Penali u fudbalu - Lutrija ili ipak ne?

Znate li onu izreku „Sto puta ponovljena laž postaje istina“? Ona je još jednom potvrđena opšteprihvaćenim mitom da su „penali lutrija“. Ovom uverenju, svojim izjavama, ne doprinose samo sportski komentatori i fudbalski analitičari, nego, nažalost, i veliki broj fudbalskih trenera i igrača iako oni najbolje znaju da izvođenje penala nije nikakva igra na sreću. Naprotiv, za dobro izvođenje penala „zaslužni“ su veština, kognitivni proces usmeravanja pažnje i psihološka stabilnost. Ako toga nema, najlakše je uzrok poraza pronaći u „nepredvidivom penal ruletu“.

Prema pravilima fudbalske igre „penal se dosuđuje protiv tima čiji igrač unutar svog kaznenog prostora, dok je lopta u igri, načini jedan od deset prekršaja za koji se dosuđuje direktan slobodan udarac“ (Laws of the Game 2012/13, fifa.com, str. 44). Takođe, ukoliko je pravilima takmičenja određeno da utakmica ne može biti završena nerešenim rezultatom, nakon „regularnog dela“ i „produžetaka“ za pobednika se proglašava ona ekipa koja je bila bolja u izvođenju serije penala. U „penal situaciji“ učestvuju dva igrača, po jedan iz svake ekipe – izvođač (igrač jednog tima) i golman (igrač drugog tima). Zadatak izvođača je šutem sa udaljenosti od 11 metara postigne pogodak, a zadatak golmana je da odbrani svoj gol. Izvođenje penala je, dakle, u svojoj osnovi veština ciljanja koja podrazumeva da izvođač uputi loptu - sa relativno male udaljenosti u metu od približno 18m2 (Rastojanje između stativa gola je 7,32m, a visina stativa je 2,44m) – van domašaja golmana koji stoji centralno, na sredini gol linije, i nije mu dozvoljeno da se kreće u napred sve dok izvođač ne ostvari kontakt sa loptom.

Reklo bi se da je ovo za obučenog fudbalera jednostavan zadatak. Međutim, rezultatima više studija, u kojima je analizirana uspešnost izvođenja slobodnih udaraca sa „bele tačke“ na velikim međunarodnim takmičenjima, utvrđeno je da vrhunski muški igrači uspešno izvedu penal u intervalu između 75% i 86% slučajeva (McGarry i Franks, 2000). Od 2000. godine do danas, pobednik UEFA Lige šampiona je u pet utakmica odlučen nakon izvođenja serije penala, a najbolji evropski fudbaleri se baš i nisu proslavili. U finalu 2001 između Bayerna München i Valencia CF procenat promašaja iznosio je 35,7%. AC Milan je dva puta (2003 i 2005) učestvovao u finalima u kojima je pobednik odlučen nakon penal serije. Prvi put, protiv Juventusa, procenat neuspešnosti igrača oba tima iznosio je 50% i drugi put, protiv Liverpoola, izvođači penala su bili neuspešni u 44% slučajeva. 2008. na stadionu Luzhniki u Moskvi dva engleska tima, Manchester United i Chelsea, odmerila su svoje snage u seriji udaraca sa penala i očigledno su se pripremali za to jer je procenat neuspešno izvedenih penala bio 21,4%. I na utakmici UEFA Lige šampiona koju su igrali Bayern München i Chelsea 2012. neuspešno je izvedeno 30% penala. Ukupno, u ovih pet utakmica, neuspešno je izvedeno 36% penala (2012/13 UEFA Champions League statistics handbook, uefa.com, str. 114-118).

Neuspešnost vrhunskih fudbalera u izvršavanju ovog relativno jednostavnog zadatka privukla je pažnju sportskih psihologa, naročito u zemljama čiji fudbaleri važe za tradicionalno loše izvođače penala poput Engleske i Holandije.

Geir Jordet, sportski psiholog koji je između ostalog sarađivao sa fudbalskim savezom Holandije, sa saradnicima je sproveo seriju istraživanja u kojima je analiziralo ponašanje vrhunskih fudbalera u penal situacijama na velikim međunarodnim takmičenjima.

Jordet, Hartman, Visscher i Lemmink (2007) su u jednom od istraživanja pokušali da utvrde da li je neuspešnost u izvođenju posledica slučaja ili uzroke neuspešnosti treba tražiti u stresu, veštini fudbalera i fizičkom zamoru. Rezultati ovog istraživanja upućuju na zaključak da na uspešnost izvođenja penala značajno utiče samo važnost konkretnog penala i da su uticaji veštine i umora zanemarljivi [Ovde svakako treba imati na umu da su analizirani šutevi vrhunskih fudbalera i da se upravo oni najveštiji biraju za izvođače penala pa je samim tim razlika u veštini koju igrači poseduju veoma mala. Da su upoređovani šutevi početnika i vrhunskih fudbalera razlika u veštini bi sigurno značajno uticala na efikasnost izvođenja]. Dakle, što je konkretni penal važniji za konačan ishod meča to se izvođači nalaze pod većim stresom, a što je doživljaj stresa snažniji nepreciznost u izvođenju penala je veća. Utvrđeno je i da se izvođači nalaze pod većim stresom i da su neprecizniji u situacijama kada promašaj direktno donosi poraz njihovoj ekipi u odnosu na situaciju kada ih promašaj ostavlja u igri ili kada ih pogodak može dovesti u prednost (Jordet i Hartman, 2008). Daljom analizom utvrđeno je da pošto se nalaze pod izrazito snažnim pritiskom neki izvođači penala pokazuju tendenciju ka eskapističkom ponašanju tj. žele da se situacija u kojoj se nalaze što pre završi pa se trude da izbegnu direktan vizuelni kontakt sa golmanom, veoma brzo završavaju  pripremu za izvođenje penala, ne mogu da dočekaju znak sudije, svako i najmanje odlaganje ih čini vidno nervoznijim i za manje od 200 ms reaguju na sudijski zvižduk. Naspurot ovome, igrači koji su na sudijski znak reagovali tek nakon jedne sekunde bili su značajno precizniji (Jordet, Hartman i Sigmundstad, 2009).  

Prilikom izvođenja penala izvođači koriste dve strategije. Kuhn (1988) je te strategije nazvao “zavisna od golmana” i “nezavisna od golmana”. U prvom slučaju izvođač pažnju fokusira na pokrete golmana i čeka njegovu reakciju u želji da uputi šut u suprotnu stranu od one na koju golman krene. U drugom slučaju izvođač “ignoriše” golmana i pažnju usmerava na mesto koje cilja, odnosno na mesto gde želi da uputi šut. Istraživanja pokazuju da je fokusiranje pažnje na golmana kontraproduktivno. U situacijama kada je pažnja izvođača usmerena na golmana šutevi izvođača po pravilu završavaju u centralnom delu gola, bliže golmanu, pa su šanse da golman odbrani udarac značajno uvećane. Ova strategija je efikasna samo u slučaju kada golman načini pokret veoma rano i time izvođaču ostavi dovoljno vremena da izvede precizan šut. (Van der Kamp, 2006; Bakker, Oudejans, Binsch i Van der Kamp, 2006; Binsch, Oudejans, Bakker i Savelsbergh, 2010; Nagano, Kato i Fukuda, 2006; Wilson, Wood i Vine, 2009).

Dakle, uspešno izvođenje penala zavisi od strategije koju izvođač koristi, odnosno od usmerenosti njegove pažnje, i od njegovog ponašanja u stresnoj situaciji. Sada ću pokušati da objasnim zašto je važno da se pažnja usmeri na mesto gde izvođač želi da uputi šut i zbog čega u stresnim situacijama dolazi do značajnog pada u preciznosti prilikom izvođenja penala.

Za uspešno izvođenje složenih motornih radnji u zadacima ciljanja od presudne važnosti je koordinacija očnih pokreta i pokreta udova, odnosno u ovom slučaju pokreta donjih ekstremiteta tj. nogu. Pre svega, pažnja podrazumeva selektivno koncentrisanje isključivo na određeni objekat ili mesto u našem okruženju pri čemu ignorišemo ostale prisutne elemente. Čovek to najčešće čini tako što svoje telo, odnosno glavu, usmerava u pravcu objekta ili mesta od interesa u datom trenutku. Čulo vida u ovakvim zadacima obavlja ulogu “izvidnice”. Čulo vida nam omogućava da fiksiramo metu i prikupimo informacije potrebne za izvršavanje zadatka. Te informacije se preko kratkoročne memorije prosleđuju dalje do centara u kori velikog mozga zaduženih za kontrolu izvođenja motornih radnji. Informacije iz oba centra, vizuelnog i motornog, se potom prosleđuju u “radnu memoriju” i tu se vrši selekcija prispelih informacija s obzirom na njihovu važnost za izvršavanje određenih radnji, vrši se planiranje, bira se strategija i na kraju donosi odluka o načinu na koji će zadatak biti izvršen. Znači, uspešnost izvršavanja određenog zadatka zavisi od informacija koje su ušle u sistem. Kada izvođač pažnju usmerava na moguću reakciju golmana dovodi sistem u zabludu i posledica je da lopta završava u središnjem delu gola. Jednostavno, zamislite da igrate pikado u nekom kafiću. Šta bi se dogodilo ako bi želeli da strelicom pogodite centar a pogled vam je usmeren ka lepoj devojci koja sedi za susednim stolom? :) Šta bi se dogodilo kada bi košarkaš prilikom izvođenja slobodnih bacanja umesto u obruč gledao u publiku? Fudbaleri ponekad pokušavaju da prevare golmana tako što gledaju u jednu stranu, a nameravaju da šutiraju u drugu. I takvi šutevi obično budu veoma neprecizni. Slobodno gledajte u mesto gde želite da uputite udarac jer golmani ne prate u kom pravcu ste usmerili pogled. Istraživanjimima u kojima su korišćeni instrumenti za praćenje pokreta očiju golmana prilikom izvođenja penala utvrđeno je da golmani u želji da anticipiraju smer udarca pažnju usmeravaju na donji deo tela (kukove, noge i stopala) izvođača (npr. Savelsbergh, Williams, van der Kamp i Ward, 2002).

Rekli smo i da je izvođenje penala izuzetno stresan događaj. A, najčešća reakcija na stresnu situaciju kod ljudi je emocija anksioznosti, odnosno takmičarska trema. Anksioznost je složena emocija koja se sastoji iz dve komponente: fiziološke i kognitivne. Fiziološku komponentu čine simptomi kao što su: ubrzano lupanja srca, plitko i ubrzano disanje, znojenje dlanova, leptirići u stomaku, grčenje mišića, podrhtavanje ruku i nogu, širenje zenica i sl. Kognitivna komponenta odnosi se na zabrinutost u vezi sa ishodom naših akcija. Najčešće se zabrinutost tiče naših strahovanja u vezi sa tim kakav utisak ćemo ostaviti i da li ćemo biti uspešni u onome što radimo. Često je ona podstaknuta pogrešnom interpretacijom fizioloških simptoma koje u tom trenutku osećamo i negativnim prošlim iskustvima doživljenim u istim ili sličnim situacijama. Simptomi koje osećamo kada smo anksiozni u svojoj osnovi imaju “bori se ili beži” reakciju i predstavljaju odgovor organizma na “pretnju” iz okruženja bilo da je to realna opasnost koja nam preti ili je u pitanju subjektivni osećaj pretnje po naš ugled i samopoštovanje. U situaciji izvođenja penala takvu “pretnju” predstavlja golman. On je jedini koji realno može da spreči izvođača da postigne gol i time naruši ugled izvođača. Prirodna reakcija čoveka u takvoj situaciji je da pažnju usmerava ka izvoru “pretnje” i time opet dolazi do narušavanja procesa pažnje. Kao što je ranije rečeno, za uspešno izvođenje penala golman predstavlja irelevantnu informaciju i dovodi naš sistem za obradu informacija u zabludu. Ako je šut izveden precizno golman nema nikakvu šansu da ga odbrani! 

Na kraju, evo nekoliko saveta izvođačima, golmanima i trenerima.

Izvođači bi pre svega trebali da vežbaju izvođenje penala kako bi unapredili tehniku izvođenja. Takođe, važno je i da razvijete i uvežbavate način izvođenja penala koji je vama prikladan i koji vam prija. Trudite se da steknete vama svojstvenu rutinu izvođenja. Preporučila bih i da se na treninzima simulirate realnu stresnu situaciju. Na primer, kada vežbate izvođenje penala nemojte stajati u kaznenom prostoru nego svaki put krenite od centra igrališta. Ne zaboravite, gde oči gledaju, tamo će lopta završiti! Vežbajte veštinu usmeravanje pažnje na mesto gde želite da uputite šut. Neka vam u tome pomogne vaš kolega golman. Za uvežbavanje izvođenja penala pod stresnim okolnostima možete koristiti i tehniku vizualizacije, a za kontrolu anksioznosti koristite neke od tehnika opuštanja kao što su dijafragmatsko disanje, progresivna mišićna relaksacija i kontrola samoobraćanja.

Golmani bi trebali da pokušaju da privuku pažnju izvođača. Nisam sigurna da će sudije danas dozvoliti čuveni “spaghetti legs ples” Brucea Grobbelaara, ali pokušajte da pokretima ruku koji su u okviru dozvoljenog privučete pažnju izvođača. Takođe, veoma malim pomeranje u jednu stranu (6-9 cm) od centralne pozicije na gol liniji “sugerišete” izvođaču na koju stranu da šutira (Masters, van der Kamp and Jackson, 2007). U privlačenju pažnje izvođača može vam pomoći i dres jarkih boja (crvena, narandžasta i sl.). U svakom slučaju imajte na umu da anksiozni izvođači mnogo češće šut upućuju ka sredini gola i zato se trudite da što duže ostanete u mestu i ne napravite pokret prerano.   

Treneri, nemojte svoje igrače učiti da je izvođenje penala lutrija! Istraživanja pokazuju da igrači koji veruju da ishod njihove akcije u velikoj meri zavisi od sreće gube osećaj kontrole nad situacijom i daleko su anksiozniji u odnosu na one koji veruju da ishod zavisi od njihovog umeća. Takođe, igrači koji veruju da u izvođenju penala sreća ima značajnu ulogu manje i ređe uvežbavaju izvođenje penala jer smatraju da vežbanje nema svrhu (Jordet, Elferink-Gemser, Lemmink i Visscher, 2006).

Kad „domaći teren“ nije prednost : Primer utakmica između KK Partizan i KK Crvene Zvezde Beograd u sezoni 2012/13

Završena je još jedna košarkaška sezona u Srbiji. Van terena „prljavija“ od prethodne, dok je na terenu bilo sve po starom. KK Partizan je nastavio pobedonosni niz i zasluženo osvojio ukupno 20., odnosno 12. titulu državnog prvaka za redom. Mediji su se uglavnom bavili verbalnim ratom na relaciji Vujošević – Čović, ali, ako ste imali dovoljno živaca da čitate sve to iz nedelje u nedelju, mogli ste da primetite i da se kroz novinske članke provlačila teza da ove sezone „domaći teren“ u duelima Partizana i Crvene Zvezde Beograd nije faktor koji donosi prevagu domaćinu. Pa hajde da vidimo zašto se smatra da „domaći teren“ predstavlja prednost u sportu i da li i u kojim situacijama igranje na svom terenu i pred svojom publikom može da postane faktor dodatnog pritiska na igrače.

Partizan i Crvena Zvezda Beograd su ove sezone odigrali 10 međusobnih duela. Dve utakmice igrale su se na neutralnom terenu. Crvena Zvezda Beograd je odnela pobedu u Kragujevcu, u čudnoj utakmici koja je trajala dva dana, i osvojila Kup Srbije, dok je Partizan pobedom u Laktašima postao šampion regionalne ABA košarkaške lige. Ostale utakmice igrale su se „na terenu jedne od ekipa“ i oba tima su ostvarila po jednu pobedu i tri poraza pred svojim navijačima. Rezultati istraživanja u različitim sportovima ukazuju da timovi koji su domaćini izlaze iz utakmica kao pobednici u više od 50% slučajeva. Nevill i Holder (1999), na primer, navode da procenat uspešnosti (pobeda) domaćina u košarci 64,4%, dok je taj procenat kada je fudbal u pitanju veći i iznosi 68,3%. Pojskić, Šeparović i Užičanin (2011) su analizirali rezultate u regionalnoj i Evroligi u sezoni 2008/9 i došli do sličnih zaključaka. U regularnom delu regionalne košarkaške, tada NLB, lige domaći timovi su pobeđivali u 66,85% slučajeva, a u regularnom delu Evrolige u 66,1% slučajeva. Procenat uspešnosti domaćina u Top16 fazi Evrolige bio je nešto niži i iznosio je 58,33%. Dakle, sasvim je jasno da uspešnost Partizana i Crvene Zvezde Beograd u međusobnim duelima na „domaćem terenu“ u ovoj sezoni značajno odstupa od očekivanog i da su utakmice pred domaćom publikom predstavljale dodatni pritisak za igrače.

Igranje na „domaćem terenu“ smatra se olakšavajućim faktorom iz više razloga.

Kao prvo, domaći igrači bolje poznaju teren na kom se igra. To im omogućava da se brže i lakše orijentišu u prostoru i efikasnije koriste svoje spacijalne sposobnosti. Takođe, domaći igrači su naviknuti na dimenzije terena, kvalitet podloge na kojoj se igra, karakteristike koševa [Igrači imaju običaj da kažu da su neki koševi „meki“, a drugi „tvrdi“] i udaljenost publike od igrališta.

Drugi faktor koji se pominje u literaturi je faktor putovanja. Duga putovanja, promene vremenskih zona i narušavanje ustaljenih navika kod igrača su otežavajuće okolnosti sa kojima se suočavaju gostujući timovi.

Ova dva faktora gotovo sigurno nisu uticala na uspešnost kada su u pitanju utakmice između Partizana i Crvene Zvezde Beograd budući da oba tima treniraju i igraju svoje utakmice u istoj dvorani i u istom gradu.

Treći faktor koji se spominje je pristrasnost sudija. U javnosti postoji uverenje da su sudije naklonjenije domaćim timovima. Rezultati nekih istraživanja potvrđuju, bar delimično, ovu pretpostavku. Na primer, Nevill, Balmer i Williams (2002) izveštavaju da fudbalske sudije dosuđuju značajno manje prekršaja domaćim igračima kada je publika izuzetno glasna u odnosu na situacije u kojima je publika mirna i zaključuju da pod pritiskom publike sudije mogu doneti odluke kojima neće izazvati negodovanje gledalaca. Dakle, u ovom slučaju sudije su domaćim timovima dopuštale agresivniju i grublju igru. Ako kao pokazatelj sudijske pristrasnosti uzmemo broj dosuđenih faulova i broj izvedenih slobodnih bacanja u ovosezonskim utakmicama između Partizana i Crvene Zvezde Beograd možemo zaključiti da sudijske pristrasnosti nije bilo. Naime, u svim odigranim utakmicama dosuđen je približno jednak broj prekršaja za obe ekipe i jedino je u prvoj utakmici finalne serije play off-a domaćeg prvenstva gostujući tim Crvene Zvezde Beograd izveo skoro duplo više slobodnih bacanja. Dakle, moglo bi se reći da su samo u tom jednom slučaju kada je u pitanju kriterijum dosuđenih prekršaja koji za posledicu imaju izvođenje slobodnih bacanja sudije svirale protiv domaćina. Nije mi namera da se bavim detaljnom analizom suđenja jer za to nisam stručna. Verujem da bi svako od vas mogao da prepozna sudijsku tendenciju u različitim situacijama u korist jedne ili druge ekipe i da bi o tome mogli laički da diskutujemo do u beskonačno ali tome ovde nije ni vreme ni mesto. Zato hajde da se složimo da sudije, koje nesumnjivo rade u veoma stresnom okruženju i pod velikim su pritiscima, nisu uticale na ishode ovih deset utakmica. Ja zaista verujem da nisu! 

I četvrti, faktor koji je u duelima Partizana i Crvene Zvezde Beograd najverovatnije najviše uticao na ishode mečeva, je faktor publike. Utakmice na „domaćem terenu“ se, uglavnom, igraju pred publikom koja podržava domaći tim. Publika svoju podršku iskazuje na različite načine. Ona igračima šalje poruke koje u sebi sadrže želju za uspehom putem pesama i aplauza, noseći garderobu u bojama kluba i preko transparenata podrške i navijačkih koreografija. Igrači takve poruke prepoznaju i istraživanja kažu da igrači izveštavaju da su u prisustvu publike koja im pruža podršku motivisaniji i sigurniji u konačan uspeh (Bray, Jones i Owen, 2002; Bray i Widmeyer, 2000). Publika koja prati Partizan i Crvenu Zvezdu Beograd je bez ikakve sumnje izrazito podržavajuća publika i u brojnim situacijama je igračima svog tima podizala moral, samopouzdanje, motivaciju i pesmom ih nosila do pobede. Međutim, kao svaki novčić, i ovaj ima i drugu stranu. Rezultati više istraživanja upućuju na zaključak da podržavajuća publika u situacijama visokog pritiska može uticati da igrači prikažu igru koja je znatno ispod njihovog uobičajenog nivoa (Baumeister i Steinhilber, 1984; Butler i Baumeister, 1988; Wright i Voyer, 1995). Hajde prvo da definišemo šta je “situacija visokog pritiska” i šta podrazumevamo pod “izvođenjem”, pa ćemo onda objasniti na koji način dolazi do pada u kvalitetu izvođenja.

Osobe se pod visokim pritiskom nalaze u situacijama kada im je veoma stalo da ishod njihovih akcija bude pozitivan (pobeda) i istovremeno smatraju da je kvalitet njihovog izvođenja ključan za dostizanje željenog ishoda. U sportu su to obično one situacije u kojima “ne postoji popravni”. Dakle, utakmice koje se igraju po “knockout sitemu”, play off serije, utakmice od čijeg ishoda direktno zavisi opstanak u trenutnom rangu takmičenja, ali i utakmice između velikih rivala koje karakteriše visok emocionalni naboj kako na tribinama, tako i na parketu.

Izvođenje se sastoji iz dve komponente:  napora i veštine. Pritisak koji pojedinac oseća tokom izvođenja je u direktnoj vezi sa njegovom motivacijom da ostvari željeni ishod. Obično osoba neće osećati pritisak ukoliko nije jako motivisana da ostvari određeni cilj. Zato u situacijama povećanog pritiska dolazi i do povećanja napora koji se ulaže da bi se željeni cilj ostvario. Koliko ćemo napora uložiti u ostvarivanje željenog ishoda je pod našom svesnom kontrolom i mi svojom voljom odlučujemo kada je potrebno uložiti više napora da bi se došlo do željenog rezultata. Kada bi izvođenje činio isključivo uloženi napor, visoka motivacija bi bila dovoljna za postizanje uspeha. Međutim, neizostavan deo izvođenja je i veština. Veštine su naše sposobnosti koje su rezultat učenja. Sportske veštine su automatski procesi koje tokom izvođenja ne kontrolišemo svesno. Određena veština postaje automatizovana kada nakon izuzetno velikog broja ponavljanja dođemo do stanja u kojem osećamo da tokom izvođenja ne ulažemo preveliki napor u njeno izvršavanje (kada osećamo da izvođenje jednostavno “teče”), kada se možemo pouzdati u efikasnost veštine i kada je izvodimo svaki put na gotovo identičan način. Tipičan primer ovakve veštine je hodanje. Dok hodamo ne mislimo o tome kako treba hodati, sigurni smo u naš korak i izvodimo ga uvek na isti način. Sportisti beskonačnim ponavljanjem određenih složenih pokreta unapređuju svoje veštine da bi ih na kraju obavljali automatski, na način isti ili veoma sličan hodanju. Ovo je važno zato što su kapacitet naše pažnje i broj informacija koje smo u stanju da obradimo u određenom trenutku ograničeni. Automatizacija veština unapređuje izvođenje u celini jer na taj način sportista “osobađa prostor” za prijem i obradu drugih važnih informacija koje su po svojoj prirodi takve da ne mogu biti automatizovane kao što su npr. razne taktičke varijante, praćenje kretanja protivničkih igrača ili donošenje odluka u vezi sa igrom. Takođe, kada je veština automatizovana potrebno je manje vremena za njeno izvođenje što u sportu može da bude veoma bitno za pozitivan ishod.

Kao što je ranije rečeno, igrači su motivisaniji kada igraju pred podržavajućom publikom, što za posledicu ima da se više trude i ulažu više svesnog napora u izvršavanje potrebnih zadataka. Ovo je dobro za one veštine koje su pod našom svesnom kontrolom i čiji kvalitet zavisi od uloženog napora. U košarci se to najčešće odnosi na agresivniju i agilniju igru u odbrani ili bolje pozicioniranje za skok na obe strane terena. Kada su u pitanju automatizovane veštine kao što su skok šut ili izvođenje slobodnih bacanja pokušaji svesnog praćenja procesa izvođenja pokreta i ulaganje dodatnog truda u izvođenje veštine, iako zvuči paradoksalno, dovodi do pada efikasnosti izvođenja (npr. Beilock i Carr, 2002). I ne samo da su igrači neprecizniji, nego i pokrete izvode sporije što protivničkoj odbrani omogućava da na vreme i bolje reaguje, a često pokazuju i znake nesigurnosti i oklevaju u donošenju odluka pa npr. umesto da uzmu šut koji inače pogađaju bez problema odlučuju se da loptu dodaju saigraču.  

Takođe, ranije je rečeno da motivacija i pritisak koji igrači osećaju variraju u zavisnosti od ličnog doživljaja važnosti da se ostvari uspeh. Između verne podržavajuće publike i igrača postoji jaka emocionalna povezanost zbog čega je igračima veoma važno da ispune očekivanja publike, ali i da ne razočaraju navijače. Podržavajuća publika zbog postojanja emocionalne povezanosti uvećava efekat nagrade posle uspeha, ali i efekat kazne nakon neuspeha. Kada pobede pred svojom, podržavajućom, publikom igrači su u prilici da uživaju u osećaju zadovoljstva koji je posledica ostvarivanja cilja u prisustvu njima emotivno bliskih osoba, preplavljeni su prijatnim osećajima naklonosti i ljubavi koju im u tim trenucima pružaju navijači i osećaju se dobro zato što su druge ljude učinili srećnim. Mogući problem nastaje kada želju igrača da ostvare očekivanja publike nadjača strah da ne razočaraju publiku. Naročito je to slučaj kada imamo podržavajuću publiku koja ulaže mnogo emocija ali i značajna materijalna sredstva (npr. sezonske karte, navijački rekviziti, garderoba sa klupskim obeležjim) u podršku svom timu. Igrači koji se trude da ne razočaraju publiku vođeni su motivom izbegavanja neuspeha. Takva motivacija, za razliku od motivacije za postizanjem uspeha, negativno utiče na sve aspekte izvođenja i vodi ka neuspehu (npr. Elliot i McGregor, 2001). Nažalost, ovu vrstu motivacije je teško izbeći jer ljude više plaši strah od neuspeha, nego što ih motiviše želja za uspehom. Cena koju palaćamo za neuspeh je za nas mnogo veća od dobiti koje nam može doneti uspeh (Baumeister, Bratslavsky, Finkenauer i Vohs, 2001).

Dakle, igrači Partizana i Crvene Zvezde Beograd u međusobnim duelima kada igraju pred svojom publikom nalaze se u situaciji povećanog pritiska. U takvoj situaciji igrači se dodatno trude da budu izuzetno uspešni što dovodi do pada u efikasnosti i efektivnosti automatskih veština i teže da ne razočaraju svoju publiku, pa ulaze u nepovoljan obrazac ponašanja motivacije za izbegavanje neuspeha. To je naročito bilo vidljivo u trećoj utakmici finalne serije play off-a u kojoj je Partizan bio domaćin i imao veći psihološki pritisak zbog želje da ne razočara svoje navijače i “očisti” protivnika rezultatom 3:0 u seriji što je dovelo do velikog broja promašenih slobodnih bacanja, mnogo izgubljenih lopti, manjeg broja skokova nego što je to uobičajeno i generalno lošeg šuta iz igre, odnosno u četvrtoj utakmici u kojoj je Crvena Zvezda Beograd bila domaćin i koja je za njene igrače pri rezultatu 2:1 u seriji imala karakteristike “biti ili ne biti” utakmice što je dovelo do nepreciznosti u šutu i malog broja postignutih poena. Čini se da je pritisak koji osećaju igrači oba tima igrajući pred domaćom publikom za njih preveliko breme i da im je lakše da igraju u “neprijateljskom okruženju” u kojem ih vodi inat i “in your face” pristup.