Sportisti i mediji: Odnos zaljućen stresom

Nedavno je na portalu „Novosti“ objavljen komentar sportskog novinara gospodina Iljukića o odnosu sportista i medija. (Link ka tekstu se nalazi ispod fotografije) O ovom veoma važnom pitanju kod nas se gotovo uopšte ne razgovara na ozbiljan, odgovoran i profesionalan način. Pa tako i ovo izdvojeno mišljenje, objavljeno na marginama sportske rubrike, gotovo niko, izgleda, nije primetio. Ipak, komentar gospodina Iljukića je privukao moju pažnju i uzburkao mi emocije. Dok sam čitala osećala sam kako ljutnja u meni raste. Ljutila sam se na gospodina Iljukića prvenstveno zbog iznetog stava da sportistima, u konkretnom slučaju fudbalerima, nedostaje „osnovnog kućnog vaspitanja“. U tom trenutku bila sam spremna da ospem rafalnu paljbu po autoru teksta. Dobro je da nisam! Razmišljajući o svojoj ljutnji shvatila sam da situaciju posmatram iz ugla „optuženih“ sportista. Prirodna ljudska tendencija je da lakše razumemo, više saosećamo i spremniji smo da se zauzmemo za one koji se nalaze u podređenom položaju. U odnosu novinar-sportista, novinar je taj koji se nalazi na poziciji moći. Spoznaja da sam otvoreno stala na jednu stranu navela me je da promenim ugao gledanja i zapitam se zašto je sportski novinar osetio potrebu da javno i direktno optuži one sa kojima svakodnevno treba da sarađuje. Zaključila sam da i sportski novinari i urednici imaju nekoga u odnosu na koga se nalaze u podređenom položaju. Nekoga ko ih konstantno pritiska rokovima, potrebom za interesantnom i zabavnom pričom, ekskluzivom, tiražom... Ljutnja je uminula jer sam sada bila u stanju da saosećam i sa onima koji zbog odbijanja druge strane da razgovara ne mogu da obavljaju svoje radne zadatke; zadatke od kojih im zavisi i onako mala plata. Shvatila sam da je novinar svoje mišljenje, najverovatnije, iznosio u stanju distresa. Spremnost na javnu konfrontaciju proistekla je iz istog onog razloga zbog kojeg sportisti izbegavaju kontakt sa medijima. I jedni, i drugi nalaze se pod konstantnim, intenzivnim stresom. Sposobnost da promenimo ugao gledanja, razumemo poziciju drugoga i saosećamo sa njim može, u priličnoj meri, da umanji intenzitet neprijatnih emocija koje u stanju distresa osećamo, a potom i količinu i intenzitet konflikata u međuljudskim odnosima. Sve što nam je potrebno je malo ljudskosti i dobre volje. U nastavku teksta pokušaću da rasvetlim razloge za neke od najčešćih konfliktnih situacija koje se javljaju na relaciji novinar-sportista.

Nove generacije izbegavaju novinare: Zovi me - juče!

Prva, najopštija, situacija u kojoj se javlja konflikt između ljudi na istom zadatku, a sa različitim ciljevima je sada opšte prihvaćena teza - koja se na moje čuđenje primila čak i među sportistima - da sport postoji zbog publike. Činjenica je da je u modernom vremenu sport, naročito vrhunski, postao „putujući cirkus“ i industrija zabave koja donosi veliki profit, a da je publika glavni izvor tog profita. I sportisti su toga svesni. Međutim, to nije i ne treba da bude najvažniji razlog zbog kojeg se sportisti bave sportom. Sportisti se sportom bave zbog iskonske ljudske potrebe za kretanjem i osećaja zadovoljstva koji pokret izaziva u nama. Sportisti se sportom bave zato što osećaju unutrašnju želju da uče, da napreduju, da dosegnu najviši mogući nivo ovladavanja veštinom, da se nadmeću sa drugima, da gube i da pobeđuju. Potreba da se veština nekome prikaže i da se uživa na lovorikama društvenih priznanja za sportistu predstavlja krajnji rezultat, proizvod dugotrajnog i mukotrpnog rada, posvećenosti i odricanja. Ukoliko želimo da uopšte budemo u prilici da sa njima delimo radost pobede i tugu poraza onda moramo da im pružimo priliku da vežbaju, rade i pripremaju se u optimalnim uslovima. Moraćemo da im verujemo da oni znaju da mi mislimo na njih. Moraćemo da im verujemo i da oni misle na nas. Moraćemo da im verujemo i da oni najbolje znaju u kom trenutku, koliko i šta su spremni da iznesu u javnost. Moraćemo da naučimo da makar povremeno utišamo onaj konzumeristički egoistični glasić koji traži još, i još, i još... I mi kao publika, i novinari kao posrednici moramo da se naučimo strpljenju. Osoba koju pritiskamo zahtevima često, sasvim prirodno i očekivano, počinje da se povlači. U lošijoj varijanti postaje i agresivna. Verovatnoća da će nam sama prići se povećava ukoliko joj damo malo prostora i slobode u odlučivanju. Niti su oni tu zbog nas, niti smo mi tu zbog njih. Najzdraviji i najpošteniji stav je da smo tu jedni za druge.

Druga, veoma česta, situacija u kojoj nastaje konflikt između novinara s jedne i sportista i trenera sa druge strane je pitanje - šta je za publiku zanimljiva i važna vest. U ovoj situaciji televizijski novinari su u prednosti u odnosu na kolege iz štampanih medija jer slika koju prenose najčešće sama po sebi nosi dovoljno dramaturgije da kod publike izazove snažne emocije, koje će ih držati prikovane za ekran. Pa čak i kada je utakmica dosadna da dosadnija ne može biti iščekivanje da u svakom trenutku može da se dogodi nešto što će nas uzbuditi ne dozvoljava nam da se pomerimo sa mesta na kom sedimo. Grickalice su tu, piće je tu, društvo je tu za one koji preferiraju da utakmice gledaju ekipno, ekran je tu. Sve drugo može da čeka. I fiziološke potrebe, naravno, mogu da sačekaju poluvreme ili kraj utakmice. Štampani mediji nemaju ovu pogodnost i zato traže drugačiju priču koja će u publici pobuditi podjednako snažne emocije. Šta je to što u ljudima pobuđuje snažne emocije? Pa, naravno – sukobi, svađe, tuče, novac, kršenje klupske discipline, povrede i voajerski poriv da zavirimo u tuđu intimu. Novinari smatraju da imaju legitimno pravo i obavezu da publiku obaveste o svemu, pa čak i onome – ili naročito o onome – o čemu sportisti i treneri ne žele da govore. Kao što Slobodan Šarenac u svom tvitu lepo primećuje za sportiste i trenere verbalni i fizički sukobi između saigrača ili između trenera i igrača nisu nikakva značajna vest, već nešto što se u situacijama povišenog adrenalina, stresa i visoke motivacije dešava i rešava.

Za sportiste nije nikakva senzacija da, igrajući jedan protiv drugog za svoje timove, razmene sočne psovke i šamare, a potom bez ikakvih problema budu dugogodišnji cimeri na okupljanjima reprezentacije i veliki prijatelji. Nekada ni za novinare nije bila naročito značajna vest da Danilović i Đorđević ne mogu čestito da se pogledaju van terena jer je bilo bitnije to što nam na terenu zajednički slikaju košarkaško umetničko delo. Međutim, vremena su se promenila. Danas, kada je sport postao industrija zabave i kada postoji hiperprodukcija sportskih sadržaja i sportskih medija, to jeste vest jer je borba za „klik“, „šer“ i tiraž neprestana. Danas to jeste vest i sportisti i treneri tu činjenicu treba da prihvate i da nauče da se na konstruktivan način nose sa tom pojavom. Ali i novinari, ukoliko žele da odgovor druge strane stigne, moraju da pokažu dobru volju, bar ponekad, i ne jure bezglavo za senzacijom i ne konstruišu je tamo gde je nema. Opet, budimo tu jedni za druge i suživot će nam biti lakši i lepši.

I treća, najkonkretnija, situacija na kojoj počiva konflikt između dve strane je da novinari često gube iz vida da samo njihovo prisustvo, njihovi zahtevi i sadržaj novinskih izveštaja i komentara direktno utiču na motivacione procese, samopouzdanje i fokus sportista. Sportisti teže da ove procese drže pod kontrolom i to najčešće čine tako što se oslanjaju na određene navike u ponašanju. Dnevni raspored, ograničen broj ljudi u njihovom neposrednom okruženju i kontrolisan priliv i odašiljanje informacija je nešto što ih drži na ispravnom kursu. Sve ono što remeti rutinu za njih predstavlja izvor stresa i potencijalnu opasnost. Sve to nije usmereno protiv novinara; to je jednostavno sa njihove tačke gledišta neophodno i tako kako je.

Rezultati istraživanja nam govore da se sportisti u suočavanju sa stresom koji neposredan kontakt sa „pripadnicima sedme sile“ izaziva, a naročito neposredno pre i tokom velikih takmičenja ili takmičarske sezone, najčešće oslanjaju na tri strategije prevladavanja. Jedna od njih je među novinarima nepopularna strategija izbegavanja. Ostale dve su: strategija usmerena na rešavanje problema i socijalna podrška. Iako se u psihologiji generalno strategija izbegavanja ne smatra za adaptivnu strategiju u procesu prevladavanja stresne situacije za sportiste se ona u praksi pokazala kao efikasna. Sportisti tokom takmičenja izbegavaju da kupuju i čitaju novine. Često i svojim najbližima „udare zabranu“ na kupovinu, čitanje i komentarisanje vesti. I naposletku, ali ne i najmanje bitno, sa novinarima obično neposredno komuniciraju tek onoliko koliko ih protokol takmičenja i sponzorski ugovori na to obavezuju. I tada se radije drže stereotipnih izjava sledeći logiku – što sam dosadniji, to će me manje gnjaviti i manja je opasnost da nesmotreno kažem nešto što će privući pažnju i završiti u naslovu. Jednostavno, žargonski rečeno, smatraju da je neophodno da barem u određenom periodu, dok takmičenje traje, „lete ispod radara“ budnog oka javnosti.

Zašto je strategija izbegavanja za sportiste efikasna?

Zato što su novinski izveštaji i komentari najčešće uobličeni na takav način da u prvi plan stavljaju ishod takmičarskog procesa i imaju tendenciju da nakon dobrih početnih rezultata stvaraju euforiju, a u slučaju slabijeg početka ili nešto lošijeg „prolaznog vremena“ spekulišu o najcrnjim mogućim ishodima. Sportista, s druge strane, motivacione procese i pažnju treba da usmerava na zadatke koji se nalaze u prostoru sadašnjosti, u datom i samo tom trenutku. Ono što je bilo, treba brzo da se obradi, proanalizira, ako je moguće ispravi i stavi ad akta. O onome što će biti sportisti će razmišljati sutra. Čitanje svega onog što u novinama piše i preterano analiziranje na konferencijama ili u intervjuu jedan na jedan onoga što je bilo ili šta će biti sportiste udaljava sa ispravnog kursa. Takođe, sportista svoje samopouzdanje, koje je po svojoj prirodi nestabilno i fluktuira tokom vremena, treba da zasniva na unutrašnjim snagama i pozitivnim osobinama, a ne na pozitivnim ili negativnim reakcijama koje dolaze spolja. 

 

Primer dobrog razumevanja ovih procesa mogli smo da vidimo tokom prošlogodišnjeg Svetskog prvenstva za košarkaše. Komentatorski tandem, sa značajnim iskustvom u ulogama sa i pored terena, u sastavu Slobodan Šarenac i Nikola Lončar nas je vešto vodio kroz takmičenje korak po korak, prepreku po prepreku. I sebe i nas, a verovatno i košarkaše u neposrednom kontaktu, su podizali i smirivali u taman dovoljnoj meri. Moj je utisak i da su takvim izveštavanjem, obojenim dozom opreznog optimizma i ponavljanjem činjenice da ako se ne osvoji medalja to neće značiti smak sveta, u značajnoj meri uticali i na okvir u kom će se kretati izveštaji u štampanim medijima. Samim tim opasnost po one košarkaše sa slabijom samokontrolom kada je u pitanju čitanje novina je bila manja.

Rezultati istraživanja kada je u pitanju odnos sportista i novinara nam ukazuju na još jednu bitnu stvar. Sportisti su vrlo svesni svoje obaveze da se, i dok takmičarski ciklus traje, obrate javnosti i daju intervjue. Kada prepoznaju trenutak i odluče da se oglase onda najčešće odaberu da opširniji intervju urade sa novinarima sa kojima su tokom vremena razvili odnos poštovanja i poverenja. Razumem da posmatrano iz novinarskog ugla ovo deluje nepošteno i neprofesionalno. Ipak, za sportiste, naročito one mlade i još uvek nedovoljno iskusne u kontaktima sa medijima, ovakav izbor predstavlja psihološki najmanje preteću opciju. Prilikom formiranja stava prema određenim novinarima sportisti se najčešće oslanjaju na iskustva koja im ukazuju da novinar odlično poznaje sport kojim se sportista bavi i pokazuje iskrenu zainteresovanost i ljubav prema tom sportu, na profesionalnost i etiku novinara (npr. ako je nešto off the record, onda je off the record) i na iskrenu zainteresovanost, razumevanje, podršku, brižnost i pažljivost u neformalnim kontaktima. Jednom formiran stav se teško menja, pa sportisti tokom karijere najčešće ostaju verni prethodnim izborima. 

Sigurna sam da ih u našem medijskom prostoru ima priličan broj takvih novinara - neka mi oni koje neću pomenuti ne zamere jer zaista nije iz loše namere – ali jedan jednog od njih želim da istaknem. 

U pitanju je novinar RTS-a Rale Simić. U atletskim krugovima i među kolegama popularni Rale je izuzetno poštovan pre svega zbog znanja koje poseduje. Kažu da njemu nije potreban kompjuter jer svaki svetski, evropski, lični rekord i najbolji sezonski rezultat ima u glavi. Čak i za one poletarce i nadolazeće nade. Uz to, ma koliko kros ili neko drugo takmičenje bili “mali i nevažni” on je tamo, sa sportistima i za njih, uvek pozitivnog stava i pristupačan za sve. Posmatrajući sa strane stičem utisak da je bar za neke, ako ne i za mnoge, od sportista Rale postao deo šireg kruga socijalne podrške.

Naravno, nisu svi sportisti isti. U svakom žitu nađe se i po neki kukolj. Većina sportista, ipak, jesu lepo vaspitani i profesionalni mladi ljudi koji samo žele da poštujemo njihove granice. Problem sa početka teksta se javlja zato što nemaju razvijenu veštinu asertivne komunikacije. Pa, na kraju, evo i par saveta.

“Javi mi se juče” svakako nije dobar i pametan izbor. Bolje i pametnije je zahvaliti se na interesovanju i jednostavno reći – u ovom tenutku ne želim da dajem izjave. Ukoliko odlučite da duže vreme “letite ispod radara” onda obavestite medije da im nećete biti na raspolaganju u narednom periodu. Neka vam osoba zadužena za odnose sa medijima u klubu ili matičnoj krovnoj organizaciji pomogne da napišete pismo. Većina novinara će poštovati vašu želju i nećete se suočavati sa neželjenim sms-ovima i pozivima. Ukoliko obećate da ćete nakon određenog vremena dati intervju, onda to obećanje i ispunite ili se bar pošteno potrudite da ga ispunite. Uvek imajte na umu da novinari samo rade svoj posao i da je deo vašeg posla da sa njima sarađujete.

Ukoliko izjavu treba da date neposredno po završetku takmičenja, kada adrenalin još uvek pumpa, uzmite nekoliko trenutaka za sebe i pripremite se za odgovore tako što ćete se zapitati: šta osećam, šta se dogodilo i zašto se dogodilo. Neka vaši odgovori budu precizni, jasni i kratki. Odgovarajte samo na ona pitanja na koja ste u tom trenutku spremni da odgovorite. Uvek imate pravo da kažete: Na to pitanje ne znam ili ne želim da odgovorim. Pohvalite protivnika i budite umereni i skromni.

Kao što gospodin Iljukić lepo primećuje, komunikacija između sportista i novinara je “dvosmeran, širok bulevar” ali to što je put dobar i širok ne znači nužno da njime treba da vozimo pod punim gasom. Za sve je pametnije i bolje ako tokom vožnje poštujemo saobraćajnu signalizaciju, jer tu smo jedni za druge. 

     

Australian Open 2015: Novak vs Iscrpljenost

Pre nedelju dana Novak Đoković je ušao u istoriju tenisa kao prvi čovek koji je u “open eri” pet puta osvojio Otvoreno prvenstvo Australije. Svakako, ovo je podvig vredan poštovanja. Međutim, veću pažnju javnosti privukla je činjenica da je Novak, opet, uspeo da se sa ivice ponora vrati u meč i pobedi. I dok jedni Novaka optužuju da je „na neviteški način zavarao protivnika“, drugi veličaju njegovu „natčovečansku mentalnu snagu“. Pravo da vam kažem ja volim kad su velika sportska nadmetanja začinjena sa malo kontroverzi. Kontroverze volim zato što tada na konferencijama za štampu koje se održavaju nakon takmičenja dobijemo priliku da umesto protokolarnih, kurtoaznih izjava čujemo šta se zaista događalo “u glavama” učesnika. Prema Novakovim rečima, krajem drugog i početkom trećeg seta je osećao snažan fizički zamor, iscrpljenost, kao posledicu izuzetnih napora i „trošenja“ tokom prva dva seta. Za sportiste koji se bave sportovima izdržljivosti, kao što su dugoprugaši, maratonci, hodači, trijatlonci, kros-kantri skijaši, biciklisti ili veslači, ovakve „fizičke krize“ nisu nikakva novost. Naprotiv, to je nešto sa čim se gotovo redovno suočavaju. Nekada ih uspešno prebrode, a nekada ne. Ono što fascinira je pitanje kako uspevaju da prebrode krizu? Kako ideš dalje kada te čitavo telo boli? Kako nastavljaš i grabiš iako imaš osećaj da ti svaki mišić otkazuje? Gde su granice ljudske fizičke izdržljivosti i da li smo ih dosegli? Ima li nauka odgovore na ova pitanja?

Davne 1907. godine Fletcher i Hopkins su objavili naučni rad koji je dugo, dugo bio zlatni standard i jedini odgovor na pitanje kako nastaje zamor mišića. Žabice su stradale ali došlo se do velikog naučnog otkrića – zamor mišića je periferan. Nakon dugotrajnih kontrakcija mišići „plivaju“ u mlečnoj kiselini. Logika objašnjenja zašto nastaje zamor mišića glasi – u jednom trenutku dostižemo maksimum unosa kiseonika, nakon tog trenutka do mišića ne stiže dovoljna doza kiseonika zbog čega se, kao nusproizvod, u njima nagomilava mlečna kiselina, mlečna kiselina se potom razlaže, kiselost krvi raste što za posledicu ima slabljenje signalne veze između mozga i mišića sve dok u jednom trenutku mišići potpuno prestanu da funkcionišu. Sasvim pojednostavljeno rečeno dolazi do mehaničkog kvara.

Međutim, lepota nauke je između ostalog i u tome što ono što je važilo nekada ne mora da važi i danas. Danas je već sasvim jasno da mlečna kiselina koja se gomila u mišićima, kao i laktati u krvi imaju znatno dugačiju ulogu i ne predstavljaju „zakletog neprijatelja“ fizičke izdržljivosti. Danas je već sasvim jasno i da, iako se mišići „troše“, trenutak u kojem osećamo da ne možemo dalje nije trenutak u kojem su se mišići „pokvarili“ i prestali da funkcionišu. Danas naučnici uzroke fizičkog zamora i granica fizičke izdržljivosti traže „u glavi“. Mozak i psihološki mehanizmi koji usmeravaju i oblikuju naše ponašanje po svemu sudeći imaju znato važniju ulogu od one koja im je nekada pripisivana.

Jedno od objašnjena nudi nam profesor Tim Noakes sa Univerziteta u Kejptaunu. Profesor Noakes (St Clair Gibson i Noakes, 2004; Noakes, 2011) smatra da u našem mozgu postoji „sigurnosni mehanizam“ koji se u određenom trenutku aktivira kako bi sprečio da se naše telo previše približi tački poptunog kolapsa. Taj „sigurnosni mehanizam“ profesor Noakes naziva „centralni izvršilac“. Prema njegovom mišljenju mi nikada nećemo ni doći do saznanja koje su granice krajnje fizičke izdržljivosti jer se „centralni izvršilac“ aktivira preventivno, a njegova aktivacija je van naše voljne kontrole. U okviru ove teorije osećaj fizičke iscrpljenosti predstavlja automatsku emociju čija je uloga da nas zaštiti od onoga što bi moglo da se dogodi, a ne odraz pravog fiziološkog stanja organizma. Svrha zamora i osećaja fizičke iscrpljenosti je samoočuvanje. Dakle, ako treba da trčite maraton po izuzetno toplom i vlažnom vremenu „centralni izvršilac“ će se na nesvesnom nivou, automatski aktivirati veoma rano,  kako bi zaštitio homeostazu organizma i sprečio da vas svesni, voljni motivacioni procesi odvedu preko granice fizičke izdržljivosti.

Profesor Samuele Marcora se ne slaže sa ovom teorijom. On smatra da je teorija koju predlaže Tim Noakes previše komplikovana i da ne postoji potreba da se u model uključuje dodatni “podsvesni inteligentni entitet“ poput „centralnog izvršioca“ (Marcora, 2008) kada postoji stara, dobra Brehmova teorija motivacije (Brehm i Self,1989). Profesor Marcora nam nudi svoju teoriju koju naziva psihobiološki model fizičkog zamora. I videćemo da ono što je Novak izjavio na konferenciji za štampu nakon finala veoma lepo ilustruje ovu teoriju. Prema psihobiološkom modelu trenutak u kojem nastaje osećaj fizičke iscrpljenosti određen je motivacionim potencijalom i percepcijom napora. Motivacioni potencijal definiše se kao najveći napor koji je osoba spremna da upotrebi da bi došla do cilja. Percepcija napora, s druge strane, predstavlja svesnu senzaciju o tome koliko je zadatak težak. Dakle, donosimo svesnu odluku da ne možemo dalje u situacijama kada: a) percepcija napora nadilazi naš motivacioni potencijal ili b) kada je percepcija napora toliko visoka da nam se čini da je zadatak nemoguće obaviti. 

Zamislimo, na primer, da meni neko kaže da podignem teg od 120 kg iz zafrkancije. Moj odgovor bi, na primer, glasio: „Ne pada mi na pamet!“ Zašto? Zato što niti želim (motivacioni potencijal je izuzetno nizak) da podižem teg od 120 kg, niti mogu (percepcija napora je visoka) da podignem teg od 120 kg. U ovoj situaciji percepcija napora nadilazi motivacioni potencijal. Zamislimo sada da mi je rečeno da od toga da li ću uspeti da podignem teg od 120 kg zavisi nešto meni veoma važno. E, ovaj put bih makar pokušala i trudila se jer nešto važno mogu da dobijem (motivacioni potencijal je visok) ali bih verovatno u nekom trenutku odustala od daljeg ulaganja napora jer je podizanje 120 kg za mene preteško (percepcija napora je previsoka). U drugom primeru moj doživljaj uloženog napora je toliko veliki da mi se čini da je zadatak nemoguće obaviti, pa donosim svesnu odluku da odustanem. 

Drugi primer predstavlja situaciju sa kojom se najčešće sportisti suočavaju. Uglavnom svi su spremni da daju sve od sebe! Na takmičenju, u velikim finalima motivacioni potencijal je obično vrlo, vrlo visok. Kao što Novak kaže u intervjuu nakon finala: „I važnost trenutka, igrati finale Grand Slam-a“. Problema sa motivacijom, dakle, nema. Ono što pravi razliku je način na koji interpretiramo telesne senzacije. Da li i još koliko dugo možemo da izdržimo bol, pregrejanost, dehidriranost... Osećaj da nam telo otkazuje je stvaran. Međutim, naši mišići nisu otkazali. Itekako mogu još. Svi znamo da možemo da uradimo još jednu seriju trbušnjaka. Svi znamo da se odnekle pojavi snaga za furiozan finiš kad je cilj na vidiku. Ovo je i eksperimentalno potvrđeno. U jednom od istraživanja profesor Marcora (Marcora i Staiano, 2010) je od ispitanika, sportista, tražio da „voze“ trenažni bicikl sa 80% maksimalne snage (~240W) do tačke iscrpljenosti. Sportisti su u proseku uspevali da „proizvode“ tu snagu u trajanju od deset i po minuta, nakon čega su obaveštavali eksperimentatora da ne mogu dalje. U tom trenutku, bez prethodne najave, istraživač je od njih tražio da nastave maksimalnim naporom još 5 sekundi. U tih, dodatnih, 5 sekundi ispitanici su „proizvodili“ snagu od 740W! To je tri puta više nego što je od njih zahtevano na početku eksperimenta. Tri puta više „izazne snage“ nakon što su dostigli tačku iscrpljenosti. I to znači da bi na 70% ili 80% mogli da izdrže znatno duže. 

Nakon ovog eksperimenta očigledno je da ukoliko želimo da nastavimo dalje u trenutku kada nam se čini da telo otkazuje moramo na neki način da utičemo na percepciju napora. Šta je Novaka izvuklo iz krize? Onaj ko misli da može, onaj ko zna da može, obično i može. Novaku je pomogla vera u sopstvene sposobnosti. Samoefikasnost ili samopouzdanje je najvećim delom zasnovano na prethodnim uspešnim pokušajima. Prema njegovim rečima iskustvo igranja finala dve godine ranije na istom mestu, protiv istog protivnika, finala koje je u prva dva seta zahtevalo isto toliko snage, napora i „trošenja“ a iz kojeg je izašao kao pobednik ga je podstaklo da se i dalje trudi jer je „imao dokaz“ da ulaganje napora ima smisla i da ishod može biti pozitivan. Uz to, pomoglo je i uverenje da je fizička kriza prolazno stanje. Iz njegovih odgovora na novinarska pitanja se vidi da Novak čvrsto veruje u to da su psiho-fizičke oscilacije tokom meča prirodno, očekivano i prolazno stanje („Normalno je da ne možeš uvek da budeš na svojih 100%. Normalno je u ovakvim mečevima, posle napornih i dugačkih razmena, da se tako osećaš. U ovakvim mečevima proživljavaš određene trenutke koji se mogu nazvati krizom. Osećao sam to tokom tih 15-20 minuta. Posle sam se osećao bolje.“) Pomoglo je i motivišuće samoobraćanje tzv. pep talk („Dok sam prolazio kroz te trenutke verovao sam da ću pronaći neophodnu snagu. Zaslužiću to! I to sam i uradio.“) Pozitivan efekat motivišućeg samoobraćanja na fizičku izdržljivost je i eksperimentalno potvrđen. U jednom od istraživanja utvrđeno je da je grupa ispitanika koja je koristila pep talk (U eksperimentu su korišćene fraze kao npr. “Feeling good” za početnu fazu i “Push through this” za fazu u kojoj se bliži trenutak fizičke iscrpljenosti što odgovara Novakovom “I'm going to earn it“) prijavljivala nižu subjektivnu procenu percepcije uloženog napora nakon vežbanja i produžila vreme do trenutka iscrpljenosti u proseku za 18% (Blanchfield i sar., 2014). Pomogli su i pravilna hidratacija i suplementi sa kofeinom koje teniseri koriste tokom mečeva. Pozitivan efekat kofeina na fizičku izdržljivost i uticaj kofeina na smanjenje osetljivosti na bol su dobro i detaljno ispitani (Pogledati npr. Doherty i Smith, 2005). Što se toga i odgovarajuće ishrane tiče Novak je, prema sopstvenim rečima, vrlo disciplinovani profesionalac. I na kraju, verovatno je bar malo pomogla i činjenica da je sa druge strane mreže bio protivnik koji je kada je u pitanju poimanje ljudske fizičke izdržljivosti ostao u XX veku i formirao uverenje da su Novakovi mišići “potrošeni”, pa je u skladu sa tim, u hodu, korigovao svoj motivacioni potencijal. Kada je shvatio da je vrag odneo šalu, već je bilo kasno. Percepcija uloženog napora je za njega postala prevelika, a cilj nedostižan te je, u principu, odlučio da odustane.

Dakle, a) utvrdili smo da postoje naučni dokazi za to da iako imamo osećaj da su nam mišići potrošeni i da nam telo otkazuje, u realnosti mišići i dalje mogu efikasno da funkcionišu i b) utvrdili smo da rezultati istraživanja potvrđuju pretpostavke da iako je osećaj zamora stvaran tim osećanjem možemo da manipulišemo i da na njega utičemo pravilnom hidratacijom i suplementima ali i psihološkim mehanizmima kao što su naša uverenja, samopouzdanje i motivišuće samoobraćanje. Ostaje nam još da odgovorimo na pitanje da li se percepcija napora može trenirati.

Ispitujući fizički zamor i granice fizičke izdržljivosti profesor Marcora i njegovi saradnici su došli do saznanja da kognitivni (mentalni) zamor podjednako negativno utiče na izdržljivost kao i predhodni fizički zamor. Rezultati njihovih istraživanja upućuju na zaključak da čitanje sa razumevanjem, igranje kognitivno zahtevne video igrice i vožnja trenažnog bicikla na 80% individualnog maksimuma imaju podjednako negativan uticaj na kasniju fizičku izdržljivost (Marcora i sar., 2009). To, naravno, znači da kao što se nećete značajno fizički trošiti neposredno pre takmičenja, ne treba ni da se mentalno trošite. Međutim, profesor Marcora se zapitao šta bi se dogodilo ukoliko bi se trening sastojao iz istovremenog napornog fizičkog i kognitivnog vežbanja. Da li bi takav trening imao uticaj na percepciju napora i na produžavanje vremena do trenutka osećaja fizičke iscrpljenosti? U njegovoj laboratoriji ispitanici vrte pedale trenažnog bicikla do iznemoglosti i istovremeno rešavaju zadatke zasnovane na principu Stroopovog efekta. I pri tom ga, kako profesor Marcora kaže, svi od reda mrze, psuju i proklinju. Otprilike u isto vreme kada je Novak igrao finale ovogodišnjeg Australian Opena skinuta je i oznaka tajnosti sa istraživanja koje je profesor Marcora radio za Ministarstvo odbrane Velike Britanije. Rezultati ovog istraživanja upućuju na zaključak da simultano fizičko i mentalno opterećenje daju rezultate. Tokom eksperimenta koji je trajao 12 nedelja ispitanici, vojnici, su tri puta nedeljno trenirali na trenažnim biciklima. Treninzi su bili jednakog trajanja i intenziteta prilagođenog individualnoj fizičkoj kondiciji za sve ispitanike. Razlika je bila u tome što je polovina vojnika trenirala pod intenzivnim kognitivnim opterećenjem. Nakon 12 nedelja treninga izvršena su testiranja i rezultati testa vožnje trenažnog bicikla sa konstantnim naporom od 80% individualnog VO2max do momenta iscrpljenosti pokazali su da je grupa koja je koristila kombinovani trening napredovala za neverovatnih 126%, tri puta više u odnosu na kontrolnu grupu koja je napredovala za 46%. Profesor Marcora dobijene rezultate objašnjava činjenicom da se kombinovanim treningom dodatno osnažuje centar u mozgu zadužen za percepciju napora čime se povećava tolerancija na uloženi napor, pa kada se oslobodimo mentalnog stresa čini se da samo fizičko vežbanje postaje znatno lakše. 

Da li će i kakav efekat ovakav kombinovani trening imati na izdržljivost vrhunskih profesionalnih sportista još uvek ne znamo. Profesor Marcora se upravo priprema za jedno takvo istraživanje. Pretpostavlja se da će napretka biti, ali da on neće biti toliko veliki kao u istraživanjima u kojima su učestvovali rekreativci i vojnici. Ipak, i to malo često napravi razliku na kraju. Takođe, pretpostavlja se i da kombinovani trening može znatno da doprinese sportistima koji se bave sportovima koji uz fizički zahtevaju i značajan kognitivni angažman kao što je npr. efikasno donošenje odluka. Ostaje nam da čekamo ali prema dosadašnjim rezultatima čini se da maraton ispod 2 sata nije nedostižan. I ranije smo preskakali naizgled nesavladive prepreke! Ko veruje da može, taj i može!