportista, ipak, jesu lepo vaspitani i profesionalni mladi ljudi koji samo žele da poštujemo njihove granice. Problem sa početka teksta se javlja zato što nemaju razvijenu veštinu asertivne komunikacije. Pa, na kraju, evo i par saveta.

“Javi mi se juče” svakako nije dobar i pametan izbor. Bolje i pametnije je zahvaliti se na interesovanju i jednostavno reći – u ovom tenutku ne želim da dajem izjave. Ukoliko odlučite da duže vreme “letite ispod radara” onda obavestite medije da im nećete biti na raspolaganju u narednom periodu. Neka vam osoba zadužena za odnose sa medijima u klubu ili matičnoj krovnoj organizaciji pomogne da napišete pismo. Većina novinara će poštovati vašu želju i nećete se suočavati sa neželjenim sms-ovima i pozivima. Ukoliko obećate da ćete nakon određenog vremena dati intervju, onda to obećanje i ispunite ili se bar pošteno potrudite da ga ispunite. Uvek imajte na umu da novinari samo rade svoj posao i da je deo vašeg posla da sa njima sarađujete.

Ukoliko izjavu treba da date neposredno po završetku takmičenja, kada adrenalin još uvek pumpa, uzmite nekoliko trenutaka za sebe i pripremite se za odgovore tako što ćete se zapitati: šta osećam, šta se dogodilo i zašto se dogodilo. Neka vaši odgovori budu precizni, jasni i kratki. Odgovarajte samo na ona pitanja na koja ste u tom trenutku spremni da odgovorite. Uvek imate pravo da kažete: Na to pitanje ne znam ili ne želim da odgovorim. Pohvalite protivnika i budite umereni i skromni.

Kao što gospodin Iljukić lepo primećuje, komunikacija između sportista i novinara je “dvosmeran, širok bulevar” ali to što je put dobar i širok ne znači nužno da njime treba da vozimo pod punim gasom. Za sve je pametnije i bolje ako tokom vožnje poštujemo saobraćajnu signalizaciju, jer tu smo jedni za druge. 

     

Australian Open 2015: Novak vs Iscrpljenost

Pre nedelju dana Novak Đoković je ušao u istoriju tenisa kao prvi čovek koji je u “open eri” pet puta osvojio Otvoreno prvenstvo Australije. Svakako, ovo je podvig vredan poštovanja. Međutim, veću pažnju javnosti privukla je činjenica da je Novak, opet, uspeo da se sa ivice ponora vrati u meč i pobedi. I dok jedni Novaka optužuju da je „na neviteški način zavarao protivnika“, drugi veličaju njegovu „natčovečansku mentalnu snagu“. Pravo da vam kažem ja volim kad su velika sportska nadmetanja začinjena sa malo kontroverzi. Kontroverze volim zato što tada na konferencijama za štampu koje se održavaju nakon takmičenja dobijemo priliku da umesto protokolarnih, kurtoaznih izjava čujemo šta se zaista događalo “u glavama” učesnika. Prema Novakovim rečima, krajem drugog i početkom trećeg seta je osećao snažan fizički zamor, iscrpljenost, kao posledicu izuzetnih napora i „trošenja“ tokom prva dva seta. Za sportiste koji se bave sportovima izdržljivosti, kao što su dugoprugaši, maratonci, hodači, trijatlonci, kros-kantri skijaši, biciklisti ili veslači, ovakve „fizičke krize“ nisu nikakva novost. Naprotiv, to je nešto sa čim se gotovo redovno suočavaju. Nekada ih uspešno prebrode, a nekada ne. Ono što fascinira je pitanje kako uspevaju da prebrode krizu? Kako ideš dalje kada te čitavo telo boli? Kako nastavljaš i grabiš iako imaš osećaj da ti svaki mišić otkazuje? Gde su granice ljudske fizičke izdržljivosti i da li smo ih dosegli? Ima li nauka odgovore na ova pitanja?

Davne 1907. godine Fletcher i Hopkins su objavili naučni rad koji je dugo, dugo bio zlatni standard i jedini odgovor na pitanje kako nastaje zamor mišića. Žabice su stradale ali došlo se do velikog naučnog otkrića – zamor mišića je periferan. Nakon dugotrajnih kontrakcija mišići „plivaju“ u mlečnoj kiselini. Logika objašnjenja zašto nastaje zamor mišića glasi – u jednom trenutku dostižemo maksimum unosa kiseonika, nakon tog trenutka do mišića ne stiže dovoljna doza kiseonika zbog čega se, kao nusproizvod, u njima nagomilava mlečna kiselina, mlečna kiselina se potom razlaže, kiselost krvi raste što za posledicu ima slabljenje signalne veze između mozga i mišića sve dok u jednom trenutku mišići potpuno prestanu da funkcionišu. Sasvim pojednostavljeno rečeno dolazi do mehaničkog kvara.

Međutim, lepota nauke je između ostalog i u tome što ono što je važilo nekada ne mora da važi i danas. Danas je već sasvim jasno da mlečna kiselina koja se gomila u mišićima, kao i laktati u krvi imaju znatno dugačiju ulogu i ne predstavljaju „zakletog neprijatelja“ fizičke izdržljivosti. Danas je već sasvim jasno i da, iako se mišići „troše“, trenutak u kojem osećamo da ne možemo dalje nije trenutak u kojem su se mišići „pokvarili“ i prestali da funkcionišu. Danas naučnici uzroke fizičkog zamora i granica fizičke izdržljivosti traže „u glavi“. Mozak i psihološki mehanizmi koji usmeravaju i oblikuju naše ponašanje po svemu sudeći imaju znato važniju ulogu od one koja im je nekada pripisivana.

Jedno od objašnjena nudi nam profesor Tim Noakes sa Univerziteta u Kejptaunu. Profesor Noakes (St Clair Gibson i Noakes, 2004; Noakes, 2011) smatra da u našem mozgu postoji „sigurnosni mehanizam“ koji se u određenom trenutku aktivira kako bi sprečio da se naše telo previše približi tački poptunog kolapsa. Taj „sigurnosni mehanizam“ profesor Noakes naziva „centralni izvršilac“. Prema njegovom mišljenju mi nikada nećemo ni doći do saznanja koje su granice krajnje fizičke izdržljivosti jer se „centralni izvršilac“ aktivira preventivno, a njegova aktivacija je van naše voljne kontrole. U okviru ove teorije osećaj fizičke iscrpljenosti predstavlja automatsku emociju čija je uloga da nas zaštiti od onoga što bi moglo da se dogodi, a ne odraz pravog fiziološkog stanja organizma. Svrha zamora i osećaja fizičke iscrpljenosti je samoočuvanje. Dakle, ako treba da trčite maraton po izuzetno toplom i vlažnom vremenu „centralni izvršilac“ će se na nesvesnom nivou, automatski aktivirati veoma rano,  kako bi zaštitio homeostazu organizma i sprečio da vas svesni, voljni motivacioni procesi odvedu preko granice fizičke izdržljivosti.

Profesor Samuele Marcora se ne slaže sa ovom teorijom. On smatra da je teorija koju predlaže Tim Noakes previše komplikovana i da ne postoji potreba da se u model uključuje dodatni “podsvesni inteligentni entitet“ poput „centralnog izvršioca“ (Marcora, 2008) kada postoji stara, dobra Brehmova teorija motivacije (Brehm i Self,1989). Profesor Marcora nam nudi svoju teoriju koju naziva psihobiološki model fizičkog zamora. I videćemo da ono što je Novak izjavio na konferenciji za štampu nakon finala veoma lepo ilustruje ovu teoriju. Prema psihobiološkom modelu trenutak u kojem nastaje osećaj fizičke iscrpljenosti određen je motivacionim potencijalom i percepcijom napora. Motivacioni potencijal definiše se kao najveći napor koji je osoba spremna da upotrebi da bi došla do cilja. Percepcija napora, s druge strane, predstavlja svesnu senzaciju o tome koliko je zadatak težak. Dakle, donosimo svesnu odluku da ne možemo dalje u situacijama kada: a) percepcija napora nadilazi naš motivacioni potencijal ili b) kada je percepcija napora toliko visoka da nam se čini da je zadatak nemoguće obaviti. 

Zamislimo, na primer, da meni neko kaže da podignem teg od 120 kg iz zafrkancije. Moj odgovor bi, na primer, glasio: „Ne pada mi na pamet!“ Zašto? Zato što niti želim (motivacioni potencijal je izuzetno nizak) da podižem teg od 120 kg, niti mogu (percepcija napora je visoka) da podignem teg od 120 kg. U ovoj situaciji percepcija napora nadilazi motivacioni potencijal. Zamislimo sada da mi je rečeno da od toga da li ću uspeti da podignem teg od 120 kg zavisi nešto meni veoma važno. E, ovaj put bih makar pokušala i trudila se jer nešto važno mogu da dobijem (motivacioni potencijal je visok) ali bih verovatno u nekom trenutku odustala od daljeg ulaganja napora jer je podizanje 120 kg za mene preteško (percepcija napora je previsoka). U drugom primeru moj doživljaj uloženog napora je toliko veliki da mi se čini da je zadatak nemoguće obaviti, pa donosim svesnu odluku da odustanem. 

Drugi primer predstavlja situaciju sa kojom se najčešće sportisti suočavaju. Uglavnom svi su spremni da daju sve od sebe! Na takmičenju, u velikim finalima motivacioni potencijal je obično vrlo, vrlo visok. Kao što Novak kaže u intervjuu nakon finala: „I važnost trenutka, igrati finale Grand Slam-a“. Problema sa motivacijom, dakle, nema. Ono što pravi razliku je način na koji interpretiramo telesne senzacije. Da li i još koliko dugo možemo da izdržimo bol, pregrejanost, dehidriranost... Osećaj da nam telo otkazuje je stvaran. Međutim, naši mišići nisu otkazali. Itekako mogu još. Svi znamo da možemo da uradimo još jednu seriju trbušnjaka. Svi znamo da se odnekle pojavi snaga za furiozan finiš kad je cilj na vidiku. Ovo je i eksperimentalno potvrđeno. U jednom od istraživanja profesor Marcora (Marcora i Staiano, 2010) je od ispitanika, sportista, tražio da „voze“ trenažni bicikl sa 80% maksimalne snage (~240W) do tačke iscrpljenosti. Sportisti su u proseku uspevali da „proizvode“ tu snagu u trajanju od deset i po minuta, nakon čega su obaveštavali eksperimentatora da ne mogu dalje. U tom trenutku, bez prethodne najave, istraživač je od njih tražio da nastave maksimalnim naporom još 5 sekundi. U tih, dodatnih, 5 sekundi ispitanici su „proizvodili“ snagu od 740W! To je tri puta više nego što je od njih zahtevano na početku eksperimenta. Tri puta više „izazne snage“ nakon što su dostigli tačku iscrpljenosti. I to znači da bi na 70% ili 80% mogli da izdrže znatno duže. 

Nakon ovog eksperimenta očigledno je da ukoliko želimo da nastavimo dalje u trenutku kada nam se čini da telo otkazuje moramo na neki način da utičemo na percepciju napora. Šta je Novaka izvuklo iz krize? Onaj ko misli da može, onaj ko zna da može, obično i može. Novaku je pomogla vera u sopstvene sposobnosti. Samoefikasnost ili samopouzdanje je najvećim delom zasnovano na prethodnim uspešnim pokušajima. Prema njegovim rečima iskustvo igranja finala dve godine ranije na istom mestu, protiv istog protivnika, finala koje je u prva dva seta zahtevalo isto toliko snage, napora i „trošenja“ a iz kojeg je izašao kao pobednik ga je podstaklo da se i dalje trudi jer je „imao dokaz“ da ulaganje napora ima smisla i da ishod može biti pozitivan. Uz to, pomoglo je i uverenje da je fizička kriza prolazno stanje. Iz njegovih odgovora na novinarska pitanja se vidi da Novak čvrsto veruje u to da su psiho-fizičke oscilacije tokom meča prirodno, očekivano i prolazno stanje („Normalno je da ne možeš uvek da budeš na svojih 100%. Normalno je u ovakvim mečevima, posle napornih i dugačkih razmena, da se tako osećaš. U ovakvim mečevima proživljavaš određene trenutke koji se mogu nazvati krizom. Osećao sam to tokom tih 15-20 minuta. Posle sam se osećao bolje.“) Pomoglo je i motivišuće samoobraćanje tzv. pep talk („Dok sam prolazio kroz te trenutke verovao sam da ću pronaći neophodnu snagu. Zaslužiću to! I to sam i uradio.“) Pozitivan efekat motivišućeg samoobraćanja na fizičku izdržljivost je i eksperimentalno potvrđen. U jednom od istraživanja utvrđeno je da je grupa ispitanika koja je koristila pep talk (U eksperimentu su korišćene fraze kao npr. “Feeling good” za početnu fazu i “Push through this” za fazu u kojoj se bliži trenutak fizičke iscrpljenosti što odgovara Novakovom “I'm going to earn it“) prijavljivala nižu subjektivnu procenu percepcije uloženog napora nakon vežbanja i produžila vreme do trenutka iscrpljenosti u proseku za 18% (Blanchfield i sar., 2014). Pomogli su i pravilna hidratacija i suplementi sa kofeinom koje teniseri koriste tokom mečeva. Pozitivan efekat kofeina na fizičku izdržljivost i uticaj kofeina na smanjenje osetljivosti na bol su dobro i detaljno ispitani (Pogledati npr. Doherty i Smith, 2005). Što se toga i odgovarajuće ishrane tiče Novak je, prema sopstvenim rečima, vrlo disciplinovani profesionalac. I na kraju, verovatno je bar malo pomogla i činjenica da je sa druge strane mreže bio protivnik koji je kada je u pitanju poimanje ljudske fizičke izdržljivosti ostao u XX veku i formirao uverenje da su Novakovi mišići “potrošeni”, pa je u skladu sa tim, u hodu, korigovao svoj motivacioni potencijal. Kada je shvatio da je vrag odneo šalu, već je bilo kasno. Percepcija uloženog napora je za njega postala prevelika, a cilj nedostižan te je, u principu, odlučio da odustane.

Dakle, a) utvrdili smo da postoje naučni dokazi za to da iako imamo osećaj da su nam mišići potrošeni i da nam telo otkazuje, u realnosti mišići i dalje mogu efikasno da funkcionišu i b) utvrdili smo da rezultati istraživanja potvrđuju pretpostavke da iako je osećaj zamora stvaran tim osećanjem možemo da manipulišemo i da na njega utičemo pravilnom hidratacijom i suplementima ali i psihološkim mehanizmima kao što su naša uverenja, samopouzdanje i motivišuće samoobraćanje. Ostaje nam još da odgovorimo na pitanje da li se percepcija napora može trenirati.

Ispitujući fizički zamor i granice fizičke izdržljivosti profesor Marcora i njegovi saradnici su došli do saznanja da kognitivni (mentalni) zamor podjednako negativno utiče na izdržljivost kao i predhodni fizički zamor. Rezultati njihovih istraživanja upućuju na zaključak da čitanje sa razumevanjem, igranje kognitivno zahtevne video igrice i vožnja trenažnog bicikla na 80% individualnog maksimuma imaju podjednako negativan uticaj na kasniju fizičku izdržljivost (Marcora i sar., 2009). To, naravno, znači da kao što se nećete značajno fizički trošiti neposredno pre takmičenja, ne treba ni da se mentalno trošite. Međutim, profesor Marcora se zapitao šta bi se dogodilo ukoliko bi se trening sastojao iz istovremenog napornog fizičkog i kognitivnog vežbanja. Da li bi takav trening imao uticaj na percepciju napora i na produžavanje vremena do trenutka osećaja fizičke iscrpljenosti? U njegovoj laboratoriji ispitanici vrte pedale trenažnog bicikla do iznemoglosti i istovremeno rešavaju zadatke zasnovane na principu Stroopovog efekta. I pri tom ga, kako profesor Marcora kaže, svi od reda mrze, psuju i proklinju. Otprilike u isto vreme kada je Novak igrao finale ovogodišnjeg Australian Opena skinuta je i oznaka tajnosti sa istraživanja koje je profesor Marcora radio za Ministarstvo odbrane Velike Britanije. Rezultati ovog istraživanja upućuju na zaključak da simultano fizičko i mentalno opterećenje daju rezultate. Tokom eksperimenta koji je trajao 12 nedelja ispitanici, vojnici, su tri puta nedeljno trenirali na trenažnim biciklima. Treninzi su bili jednakog trajanja i intenziteta prilagođenog individualnoj fizičkoj kondiciji za sve ispitanike. Razlika je bila u tome što je polovina vojnika trenirala pod intenzivnim kognitivnim opterećenjem. Nakon 12 nedelja treninga izvršena su testiranja i rezultati testa vožnje trenažnog bicikla sa konstantnim naporom od 80% individualnog VO2max do momenta iscrpljenosti pokazali su da je grupa koja je koristila kombinovani trening napredovala za neverovatnih 126%, tri puta više u odnosu na kontrolnu grupu koja je napredovala za 46%. Profesor Marcora dobijene rezultate objašnjava činjenicom da se kombinovanim treningom dodatno osnažuje centar u mozgu zadužen za percepciju napora čime se povećava tolerancija na uloženi napor, pa kada se oslobodimo mentalnog stresa čini se da samo fizičko vežbanje postaje znatno lakše. 

Da li će i kakav efekat ovakav kombinovani trening imati na izdržljivost vrhunskih profesionalnih sportista još uvek ne znamo. Profesor Marcora se upravo priprema za jedno takvo istraživanje. Pretpostavlja se da će napretka biti, ali da on neće biti toliko veliki kao u istraživanjima u kojima su učestvovali rekreativci i vojnici. Ipak, i to malo često napravi razliku na kraju. Takođe, pretpostavlja se i da kombinovani trening može znatno da doprinese sportistima koji se bave sportovima koji uz fizički zahtevaju i značajan kognitivni angažman kao što je npr. efikasno donošenje odluka. Ostaje nam da čekamo ali prema dosadašnjim rezultatima čini se da maraton ispod 2 sata nije nedostižan. I ranije smo preskakali naizgled nesavladive prepreke! Ko veruje da može, taj i može!     

Nova godina, “novo Ja”: Kako da tvoje želje ne ostanu mrtvo slovo na papiru?

Pre nekoliko godina britanski psiholog profesor Richard Wiseman je odlučio da godinu dana prati 3000 ispitanika i utvrdi da li će i na koji način uspeti da sprovedu u delo svoje novogodišnje rezolucije. Dobijeni rezultati nisu nikoga iznenadili. Na početku godine 52% ispitanika je bilo potpuno uvereno da će svoje želje ostvariti. Do kraja godine 88% ispitanika je na putu ka ostvarivanju svojih želja odustalo! Statistički pokazatelji u drugim istraživanjima koja su se bavila ovom temom nam šalju istu poruku – za ogromnu većinu ljudi željena transformacija ostaje mrtvo slovo na papiru. U čemu grešimo?

Profesor Wiseman na osnovu rezultata istraživanja zaključuje da se ljudi u naporima da ostvare ciljeve oslanjaju na pogrešne, nedelotvorne strategije o kojima se najčešće obaveštavaju iz tzv. self-help literature i zaključuje da ćemo šanse za ostvarivanje želja znatno uvećati ukoliko budemo sledili njegovih 10 saveta. Saveti profesora Wisemana su praktični i delotvorni, a o tome kako efikasno postaviti ciljeve i kako ih sprovesti u delo možete pročitati i u ovom blog postu. Danas želim da vam pišem o dve izuzetno rasprostranjene self-help strategije. Pokušaću da razbijem mit o njihovoj delotvornosti i ponudim vam alternativu zasnovanu na naučnim činjenicama. Pisaću o samoafirmacijama i pozitivnim fantazijama. Ove dve strategije ne samo da su najčešće nedelotvorne, već mogu da imaju potpuno suprotan, poražavajući, efekat u odnosu na željenu promenu u ponašanju naročito za one kojima je ta promena najpotrebnija.

Prvo, sada već svima poznato, pravilo self-help literature glasi – ako želite da budete srećni, uspešni, bogati, osvojite partnera iz snova, ostvarite sve svoje ciljeve, šta god… onda sebi treba da se obraćate rečima koje su dobre, pozitivne, optimistične, ohrabrujuće i samopotvrđujuće. Sa svih strana nas bombarduju optimističnim motivacionim porukama. Ja to mogu! Uspeću! Vredim! Snažan sam! Moćan sam! Ništa me ne može zaustaviti! Volim sebe! U potpunosti prihvatam sebe! Misli pozitivno, govori sebi lepe stvari i uspećeš. Ima samo jedan “mali” problem u svemu ovome – ovakve parole ne deluju!

Rezultati istraživanja koje su sproveli Wood, Perunović i Lee (2009) navode na zaključak da mantrično ponavljanje samoafirmacija ima vrlo mali pozitivan efekat za one ljude koji već imaju dobro mišljenje o sebi i zdravo samopouzdanje, međutim, za one nesigurne, koji sumnjaju i kojima je vera u sebe poljuljana ponavljanje ovakvih uopštenih optimističnih rečenica čini da se osećaju još lošije! Kod ljudi sa niskim samopoštovanjem i samopouzdanjem, a oni najčešće i traže podršku u samoafirmacijama i najviše podršku i trebaju, ponavljanje optimističnih, pozitivnih parola dovodi do aktiviranja već postojećih negativnih misli, verovanja i stavova o sebi, što potvrđuje njihovo uverenje da nisu dorasli izazovu koji se pred njima nalazi i za posledicu ima dodatno umanjenje samopouzdanja i čini da se ti ljudi osećaju još lošije u svojoj koži. Otkud samoafirmacije u self-help literaturi? Ono što čitate u knjigama samopomoći, u raznim časopisima i na različitim portalima najčešće predstavlja izuzetno pojednostavljene i izvučene iz konteksta rezultate psiholoških istraživanja i principe psihoterapijske prakse. Jednostavno, “pozajme” ono što je dopadljivo i lagodno i to upakuju u proizvod koji lepo može da se proda. Pa tako i mantranje optimističnih motivacionih poruka ima svog naučnog “parnjaka” u okviru kognitivno-bihejvioralnog psihoterapeutskog pravca. Da se našalim malo, ima “parnjaka” koji liči, a nije ni nalik. Tehnika koja se primenjuje u terapeutskoj praksi sastoji se iz identifikovanja disfunkcionalnih, iracionalnih (negativnih) pretpostavki i uverenja i njihovog modifikovanja u funkcionalna, odnosno racionalna uverenja. Pri čemu je pristup problemu uvek individualizovan, a modifikovane misli i uverenja konkretni. Dakle, umesto da u beskonačno ponavlja da voli i u potpunosti prihvata sebe osoba uči da je OK biti nesavršen i imati mane i da uprkos tome poseduje brojne kvalitete kojima sebi i drugima može učiniti život lepšim i boljim. E, ti konkretni, brojni kvaliteti baš toj osobi svojstveni potom postaju samoafirmacije na koje može da se pozove u kriznim situacijama. Liči, a ni nalik, je l’ da?

Drugo zlatno pravilo self-help literature glasi – ako želite da ostvarite svoj cilj onda treba da uronite u svet fantazije; zamišljajte sebe, osetite i vidite sebe kako ste cilj već ostvarili. Eto vas na poslu, mnogo bolje plaćenom poslu gde vas šef ne maltretira. Eto vas na Maldivima, šetate bosi plažom sa partnerom iz snova… Držite se za ruke, smejete se… Sunce zalazi… Čujete šum talasa, vetrić vas miluje, a prsti uranjaju u topao pesak. U ovom trenutku verovatno su neki od vas mislima već na Maldivima i lepo vam je. Pa, želite, želite jako, želite odlučno, želite i vidite sebe tamo i "privućićete" sve to u svoj život. Je li tako? E pa, nije! Zašto? Zato što je oslanjanje na pozitivne fantazije o budućnosti u negativnoj korelaciji sa postizanjem cilja.

Gabriele Oettingen, profesorka psihologije na univerzitetima u Nju Jorku i Hamburgu, i njen suprug profesor Peter Gollwitzer uz pomoć njihovih istraživačkih timova se već dve decenije bave ovom problematikom i rezultati njihovih brojnih istraživanja iznova i iznova potvrđuju da što se više oslanjate na pozitivne fantazije o budućnosti, to ste dalje od ostvarivanja svojih ciljeva. Bilo da je reč o dobroj oceni na ispitu, nalaženju posla, ljubavnoj vezi sa željenim partnerom ili oporavku posle operacije kuka optimistično fantaziranje o budućnosti udaljavalo je osobu od željenog ishoda (Oettingen i Mayer, 2002). Zašto? Pozitivne fantazije o budućnosti svode se na mentalno uživljavanje u nešto što tek treba da se dogodi pri čemu smo skloni da precenimo svoje sposobnosti i potcenimo težinu i značaj realnih prepreka na koje ćemo nailaziti na putu ostvarivanja svojih ciljeva. Ovaj fenomen naziva se optimistična pristrasnost. I OK je; sasvim je ljudski i najverovatnije ima nekakvu evolutivnu funkciju ali istovremeno predstavlja prvi kamen spoticanja za naša nastojanja da dođemo do željene promene. Drugi kamen spoticanja je činjenica da fantazirajući o idealnoj budućnosti, uživljavajući se u naše “savršeno buduće ja” zaista i stičemo utisak i osećamo da se sve to dogodilo. Nakon “seanse” pozitivnog fantaziranja o budućnosti osećamo se ugodno, ostvareno, ponosno “ovde i sada” ali rezultati istraživanja nam govore i da upravo zbog toga naš organizam “smatra” da ne treba da aktivira energetske resurse - merene subjektivnom procenom i preko sistoličnog krvnog pritiska – neophodne za motivisano delovanje u realnom okuženju što za posedicu ima inertno ponašanje u odnosu na željeni cilj (Oettingen i sar., 2009). I eto, opet su gurui i kraljice self-helpa izvukli iz konteksta onaj cool, ugodan i prijatan deo; deo koji ne daje konkretne rezultate. Fantaziranje o tome šta želimo i kakvi i gde želimo da budemo u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, prepuštanje mašti i istraživanje je tek početak. Važan korak, ali tek početak za kojim sledi ono što je ključno – suočavanje sa realnošću. 

Naučni parnjak pozitivnog fantaziranja ima neobično, pomalo rogobatno ime, i naziva se mentalno kontrastiranje sa sprovodivim naumima. I kome treba tehnika sa ovako čudnim i nerazumljivim imenom kad lepo možemo da fantaziramo?! Šalu na stranu. Upravo zbog ovoga profesorka Oettingen je za svoju varijantu ove tehnike odabrala naziv WOOP. WOOP je akronim koji predstavlja početna slova reči: Wish, Outcome, Obstacle, Plan [Želja, Ishod, Prepreka, Plan]. Šta je i kako izgleda WOOP? Prvi deo tehnike označen slovima W i O, odnosno želja i ishod, u stvari predstavlja pozitivnu fantaziju o budućnosti. Pa, koja je vaša želja? Šta je to što zaista, ali zaista želite? To može biti bilo šta. Želite da se zdravije hranite, želite da bolje upravljate svojim vremenom, želite bolje ocene u školi, želite da budete bolje fizički pripremljeni, želite da poboljšate procenat prvog servisa, “spustite vreme”, skočite ili bacite dalje, imate bolji procenat uspešnih dodavanja ili realizacije šansi… Bilo šta što zaista želite. Odlučite se za jednu želju, onu koju zaista želite i za koju osećate da ste u stanju da ostvarite. Zamislite, vidite u svojoj glavi tu želju. Zamislite sada najpozitivniji mogući ishod. Zamislite kako bi se osećali kad bi ostvarili svoju želju. Šta je najpozitivnija stvar u ostvarivanju vašeg cilja? Vidite u svojoj glavi, osetite svaki detalj te najpozitivnije stvari… Zadržite tu sliku i ta osećanja i dozvolite sebi da odlutate u mašti. Ovde se self-help crap završava, a nas čeka još mnogo ozbiljnog posla. Drugi deo tehnike označen sledećim slovom O, odnosno prepreka, u stvari predstavlja suočavanje sa realnošću. Sad zamislite šta je to što stoji na putu ostvarenja vaše želje. Šta je to u vama što vas sprečava da krenete napred i da napravite promenu? Koje su to prepreke sa kojima ćete se suočiti i koje ćete morati da prevaziđete? Koja su to ponašanja ili emocije koje vas sputavaju u vašim naporima da ostvarite svoje želje? Zamislite prepreke, vidite ih, osetite, doživite što je vernije moguće. Prepustite se, uronite u misli, neka prepreke budu pred vama ovde i sada. Šta je to u vama što vam ne da da krenete napred? Zajedno ova dva dela WOOP-a predstavljaju mentalno kontrastiranje. Zašto je mentalno kontrastiranje važno i šta je to što ga čini efikasnim? Prvo, mentalno kontrastiranje je način da predupredimo optimističnu pristrasnost. Radeći ovu vežbu postajemo svesni da put do cilja neće biti ni malo lak. Postajemo svesni da postoje neke prepreke koje ćemo morati da preskočimo na putu do cilja. Postajemo svesni da neke prepreke možda i nećemo moći da prevaziđemo. Kada uradimo ovu vežbu želja prestaje da bude želja, a postaje naše očekivanje o verovatnoći da dođemo do cilja. Iako se čini da razlika između ova dva ne postoji, ili da je ona trivijalna, nauka nam govori da je razlika između ova dva suštinska. Želja, pozitivna fantazija o budućnosti, predstavlja nadanje da će se promena jednom dogoditi. S druge strane, očekivanje je zasnovano na realnosti i našim stvarnim, prošlim iskustvima. Mentalno kontrastiranje nas “tera” da donesemo racionalnu odluku. Možemo odlučiti, na osnovu predhodnih iskustava, da posedujemo veštine i znanja da do cilja stignemo i da smo spremni da se uhvatimo u koštac sa problemima na koje ćemo nailaziti. Možemo odlučiti da možda sad i nije pravi trenutak, pa ćemo odložiti ostvarivanje cilja za neko bolje vreme. Možemo odlučiti i da sve to nije vredno truda i odustati. Onog trenutka kada formiramo pozitivno očekivanje obavezali smo se sami sebi da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da do cilja i dođemo. I sada smo došli do druge prednosti mentalnog kontrastiranja. Na ovaj način napravili smo svesnu vezu između budućnosti i realnog sadašnjeg stanja. Tu je budućnost o kojoj maštamo, tu su realne prepreke, a od snage naših očekivanja zavisi koliko sebe smo spremni da damo. To je suština motivacije! I treća prednost mentalnog kontrastiranja sastoji se u tome što radeći ovu vežbicu menjamo značenje realnosti. Zamislimo da je vaš cilj da se zdravije hranite. To znači da ćete u širokom luku morati da zaobilazite sve one grickalice i slatkiše koji vas prosto mame. Sve to što nije zdravo je obično ukusno, prijatno i pričinjava vam sitno zadovoljstvo. Kada uradite vežbu mentalnog kontrastiranja ta sitna zadovoljstva dobijaju novo, drugačije značenje. Ona u vašoj svesti postaju prepreka na putu do cilja. Svest o tome da to nešto što u ovom trenutku jako želite u stvari predstavlja prepreku da do cilja dođete će vam olakšati sam proces. Neće biti lako, ali će biti lakše. Nije na odmet da se u ovom trenutku podsetite blog post-a o samokontroli. I najzad smo došli do slova P, odnosno do plana. Radeći vežbu mentalnog kontrastiranja verovatno ste već osmisli nekakav uopšten plan o tome kako prevazići prepreke na putu do ostvarenja vašeg cilja. Razmišljali ste o tome da li posedujete potrebna znanja i veštine, šta treba činiti, kako se ponašati, da li vam neke spoljašnje okolnosti idu na ruku ili ne, da li će vam biti potrebna pomoć… Na tom principu se i formiraju očekivanja. Sada je potrebno taj uopšteni plan konkretizovati. Pošto znamo koje prepreke su pred nama i koliko ih je, sada je potrebno da odlučimo šta ćemo konkretno učiniti kada se sa njima suočimo. Dakle, razmislite šta činiti u konkretnoj situaciji i potom zapišite rešenja u AKO/ONDA formi u svoj dnevnik treninga. Jednu po jednu prepreku i odgovor na nju – AKO (prepreka), ONDA ću (konkretno ponašanje). Ovo je treći deo tehnike koji nazivamo sprovodivim naumima. Ponavljajte i zapisujte, nemojte da vam je mrsko. AKO (prepreka), ONDA ću (ponašanje); AKO (prepreka), ONDA ću (ponašanje); AKO (prepreka), ONDA ću (ponašanje)… To je vaš unapred pripremljen plan šta činiti kad postane teško. Od sprovođenja tog plana zavisi da li ćete ostvariti svoj cilj! U self-help literaturi čitate i da ukoliko želite da budete optimisti, da budete samopouzdaniji i motivisaniji treba da promenite način mišljenja ali to, opet, nije tačno. Potrebno je da promenite ponašanje. Ponašanje menjate menjajući konkretne navike. Ponašanje menjate pridržavajući se unapred pripremljenog plana! I zato, AKO (prepreka), ONDA ću (ponašanje). I opet se podsetite posta o samokontroli i imajte u vidu krajnji cilj.

Znam, smara, i dosadno je, i naporno je, i neugodno je… Teško je! Niko od nas ne želi da prijatne misli o idealnoj budućnosti zameni realnošću. Neugodno nam je kada to činimo. Suočiti se, racionalno, sa činjeničnim stanjem, doneti logički ispravnu procenu verovatnoće i formirati realna očekivanja je ono što mentalno kontrastiranje čini teškim. Toliko je neprijatno i toliko je teško da smo kao vrsta razvili poseban psihološki mehanizam odbrane samo da bi se zaštitili od toga. Taj mehanizam odbrane se naziva racionalizacija. Racionalizacija je u svojoj osnovi poricanje stvarnosti. Racionalizujemo onda kada su svojoj glavi, na mentalnom nivou vremenski i prostorno približimo suprotstavljenje ideje. U ovom slučaju to su želje i ono što sada jesmo. Želje i činjenično stanje sadašnjosti povezane u datom trenutku u našoj svesti stvaraju snažan unutrašnji konflikt i osećanje nelagode kojeg želimo da se oslobodimo ili da ga makar umanjimo. To činimo tako što pronalazimo “razumno” objašnjenje za naše (ne)činjenje. Izgovori, izgovori, izgovori… Ne samo da ih pronalazimo, nego u njih počinjemo zaista i da verujemo. Ovaj psihološki fenomen naziva se kognitivna disonanca. Pošto sad znate koja je najveća prepreka za uspešno sprovođenje tehnike mentalnog kontrastiranja i koji su principi njenog delovanja onda možete i da pronađete način da tu prepreku preskočite. Ako ponekad da tom putu zastanete ili zapnete, nije sramota potražiti pomoć.

Dakle – želja, najbolji mogući ishod, prepreke i plan u vidu sprovodivih nauma. Na tom putu čuvajte se optimistične pristrasnosti i racionalizacije. I zaobiđite sve one instant self-help savete koji čine da se osećate kao gubitnici!

Srećno!

Ponos – Emocija uspeha, moći i statusa

Osećanje ponosa, uz osećanja stida, sramote i krivice, spada u grupu složenih, samosvesnih emocija. Ponos je emocija koju primarno osećamo u odnosu na sebe, i javlja se u situacijama kada procenjujemo da su naše karakteristike i naša dela pozitivni, poželjni ili uspešni. Ponos je, takođe, i socijalna emocija zato što pravila o adekvatnim načinima doživljaja i ispoljavanja ponosa stičemo kroz proces socijalizacije, a putem prihvatanja društvenih normi, vrednosti i morala, i zato što ponos doživljavamo i ispoljavamo u interpersonalnim odnosima.  

Samosvesne emocije se, za razliku od bazičnih emocija (kao npr. zadovoljstvo, strah, bes), javljaju kasnije u životu zato što je za doživljavanje i ekspresiju ovih emocija neophodno da razvijemo određene kognitivne sposobnosti. Pre svega, da bi doživeli i izrazili ponos potrebno je da imamo razvijenu svest o sebi, a potom i stabilnu sliku o sebi, sposobnost da poredimo sebe sa postavljenim standardima, kao i da smo u stanju da pravilno raspoznamo uzroke specifičnih ishoda. Rezultati istraživanja nam ukazuju da na uzrastu od oko tri godine deca manifestuju verbalno i neverbalno ponašanje koje ukazuje na to da osećaju ponos (Lewis i sar., 1992; Stipek i sar., 1992). Na uzrastu od četiri godine deca su u stanju da tačno prepoznaju neverbalne manifestacije ponosa kod drugih (Tracy, Robins i Lagattuta, 2005). I tek na uzrastu između devete i desete godine su sposobna da tačno atribuiraju unutrašnje (sposobosti, trud, uloženi napor), odnosno spoljašnje (sreća, slučajnost) uzroke ishodima određenih akcija i daju pravo na ponos onima koji su zaslužni za pozitivne ishode (Kornilaki i Chloverakis, 2004).  

  

Osećanje ponosa je u psihološkoj nauci dugo bilo u zapećku i predstavlja verovatno najmanje izučavanu emociju iz spektra “pozitivnih emocija”. Tek u poslednjih desetak godina istraživači su počeli intenzivnije da se bave proučavanjem ponosa i došli do nekih značajnih otkrića.   

I novija istraživanja potvrdila su pretpostavku da postoje dve “vrste” ponosa. Prva je autentičan ponos, a druga tzv. hubristički ponos. Autentičan ponos predstavlja osećanje u primarnom značenju reči ponos u našem jeziku, a to je “osećanje zadovoljstva zbog postignutog uspeha”. Hubristički ponos se odnosi na osećanje u sekundarnom značenju reči ponos, a to je “preterano visoko mišljenje o sebi i omalovažavanje drugog” čime se pojam ponosa izjednačava sa godošću, ohološću ili nadmenošću. Autentičan ponos je rezultat procesa u kojem zasluge za pozitivan ishod atribuiramo unutrašnjim, nestabilnim i kontrolabilnim uzrocima (npr. Ponosan sam na ono što sam učinio. Pobedio sam zato što sam naporno trenirao). S druge strane, hubristički ponos je rezultat procesa u kojem zasluge za pozitivan ishod pripisujemo unutrašnjim, stabilnim i nekontrolabilnim uzrocima (npr. Ponosam sam na sebe. Pobedio sam jer sam izuzetan). Ljudi koji pokazuju tendenciju da osećaju i manifestuju autentičan ili hubristički ponos imaju različite profile ličnosti. Tendencija ka doživljaju autentičnog ponosa je u pozitivnoj vezi sa socijalno prihvatljivim i adaptivnim crtama ličnosti (ekstraverzija, saradljivost, istrajnost, emocionalna stabilost i otvorenost za nova iskustva) i samopoštovanjem. Ovakve osobe ređe pate od depresije, anksioznosti i socijalnih fobija, nisu sklone agresivnom i neprijateljskom ponašanju i lakše se suočavaju sa odbijanjem i negativnim feedbackom. S druge strane, tendencija ka doživljaju hubrističkog ponosa je u negativnoj vezi sa prosocijalnim karakteristikama ličnosti (saradljivost i istrajnost), a u pozitivnoj vezi sa narcisoidnošću i izraženim osećanjem stida. Ove osobe su češće visoko anksiozne, sklonije agresivom i antisocijalnom ponašanju, češće imaju nisko samopoštovanje i teže održavaju dobre socijalne odnose. Istraživanja nam, dakle, govore da je autentičan ponos prosocijalna ka postignuću usmerena emocija, dok je hubristički ponos antisocijalna, agresivna, narcisoidna varijanta koja bar u određenoj meri predstavlja odbrambeni odgovor na izraženo osećanje stida i nisko samopoštovanje (Tracy, Cheng, Robins i Trzesniewski, 2009; Tracy i Robins, 2007; Cheng, Tracy i Henrich, 2009).

Rezultati ovih istraživanja su nam potvrdili ranije nalaze i (sa)znanja iz psihologije, filozofije, religije i “intuitivne narodne mudrosti”. Druga linija istraživanja – neverbalna ekspresija ponosa – nam je donela nešto novo i značajno. Naime, serijom istraživanja u različitim kulturama, kod ljudi različitih uzrasta, rasne, verske i polne pripadnosti i različitih socio-ekonomskih statusa utvrđeno je da se ponos manifestuje na univerzalan način. Od Kine, Tajlanda, preko Sjedinjenih Država, zemalja zapadne Evrope, do Burkine Faso ljudi gestove prikazane na slikama ispod prepoznaju kao ponos. 

Tipična ekspresija ponosa podrazumeva da je telo otvoreno, grudni koš je blago isturen, glava je malo zabačena u nazad, ruke su odmaknute od tela i nalaze bokovima ili su podignute sa stisnutim pesnicama, a na licu se prepoznaje blagi osmeh. Tracy i Matsumoto (2008) su u svom istraživanju, koje su sproveli tokom održavanja Paraolimpijskih igra u Atini 2004. godine, došli do saznanja da sportisti slepi od rođenja potpuno istim gestovima izražavaju osećanje ponosa. Rezultati ove linije istraživanja nam ukazuju da je neverbalno izražavanje ponosa ne samo univerzalna, već i urođena ljudska reakcija.

Zašto su nam rezultati ove linije istraživanja naročito važni? Zato što smo tokom evolucije razvili poseban sistem za automatsku, brzu i efikasnu komunikaciju, a osnovu tog sistema čine emocije. Doživljaj i ekspresija emocija imaju dve funkcije: a) da pripreme organizam za adaptivan odgovor na događaje u okruženju i b) da komuniciraju socijalno važne informacije (Darwin, 1872). Neverbalno izražavanje emocija putem izraza lica i gestovima, u stvari, predstavlja pre-lingvističku i pre-svesnu “kancelariju za brze odgovore”. I to ne bilo kakvu kancelariju, već onu koja svoj posao obavlja veoma dobro. Pošto osećanje ponosa ima univerzalnu i urođenu neverbalnu manifestaciju, onda zaključujemo da ti gestovi imaju neku važnu adaptivnu funkciju za ljudsku vrstu.    

Pa, čemu onda osećanje ponosa služi i kakvu socijalnu poruku komunicira? Rezultati istraživanja nam ukazuju da osećanje i manifestovanje ponosa ima funkciju dostizanja ili zadržavanja socijalnog statusa.

Osećanje ponosa motiviše pojedinca da stremi postignućima u društveno važnim domenima. Osećanje ponosa je prijatna, a samim tim i pozitivno potkrepljujuća emocija. Osećanje zadovoljstva (sobom) koje imamo kada postignemo nešto dobro, veliko, vredno ili važno i njegova potkrepljujuća funkcija nas podstiču da iznova i iznova težimo takvim postignućima. Osobe koje su uspešne u ovome za uzvrat bivaju nagrađene društvenim odobravanjem, prihvatanjem i promocijom u socijalnom statusu.

Drugi način na koji osećanje ponosa obavlja funkciju dostizanju ili zadržavanju statusa je preko informativne uloge o promenama u okruženju. Osećanja ponosa nas informiše o tome da li zaslužujemo odobravanje, prihvatanje i promociju u socijalnom statusu. Istvremeno, budući da je osećanje ponosa emocija koja najviše pozitivno korelira sa samopoštovanjem (Brown i Marshall, 2001), a samopoštovanje predstavlja neku vrstu socijalnog barometra, sledi da ponavljano osećanje zadovoljstva zbog učinjenog promovišu pozitivna osećanja i misli o sebi što dugoročno gledano za posledicu ima više samopoštovanje koje nas informiše o našoj socijalnoj vrednosti.

Treći način na koji ponos utiče na promociju u socijalnom statusu je preko univerzalno prepoznatljivog neverbalnog izraza čija je funkcija da brzo, efikasno, na nesvesnom nivou informiše ostale članove grupe o našim postignućima koja predstavljaju indikator da zaslužujemo visok socijalni status.  

Na osnovu svega do sada navedenog možemo zaključiti da naša osećanja, naše misli i naša postignuća direktno i automatski utiču na naš govor tela čime šaljemo poruku sebi i drugima da zaslužujemo prihvatanje, priznanje i visok socijalni status. I sada se nameće pitanje – da li se ovaj proces može preokrenuti? Može li “glumljenje” neverbalne manifestacije ponosa da pomogne da se osećamo pozitivnije, sigurnije u sebe, hrabrije, odlučnije, dominantnije i prihvatimo ulogu lidera? Hoće li nas to ubediti da zaslužujemo uspeh i visok socijalni status? Upravo ova pitanja postavila je Amy Cuddy, profesor socijalne psihologije na Harvardskoj poslovnoj školi motivisana ličnim iskustvom, ali prvenstveno željom da pomogne svojim studentima koji su osećali da nisu dorasli izazovu jednog od najkompetitivnijih okruženja. Amy Cuddy je postavila pitanja, rešila je da nađe odgovore i sa svojim saradnicima sprovela niz istraživanja. Rezultati ovih istraživanja nam kažu da je odgovor na postavljena pitanja pozitivan! Kada se osećamo ponosno zbog nekog postignuća testosteron i serotonin su visoki što znači da se osećamo dominantno, sigurno i zadovoljno; istovremeno nivo kortizola (hormon stresa) je nizak. U situacijama kada se nalazimo pod pritiskom i nismo uvereni da ćemo uspeti situacija je suprotna – kortizol je na visokom nivou, a testoteron i serotonin na niskom. Dva minuta “poziranja” u uspravnom stavu, sa rukama na bokovima, glavom blago zabačenom u nazad i malim osmehom na licu kada se nalazimo u stresnoj situaciji drastično menja hormonalne procese u našem organizmu. Kortizol opada, a testosteron i serotonin rastu. I ne samo to, nakon ove male glumačke vežbe i drugi nas doživljavaju kao odlučnije, sposobnije, sigurnije u sebe, kao bolje lidere i spremniji su da nam daju pravo na viši socijalni status. Ponavljanjem ćete na kraju ubediti i sebe (Carney, Cuddy i Yap, 2010).

Dakle - Strike a pose and fake it till you become it!

Ako mogu Supermen, Wonder women i Ronaldo možete i vi.  Pokušajte, ništa vas ne košta. 

Kucni o drvo... Da ne čuje zlo...

Veoma često možemo da primetimo da vrhunski sportisti pred početak i tokom takmičenja izvode neke, manje ili više, “šašave” rituale. Ponekad ritual izgleda simpatično kao što su na primer poljubac u “ćelu” Fabiana Barteza pred svaku utakmicu ili haka ples Novozelanđana. Nekada nisu vidljivi golim okom, ali imaju veliki uticaj na košarkašku modu. Urbana legenda kaže da su košarkaši počeli da nose “tri broja veće” šorceve zato što je Michael Jordan uvek ispod opreme nosio šorc svog nekadašnjeg koledž tima. Nekada su ti rituali luckasti kao što je na primer u tenisu veoma često izbegavanje da se nagazi linija. Čini se da linije preskaču gotovo svi! Veoma često sportisti imaju sujeverja u vezi sa garderobom koju nose. Tiger Woods uvek tokom poslednjeg dana turnira nosi crvenu majicu, Serena Williams ne menja čarape tokom turnira, fudbaleri imaju svoje srećne kopačke, štucne i donji veš… Neretko će treneri morati da upotrebe svu svoju moć u pregovorima ko će gde da sedi u autobusu ili ko će poslednji da izađe iz svlačionice, a ko će poslednji da kroči na teren kako bi se razrešio konflikt u ekipi. Nekada su rituali opasni po zdravlje, pa je rukovodstvo NBA moralo da izda zvaničnu zabranu Caronu Butleru da tokom utakmice žvaće slamčice. A, nekada su bizarni. Kažu da je Sergio Goycochea, bivši golman argentinske reprezentacije, svoj ritual uriniranja na terenu pre izvođenja penal serije započeo baš tokom četvrtfinala protiv tadašnje Jugoslavije u Italiji 1990. I niz se nastavlja… Gotovo da nema sportiste koji sa sobom na teren ne nosi neku amajliju. Danas su sve popularnije trajne ili privremene tetovaže sa posebnim srećnim značenjem, specifične frizure, ritualno šišanje do glave celog tima, puštanje brade tokom turnira i tome slično. 

Kako nastaju sujeverja i rituali?

Sredinom prošlog veka B. F. Skinner je u svojoj laboratoriji u eksperimentima sa pacovima i golubovima izučavao operacionalno uslovljavanje. Želeo je da utvrdi na koji način nagrada (hrana) i kazna (uskraćivanje hrane) utiču na oblikovanje ponašanja. I onda je tokom jednog eksperimenta podesio aparat tako da automatski, na nivou slučajnosti, daje hranu golubovima ma šta oni radili. Golub je trebao samo “da sedi i čeka” i hrana bi stigla. Međutim, desilo se nešto neobično. Golubovi kao da su razmišljali o tome “šta su ono prošli put radili kad je hrana stigla”. Jedan se vrteo u krug oko svoje ose čas u jednu, a čas u drugu stranu; drugi je mlatarao raširenim krilima; treći je svako malo zabacivao glavu u desnu stranu… Igrom slučaja određeno ponašanje se vremenski poklapalo sa stizanjem hrane, što je dovelo do toga da se specifično ponašanje kod golubova učvrsti. Golubovi kao da su bili “uvereni” da hranu dobijaju baš zato što konstantno ponavljali određeni pokret. Na ovaj način Skinner je eksperimentalno dokazao postojanje ponašanja veoma sličnog “sujeverju” kod golubova. 

Ljudska bića se u ovome ne razlikuju značajno od golubova. I mi smo skloni da verujemo da je isključivo naše ponašanje “zaslužno” za određeni ishod. Verujemo da je svet pravedan (Lerner, 1965) i da, najčešće, svako prema zaslugama dobije ono što zaslužuje. Verovanje u hipotezu pravednosti učvršćuje uverenje da smo isključivo mi zaslužni za ishod, a da slučajnosti i sreća u svemu tome ne igraju značajnu ulogu. Skloni smo i da pozitivan ishod, odnosno uspeh, pripisujemo svojim sposobnostima i veštinama; a s druge strane uzroke neuspeha tražimo u spoljašnjim nepovoljnim okolnostima i pripisujemo ih “lošoj sreći” (Feather, 1969) pa zato određena naša ponašanja, čak i kad su potpuno iracionalna, greškom povezujemo sa pozitivnim ishodima. Verujući u sve ovo - a čini se da jesmo na neki način predodređeni da verujemo - stvaramo iluziju kontrole (Langer, 1975; 1977) nad situacijom na čiji ishod ne možemo u potpunosti da utičemo. 

Na ovaj način i najbesmislenije radnje dobijaju smisao i svoju ulogu u budućem uspehu. Naročito je to slučaj u situacijama čiji ishod istovremeno zavisi od kombinacije veštine i slučajnosti. A, sportska takmičenja jesu jedna od takvih situacija. Veština i umeće su izuzetno važni, ali postoje i mnoge stvari nad kojima nemamo kontrolu, na koje ne možemo da utičemo, nešto što je proizvod puke slučajnosti i dobre ili loše sreće.  

I svi mi, najčešće, savršeno razumemo da ti specijalni predmeti nemaju nikakvu magijsku moć i da nam uvek isti obrok, u istom restoranu, za istim stolom dan pred važno takmičenje neće osigurati pobedu ali jako teško se toga odričemo. Zašto? Novija istraživanja koja su se bavila proučavanjem sujeverja i rituala u sportu upućuju na zaključak da mali rituali i amajlije pomažu. I eto, ne odričemo se lako onoga što nam je od koristi, pa makar ta korist bila minimalna. Pomažu tako što u situacijama sa neizvesnim ishodom pružaju određenu vrstu utehe i snižavaju psihološku tenziju, anksioznost i tremu pred takmičenje (Schippers i Van Lange, 2006). I ne samo to, amajlije i rituali utiču da osnažimo veru u sopstvene sposobnosti (Samoefikasnost; Bandura, 1977) što na kraju dovodi do boljih rezultata.  Damisch, Stoberock i Mussweiler (2010) su utvrdili da aktivacija sujeverja povezanih sa “dobrom srećom” - kao što je npr. jednostavno “držim ti palčeve” – dovodi do povećanja samopouzdanja, a potom i posredno utiče da osoba ostvari bolje rezultate u različim motornim i kognitivnim zadacima. Rezultati ovih istraživanja praktično znače da rituali i amajlije mogu predstavljati adaptivnu strategiju suočavanja sa stresom. To ne znači da treneri nužno treba da ohrabruju sportiste da praktikuju rituale, već da ne treba po svaku cenu obeshrabrivati one kojima to dolazi “prirodno” kao jedna od strategija za smanjivanje tenzije.

Psiholozi ipak, bez obzira na ove pozitivne rezultate, preporučuju da umesto rituala sportisti praktikuju specifične predtakmičarske i takmičarske rutine. Za razliku od rituala, rutine su zasnovane na svrsishodnim, logičnim, radnjama čiji je cilj da sportistu fizički, kognitivno i emocionalno pripreme za trening i za takmičenje, a njihov efekat je smanjenje tenzije, više samopouzdanje i bolja koncentracija. Ako u ovaj racionalan i svrsihodan raspored upadne i neka amajlija, razloga za paniku nema, ali oprez nije na odmet. 

Zašto su psiholozi i dalje skeptični prema ritualima i sujeverjima kad vidimo da oni bar nekim sportistima na neki način pomažu? Zato što stvari mogu da krenu nizbrdo. Istraživanja nam govore da su sujeverju podložniji i da rituale češće i revnosnije praktikuju sportisti koji poseduju izraženu crtu anksioznosti i nisko samopouzdanje. Takođe, kod sportista veoma često srećemo izražene opsesivne i perfekcionističke tendencije. Sportista koji poseduje ovakve karakteristike biće podložniji razvijanju opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Zato je poželjno da treneri, koji su u svakodnevnom kontaktu sa sportistima, budno motre na ponašanje sportista i ukoliko se pojavi potreba zatraže intervenciju psihologa.

Šta je opsesivno-kompulzivni poremećaj?

Opsesivno-kompulzivni poremećaj spada u grupu neurotskih (anksioznih) poremećaja i osim trajne preplavljujuće strepnje i iracionalnih strahova karakterišu ga prisilne misli (opsesije) i/ili prisilne radnje (kompulzije).  

Ponekad se opsesije ili kompulzije javljaju pojedinačno, ali ih mnogo češće srećemo u paru. Opsesije su uznemirujuće, neželjene misli, nagoni ili slike koje se uporno javljaju i održavaju “u glavi”. Pošto su takve misli veoma uznemiravajuće, a osoba je najčešće bar delimično svesna da su besmislene, nerealne i preterane ona pokušava na neki način da ih se oslobodi, da ih potisne ili ignoriše. I to čini pomoću kompulzija – repetitivnih ponašanja (npr. radi stvari prema precizno zacrtanom rasporedu, određeni broj puta) ili mentalnih radnji (npr. brojanje ili ponavljanje reči u sebi) za koje osoba oseća i čvrsto veruje da predstavljaju  jedini način na koji može da spreči da se njene misli obistine. Takva ponašanja i mentalne radnje ne pričinjavaju zadovoljstvo, osoba to radi zato što oseća da mora i da nema drugog načina, ali ponekad dovode do tenutnog i privremenog olakšanja, smanjenja napetosti i strepnje. Ovakvi rituali oduzimaju mnogo vremena na dnevnom nivou pa počinju bitno da ometaju svakodnevno funkcionisanje pojedinca, društvene i porodične aktivnosti.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj može da se javi iznenada. Ipak, mnogo ćešće se razvija postepeno, vremenom postaje sve izraženiji, a ponekad rituali postaju sve kompleksniji i komplikovaniji za izvođenje.

Današnja nauka smatra da opsesivno-kompulzivni poremećaj nastaje kao posledica kombinacije više faktora : genetskih, neurobioloških, ponašajnih, kognitivnih i faktora iz okruženja. Ovi faktori predstavljaju predispozicije i okidače za javljanje poremećaja kod određene osobe u određenom trenutku.

Rekli smo da izražena crta anksioznosti, nisko samopouzdanje i izražene opsesivne i perfekcionističke tendencije predstavljaju signale za mogući OKP. Više o perfekcionizmu pročitajte ovde i ovde. A sada ću pokušati da objasnim kako sve to izgleda na nivou ponašanja i kako da prepoznate kada stvari kreću nizbrdo.

Zamislimo da je naš mozak veliki inbox. Tokom dana, u svakom trenutku, u naš inbox stižu različite poruke. Neke od tih poruka su nam bitne, a neke od njih nisu. To znači da moramo biti u stanju da vršimo selekciju poruka. Zamislimo onda da selekciju poruka u našem mozgu vrši specijalno dizajniran filter za spam i junk poruke. Kod ljudi koji pate od OKP-a filter je pogrešno podešen i umesto da prepozna spam i junk poruke i baci ih u kantu za smeće, on uporno puni inbox takvim porukama. Osoba koja ne pati od OKP-a čak i kada joj junk poruka stigne u inbox konstatuje da je to glupost i automatski poruku prebaci u korpu za smeće. Osoba koja pati od OKP-a nije u stanju to uradi zato što se u interpretaciji poruka oslanja na disfunkcionalna uverenja i pretpostavke. Naučnici su utvrdili da postoji šest takvih disfunkcionalnih uverenja:

1. Predimenzioniranje odgovornosti – Osoba je uverena da je isključivo ona uzrok pozitivnih ili negativnih događaja i da je isključivo njena odgovornost da spreči da se negativni događaji dese.

2. Davanje preuveličanog značaja mislima – Verovanje da negativne misli nužno povećavaju verovatnoću negativnih događaja ili da je misliti nešto loše ekvivalent činjenu loših dela.

3. Kontrolisanje misli – Verovanje da je potpuna kontrola onoga o čemu mislimo u svakom trenutku moguća i neophodna.

4. Preuveličavanje pretnje/opasnosti (Katastrofiziranje) – Verovanje da je verovatnoća da će se nešto loše desiti velika i da će to što treba da se desi biti jako, katastrofalno, loše.

5. Perfekcionizam – Verovanje da je nesavršenost neprihvatljiva i da ni u kom slučaju ne smemo napraviti grešku, inače…

6. Niska tolerancija na neizvesnost – Verovanje da je moguće i da je od izuzetne važnosti da sigurnošću znamo da se negativan događaj neće dogoditi.  

Istrajno stremljenje ka cilju koji je u sportu udaljen od nas godinama ili čak čitavu deceniju, izražena odgovornost prema sebi i drugima, opsesivna želja da naporno radimo, vežbamo i treniramo više i bolje od drugih i nikada ne odustajemo za sportiste do određene mere, svakako, predstavlja kvalitet. Međutim, onaj čiji je inbox pretrpan junk porukama najverovatnije neće umeti da racionalno razdvoji uzroke i posledice i neće znati kada je dosta, kada je vreme da stane i odmori dušu i telo. Tada na scenu stupa trener. Trener je prva linija odbrane. Trener provodi sate i sate, svakodnevno, sa svojim sportistima, on je njihova osoba od poverenja i osoba koja ih poznaje i razume. Trener je prvi koji može da primeti da stvari kreću nizbrdo; da amajlija više nije samo drag predmet koji pruža utehu i smiruje i da rutina izvođenja motornih radnji postaje ritual koji mora da se izvodi tako i samo tako jer inače… Trener je prvi koji može da primeti ako pomno prati signale i s pažnjom sluša poruke koje mu sportista šalje.