Nova godina, “novo Ja”: Kako da tvoje želje ne ostanu mrtvo slovo na papiru?

Pre nekoliko godina britanski psiholog profesor Richard Wiseman je odlučio da godinu dana prati 3000 ispitanika i utvrdi da li će i na koji način uspeti da sprovedu u delo svoje novogodišnje rezolucije. Dobijeni rezultati nisu nikoga iznenadili. Na početku godine 52% ispitanika je bilo potpuno uvereno da će svoje želje ostvariti. Do kraja godine 88% ispitanika je na putu ka ostvarivanju svojih želja odustalo! Statistički pokazatelji u drugim istraživanjima koja su se bavila ovom temom nam šalju istu poruku – za ogromnu većinu ljudi željena transformacija ostaje mrtvo slovo na papiru. U čemu grešimo?

Profesor Wiseman na osnovu rezultata istraživanja zaključuje da se ljudi u naporima da ostvare ciljeve oslanjaju na pogrešne, nedelotvorne strategije o kojima se najčešće obaveštavaju iz tzv. self-help literature i zaključuje da ćemo šanse za ostvarivanje želja znatno uvećati ukoliko budemo sledili njegovih 10 saveta. Saveti profesora Wisemana su praktični i delotvorni, a o tome kako efikasno postaviti ciljeve i kako ih sprovesti u delo možete pročitati i u ovom blog postu. Danas želim da vam pišem o dve izuzetno rasprostranjene self-help strategije. Pokušaću da razbijem mit o njihovoj delotvornosti i ponudim vam alternativu zasnovanu na naučnim činjenicama. Pisaću o samoafirmacijama i pozitivnim fantazijama. Ove dve strategije ne samo da su najčešće nedelotvorne, već mogu da imaju potpuno suprotan, poražavajući, efekat u odnosu na željenu promenu u ponašanju naročito za one kojima je ta promena najpotrebnija.

Prvo, sada već svima poznato, pravilo self-help literature glasi – ako želite da budete srećni, uspešni, bogati, osvojite partnera iz snova, ostvarite sve svoje ciljeve, šta god… onda sebi treba da se obraćate rečima koje su dobre, pozitivne, optimistične, ohrabrujuće i samopotvrđujuće. Sa svih strana nas bombarduju optimističnim motivacionim porukama. Ja to mogu! Uspeću! Vredim! Snažan sam! Moćan sam! Ništa me ne može zaustaviti! Volim sebe! U potpunosti prihvatam sebe! Misli pozitivno, govori sebi lepe stvari i uspećeš. Ima samo jedan “mali” problem u svemu ovome – ovakve parole ne deluju!

Rezultati istraživanja koje su sproveli Wood, Perunović i Lee (2009) navode na zaključak da mantrično ponavljanje samoafirmacija ima vrlo mali pozitivan efekat za one ljude koji već imaju dobro mišljenje o sebi i zdravo samopouzdanje, međutim, za one nesigurne, koji sumnjaju i kojima je vera u sebe poljuljana ponavljanje ovakvih uopštenih optimističnih rečenica čini da se osećaju još lošije! Kod ljudi sa niskim samopoštovanjem i samopouzdanjem, a oni najčešće i traže podršku u samoafirmacijama i najviše podršku i trebaju, ponavljanje optimističnih, pozitivnih parola dovodi do aktiviranja već postojećih negativnih misli, verovanja i stavova o sebi, što potvrđuje njihovo uverenje da nisu dorasli izazovu koji se pred njima nalazi i za posledicu ima dodatno umanjenje samopouzdanja i čini da se ti ljudi osećaju još lošije u svojoj koži. Otkud samoafirmacije u self-help literaturi? Ono što čitate u knjigama samopomoći, u raznim časopisima i na različitim portalima najčešće predstavlja izuzetno pojednostavljene i izvučene iz konteksta rezultate psiholoških istraživanja i principe psihoterapijske prakse. Jednostavno, “pozajme” ono što je dopadljivo i lagodno i to upakuju u proizvod koji lepo može da se proda. Pa tako i mantranje optimističnih motivacionih poruka ima svog naučnog “parnjaka” u okviru kognitivno-bihejvioralnog psihoterapeutskog pravca. Da se našalim malo, ima “parnjaka” koji liči, a nije ni nalik. Tehnika koja se primenjuje u terapeutskoj praksi sastoji se iz identifikovanja disfunkcionalnih, iracionalnih (negativnih) pretpostavki i uverenja i njihovog modifikovanja u funkcionalna, odnosno racionalna uverenja. Pri čemu je pristup problemu uvek individualizovan, a modifikovane misli i uverenja konkretni. Dakle, umesto da u beskonačno ponavlja da voli i u potpunosti prihvata sebe osoba uči da je OK biti nesavršen i imati mane i da uprkos tome poseduje brojne kvalitete kojima sebi i drugima može učiniti život lepšim i boljim. E, ti konkretni, brojni kvaliteti baš toj osobi svojstveni potom postaju samoafirmacije na koje može da se pozove u kriznim situacijama. Liči, a ni nalik, je l’ da?

Drugo zlatno pravilo self-help literature glasi – ako želite da ostvarite svoj cilj onda treba da uronite u svet fantazije; zamišljajte sebe, osetite i vidite sebe kako ste cilj već ostvarili. Eto vas na poslu, mnogo bolje plaćenom poslu gde vas šef ne maltretira. Eto vas na Maldivima, šetate bosi plažom sa partnerom iz snova… Držite se za ruke, smejete se… Sunce zalazi… Čujete šum talasa, vetrić vas miluje, a prsti uranjaju u topao pesak. U ovom trenutku verovatno su neki od vas mislima već na Maldivima i lepo vam je. Pa, želite, želite jako, želite odlučno, želite i vidite sebe tamo i "privućićete" sve to u svoj život. Je li tako? E pa, nije! Zašto? Zato što je oslanjanje na pozitivne fantazije o budućnosti u negativnoj korelaciji sa postizanjem cilja.

Gabriele Oettingen, profesorka psihologije na univerzitetima u Nju Jorku i Hamburgu, i njen suprug profesor Peter Gollwitzer uz pomoć njihovih istraživačkih timova se već dve decenije bave ovom problematikom i rezultati njihovih brojnih istraživanja iznova i iznova potvrđuju da što se više oslanjate na pozitivne fantazije o budućnosti, to ste dalje od ostvarivanja svojih ciljeva. Bilo da je reč o dobroj oceni na ispitu, nalaženju posla, ljubavnoj vezi sa željenim partnerom ili oporavku posle operacije kuka optimistično fantaziranje o budućnosti udaljavalo je osobu od željenog ishoda (Oettingen i Mayer, 2002). Zašto? Pozitivne fantazije o budućnosti svode se na mentalno uživljavanje u nešto što tek treba da se dogodi pri čemu smo skloni da precenimo svoje sposobnosti i potcenimo težinu i značaj realnih prepreka na koje ćemo nailaziti na putu ostvarivanja svojih ciljeva. Ovaj fenomen naziva se optimistična pristrasnost. I OK je; sasvim je ljudski i najverovatnije ima nekakvu evolutivnu funkciju ali istovremeno predstavlja prvi kamen spoticanja za naša nastojanja da dođemo do željene promene. Drugi kamen spoticanja je činjenica da fantazirajući o idealnoj budućnosti, uživljavajući se u naše “savršeno buduće ja” zaista i stičemo utisak i osećamo da se sve to dogodilo. Nakon “seanse” pozitivnog fantaziranja o budućnosti osećamo se ugodno, ostvareno, ponosno “ovde i sada” ali rezultati istraživanja nam govore i da upravo zbog toga naš organizam “smatra” da ne treba da aktivira energetske resurse - merene subjektivnom procenom i preko sistoličnog krvnog pritiska – neophodne za motivisano delovanje u realnom okuženju što za posedicu ima inertno ponašanje u odnosu na željeni cilj (Oettingen i sar., 2009). I eto, opet su gurui i kraljice self-helpa izvukli iz konteksta onaj cool, ugodan i prijatan deo; deo koji ne daje konkretne rezultate. Fantaziranje o tome šta želimo i kakvi i gde želimo da budemo u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, prepuštanje mašti i istraživanje je tek početak. Važan korak, ali tek početak za kojim sledi ono što je ključno – suočavanje sa realnošću. 

Naučni parnjak pozitivnog fantaziranja ima neobično, pomalo rogobatno ime, i naziva se mentalno kontrastiranje sa sprovodivim naumima. I kome treba tehnika sa ovako čudnim i nerazumljivim imenom kad lepo možemo da fantaziramo?! Šalu na stranu. Upravo zbog ovoga profesorka Oettingen je za svoju varijantu ove tehnike odabrala naziv WOOP. WOOP je akronim koji predstavlja početna slova reči: Wish, Outcome, Obstacle, Plan [Želja, Ishod, Prepreka, Plan]. Šta je i kako izgleda WOOP? Prvi deo tehnike označen slovima W i O, odnosno želja i ishod, u stvari predstavlja pozitivnu fantaziju o budućnosti. Pa, koja je vaša želja? Šta je to što zaista, ali zaista želite? To može biti bilo šta. Želite da se zdravije hranite, želite da bolje upravljate svojim vremenom, želite bolje ocene u školi, želite da budete bolje fizički pripremljeni, želite da poboljšate procenat prvog servisa, “spustite vreme”, skočite ili bacite dalje, imate bolji procenat uspešnih dodavanja ili realizacije šansi… Bilo šta što zaista želite. Odlučite se za jednu želju, onu koju zaista želite i za koju osećate da ste u stanju da ostvarite. Zamislite, vidite u svojoj glavi tu želju. Zamislite sada najpozitivniji mogući ishod. Zamislite kako bi se osećali kad bi ostvarili svoju želju. Šta je najpozitivnija stvar u ostvarivanju vašeg cilja? Vidite u svojoj glavi, osetite svaki detalj te najpozitivnije stvari… Zadržite tu sliku i ta osećanja i dozvolite sebi da odlutate u mašti. Ovde se self-help crap završava, a nas čeka još mnogo ozbiljnog posla. Drugi deo tehnike označen sledećim slovom O, odnosno prepreka, u stvari predstavlja suočavanje sa realnošću. Sad zamislite šta je to što stoji na putu ostvarenja vaše želje. Šta je to u vama što vas sprečava da krenete napred i da napravite promenu? Koje su to prepreke sa kojima ćete se suočiti i koje ćete morati da prevaziđete? Koja su to ponašanja ili emocije koje vas sputavaju u vašim naporima da ostvarite svoje želje? Zamislite prepreke, vidite ih, osetite, doživite što je vernije moguće. Prepustite se, uronite u misli, neka prepreke budu pred vama ovde i sada. Šta je to u vama što vam ne da da krenete napred? Zajedno ova dva dela WOOP-a predstavljaju mentalno kontrastiranje. Zašto je mentalno kontrastiranje važno i šta je to što ga čini efikasnim? Prvo, mentalno kontrastiranje je način da predupredimo optimističnu pristrasnost. Radeći ovu vežbu postajemo svesni da put do cilja neće biti ni malo lak. Postajemo svesni da postoje neke prepreke koje ćemo morati da preskočimo na putu do cilja. Postajemo svesni da neke prepreke možda i nećemo moći da prevaziđemo. Kada uradimo ovu vežbu želja prestaje da bude želja, a postaje naše očekivanje o verovatnoći da dođemo do cilja. Iako se čini da razlika između ova dva ne postoji, ili da je ona trivijalna, nauka nam govori da je razlika između ova dva suštinska. Želja, pozitivna fantazija o budućnosti, predstavlja nadanje da će se promena jednom dogoditi. S druge strane, očekivanje je zasnovano na realnosti i našim stvarnim, prošlim iskustvima. Mentalno kontrastiranje nas “tera” da donesemo racionalnu odluku. Možemo odlučiti, na osnovu predhodnih iskustava, da posedujemo veštine i znanja da do cilja stignemo i da smo spremni da se uhvatimo u koštac sa problemima na koje ćemo nailaziti. Možemo odlučiti da možda sad i nije pravi trenutak, pa ćemo odložiti ostvarivanje cilja za neko bolje vreme. Možemo odlučiti i da sve to nije vredno truda i odustati. Onog trenutka kada formiramo pozitivno očekivanje obavezali smo se sami sebi da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da do cilja i dođemo. I sada smo došli do druge prednosti mentalnog kontrastiranja. Na ovaj način napravili smo svesnu vezu između budućnosti i realnog sadašnjeg stanja. Tu je budućnost o kojoj maštamo, tu su realne prepreke, a od snage naših očekivanja zavisi koliko sebe smo spremni da damo. To je suština motivacije! I treća prednost mentalnog kontrastiranja sastoji se u tome što radeći ovu vežbicu menjamo značenje realnosti. Zamislimo da je vaš cilj da se zdravije hranite. To znači da ćete u širokom luku morati da zaobilazite sve one grickalice i slatkiše koji vas prosto mame. Sve to što nije zdravo je obično ukusno, prijatno i pričinjava vam sitno zadovoljstvo. Kada uradite vežbu mentalnog kontrastiranja ta sitna zadovoljstva dobijaju novo, drugačije značenje. Ona u vašoj svesti postaju prepreka na putu do cilja. Svest o tome da to nešto što u ovom trenutku jako želite u stvari predstavlja prepreku da do cilja dođete će vam olakšati sam proces. Neće biti lako, ali će biti lakše. Nije na odmet da se u ovom trenutku podsetite blog post-a o samokontroli. I najzad smo došli do slova P, odnosno do plana. Radeći vežbu mentalnog kontrastiranja verovatno ste već osmisli nekakav uopšten plan o tome kako prevazići prepreke na putu do ostvarenja vašeg cilja. Razmišljali ste o tome da li posedujete potrebna znanja i veštine, šta treba činiti, kako se ponašati, da li vam neke spoljašnje okolnosti idu na ruku ili ne, da li će vam biti potrebna pomoć… Na tom principu se i formiraju očekivanja. Sada je potrebno taj uopšteni plan konkretizovati. Pošto znamo koje prepreke su pred nama i koliko ih je, sada je potrebno da odlučimo šta ćemo konkretno učiniti kada se sa njima suočimo. Dakle, razmislite šta činiti u konkretnoj situaciji i potom zapišite rešenja u AKO/ONDA formi u svoj dnevnik treninga. Jednu po jednu prepreku i odgovor na nju – AKO (prepreka), ONDA ću (konkretno ponašanje). Ovo je treći deo tehnike koji nazivamo sprovodivim naumima. Ponavljajte i zapisujte, nemojte da vam je mrsko. AKO (prepreka), ONDA ću (ponašanje); AKO (prepreka), ONDA ću (ponašanje); AKO (prepreka), ONDA ću (ponašanje)… To je vaš unapred pripremljen plan šta činiti kad postane teško. Od sprovođenja tog plana zavisi da li ćete ostvariti svoj cilj! U self-help literaturi čitate i da ukoliko želite da budete optimisti, da budete samopouzdaniji i motivisaniji treba da promenite način mišljenja ali to, opet, nije tačno. Potrebno je da promenite ponašanje. Ponašanje menjate menjajući konkretne navike. Ponašanje menjate pridržavajući se unapred pripremljenog plana! I zato, AKO (prepreka), ONDA ću (ponašanje). I opet se podsetite posta o samokontroli i imajte u vidu krajnji cilj.

Znam, smara, i dosadno je, i naporno je, i neugodno je… Teško je! Niko od nas ne želi da prijatne misli o idealnoj budućnosti zameni realnošću. Neugodno nam je kada to činimo. Suočiti se, racionalno, sa činjeničnim stanjem, doneti logički ispravnu procenu verovatnoće i formirati realna očekivanja je ono što mentalno kontrastiranje čini teškim. Toliko je neprijatno i toliko je teško da smo kao vrsta razvili poseban psihološki mehanizam odbrane samo da bi se zaštitili od toga. Taj mehanizam odbrane se naziva racionalizacija. Racionalizacija je u svojoj osnovi poricanje stvarnosti. Racionalizujemo onda kada su svojoj glavi, na mentalnom nivou vremenski i prostorno približimo suprotstavljenje ideje. U ovom slučaju to su želje i ono što sada jesmo. Želje i činjenično stanje sadašnjosti povezane u datom trenutku u našoj svesti stvaraju snažan unutrašnji konflikt i osećanje nelagode kojeg želimo da se oslobodimo ili da ga makar umanjimo. To činimo tako što pronalazimo “razumno” objašnjenje za naše (ne)činjenje. Izgovori, izgovori, izgovori… Ne samo da ih pronalazimo, nego u njih počinjemo zaista i da verujemo. Ovaj psihološki fenomen naziva se kognitivna disonanca. Pošto sad znate koja je najveća prepreka za uspešno sprovođenje tehnike mentalnog kontrastiranja i koji su principi njenog delovanja onda možete i da pronađete način da tu prepreku preskočite. Ako ponekad da tom putu zastanete ili zapnete, nije sramota potražiti pomoć.

Dakle – želja, najbolji mogući ishod, prepreke i plan u vidu sprovodivih nauma. Na tom putu čuvajte se optimistične pristrasnosti i racionalizacije. I zaobiđite sve one instant self-help savete koji čine da se osećate kao gubitnici!

Srećno!

Ponos – Emocija uspeha, moći i statusa

Osećanje ponosa, uz osećanja stida, sramote i krivice, spada u grupu složenih, samosvesnih emocija. Ponos je emocija koju primarno osećamo u odnosu na sebe, i javlja se u situacijama kada procenjujemo da su naše karakteristike i naša dela pozitivni, poželjni ili uspešni. Ponos je, takođe, i socijalna emocija zato što pravila o adekvatnim načinima doživljaja i ispoljavanja ponosa stičemo kroz proces socijalizacije, a putem prihvatanja društvenih normi, vrednosti i morala, i zato što ponos doživljavamo i ispoljavamo u interpersonalnim odnosima.  

Samosvesne emocije se, za razliku od bazičnih emocija (kao npr. zadovoljstvo, strah, bes), javljaju kasnije u životu zato što je za doživljavanje i ekspresiju ovih emocija neophodno da razvijemo određene kognitivne sposobnosti. Pre svega, da bi doživeli i izrazili ponos potrebno je da imamo razvijenu svest o sebi, a potom i stabilnu sliku o sebi, sposobnost da poredimo sebe sa postavljenim standardima, kao i da smo u stanju da pravilno raspoznamo uzroke specifičnih ishoda. Rezultati istraživanja nam ukazuju da na uzrastu od oko tri godine deca manifestuju verbalno i neverbalno ponašanje koje ukazuje na to da osećaju ponos (Lewis i sar., 1992; Stipek i sar., 1992). Na uzrastu od četiri godine deca su u stanju da tačno prepoznaju neverbalne manifestacije ponosa kod drugih (Tracy, Robins i Lagattuta, 2005). I tek na uzrastu između devete i desete godine su sposobna da tačno atribuiraju unutrašnje (sposobosti, trud, uloženi napor), odnosno spoljašnje (sreća, slučajnost) uzroke ishodima određenih akcija i daju pravo na ponos onima koji su zaslužni za pozitivne ishode (Kornilaki i Chloverakis, 2004).  

  

Osećanje ponosa je u psihološkoj nauci dugo bilo u zapećku i predstavlja verovatno najmanje izučavanu emociju iz spektra “pozitivnih emocija”. Tek u poslednjih desetak godina istraživači su počeli intenzivnije da se bave proučavanjem ponosa i došli do nekih značajnih otkrića.   

I novija istraživanja potvrdila su pretpostavku da postoje dve “vrste” ponosa. Prva je autentičan ponos, a druga tzv. hubristički ponos. Autentičan ponos predstavlja osećanje u primarnom značenju reči ponos u našem jeziku, a to je “osećanje zadovoljstva zbog postignutog uspeha”. Hubristički ponos se odnosi na osećanje u sekundarnom značenju reči ponos, a to je “preterano visoko mišljenje o sebi i omalovažavanje drugog” čime se pojam ponosa izjednačava sa godošću, ohološću ili nadmenošću. Autentičan ponos je rezultat procesa u kojem zasluge za pozitivan ishod atribuiramo unutrašnjim, nestabilnim i kontrolabilnim uzrocima (npr. Ponosan sam na ono što sam učinio. Pobedio sam zato što sam naporno trenirao). S druge strane, hubristički ponos je rezultat procesa u kojem zasluge za pozitivan ishod pripisujemo unutrašnjim, stabilnim i nekontrolabilnim uzrocima (npr. Ponosam sam na sebe. Pobedio sam jer sam izuzetan). Ljudi koji pokazuju tendenciju da osećaju i manifestuju autentičan ili hubristički ponos imaju različite profile ličnosti. Tendencija ka doživljaju autentičnog ponosa je u pozitivnoj vezi sa socijalno prihvatljivim i adaptivnim crtama ličnosti (ekstraverzija, saradljivost, istrajnost, emocionalna stabilost i otvorenost za nova iskustva) i samopoštovanjem. Ovakve osobe ređe pate od depresije, anksioznosti i socijalnih fobija, nisu sklone agresivnom i neprijateljskom ponašanju i lakše se suočavaju sa odbijanjem i negativnim feedbackom. S druge strane, tendencija ka doživljaju hubrističkog ponosa je u negativnoj vezi sa prosocijalnim karakteristikama ličnosti (saradljivost i istrajnost), a u pozitivnoj vezi sa narcisoidnošću i izraženim osećanjem stida. Ove osobe su češće visoko anksiozne, sklonije agresivom i antisocijalnom ponašanju, češće imaju nisko samopoštovanje i teže održavaju dobre socijalne odnose. Istraživanja nam, dakle, govore da je autentičan ponos prosocijalna ka postignuću usmerena emocija, dok je hubristički ponos antisocijalna, agresivna, narcisoidna varijanta koja bar u određenoj meri predstavlja odbrambeni odgovor na izraženo osećanje stida i nisko samopoštovanje (Tracy, Cheng, Robins i Trzesniewski, 2009; Tracy i Robins, 2007; Cheng, Tracy i Henrich, 2009).

Rezultati ovih istraživanja su nam potvrdili ranije nalaze i (sa)znanja iz psihologije, filozofije, religije i “intuitivne narodne mudrosti”. Druga linija istraživanja – neverbalna ekspresija ponosa – nam je donela nešto novo i značajno. Naime, serijom istraživanja u različitim kulturama, kod ljudi različitih uzrasta, rasne, verske i polne pripadnosti i različitih socio-ekonomskih statusa utvrđeno je da se ponos manifestuje na univerzalan način. Od Kine, Tajlanda, preko Sjedinjenih Država, zemalja zapadne Evrope, do Burkine Faso ljudi gestove prikazane na slikama ispod prepoznaju kao ponos. 

Tipična ekspresija ponosa podrazumeva da je telo otvoreno, grudni koš je blago isturen, glava je malo zabačena u nazad, ruke su odmaknute od tela i nalaze bokovima ili su podignute sa stisnutim pesnicama, a na licu se prepoznaje blagi osmeh. Tracy i Matsumoto (2008) su u svom istraživanju, koje su sproveli tokom održavanja Paraolimpijskih igra u Atini 2004. godine, došli do saznanja da sportisti slepi od rođenja potpuno istim gestovima izražavaju osećanje ponosa. Rezultati ove linije istraživanja nam ukazuju da je neverbalno izražavanje ponosa ne samo univerzalna, već i urođena ljudska reakcija.

Zašto su nam rezultati ove linije istraživanja naročito važni? Zato što smo tokom evolucije razvili poseban sistem za automatsku, brzu i efikasnu komunikaciju, a osnovu tog sistema čine emocije. Doživljaj i ekspresija emocija imaju dve funkcije: a) da pripreme organizam za adaptivan odgovor na događaje u okruženju i b) da komuniciraju socijalno važne informacije (Darwin, 1872). Neverbalno izražavanje emocija putem izraza lica i gestovima, u stvari, predstavlja pre-lingvističku i pre-svesnu “kancelariju za brze odgovore”. I to ne bilo kakvu kancelariju, već onu koja svoj posao obavlja veoma dobro. Pošto osećanje ponosa ima univerzalnu i urođenu neverbalnu manifestaciju, onda zaključujemo da ti gestovi imaju neku važnu adaptivnu funkciju za ljudsku vrstu.    

Pa, čemu onda osećanje ponosa služi i kakvu socijalnu poruku komunicira? Rezultati istraživanja nam ukazuju da osećanje i manifestovanje ponosa ima funkciju dostizanja ili zadržavanja socijalnog statusa.

Osećanje ponosa motiviše pojedinca da stremi postignućima u društveno važnim domenima. Osećanje ponosa je prijatna, a samim tim i pozitivno potkrepljujuća emocija. Osećanje zadovoljstva (sobom) koje imamo kada postignemo nešto dobro, veliko, vredno ili važno i njegova potkrepljujuća funkcija nas podstiču da iznova i iznova težimo takvim postignućima. Osobe koje su uspešne u ovome za uzvrat bivaju nagrađene društvenim odobravanjem, prihvatanjem i promocijom u socijalnom statusu.

Drugi način na koji osećanje ponosa obavlja funkciju dostizanju ili zadržavanju statusa je preko informativne uloge o promenama u okruženju. Osećanja ponosa nas informiše o tome da li zaslužujemo odobravanje, prihvatanje i promociju u socijalnom statusu. Istvremeno, budući da je osećanje ponosa emocija koja najviše pozitivno korelira sa samopoštovanjem (Brown i Marshall, 2001), a samopoštovanje predstavlja neku vrstu socijalnog barometra, sledi da ponavljano osećanje zadovoljstva zbog učinjenog promovišu pozitivna osećanja i misli o sebi što dugoročno gledano za posledicu ima više samopoštovanje koje nas informiše o našoj socijalnoj vrednosti.

Treći način na koji ponos utiče na promociju u socijalnom statusu je preko univerzalno prepoznatljivog neverbalnog izraza čija je funkcija da brzo, efikasno, na nesvesnom nivou informiše ostale članove grupe o našim postignućima koja predstavljaju indikator da zaslužujemo visok socijalni status.  

Na osnovu svega do sada navedenog možemo zaključiti da naša osećanja, naše misli i naša postignuća direktno i automatski utiču na naš govor tela čime šaljemo poruku sebi i drugima da zaslužujemo prihvatanje, priznanje i visok socijalni status. I sada se nameće pitanje – da li se ovaj proces može preokrenuti? Može li “glumljenje” neverbalne manifestacije ponosa da pomogne da se osećamo pozitivnije, sigurnije u sebe, hrabrije, odlučnije, dominantnije i prihvatimo ulogu lidera? Hoće li nas to ubediti da zaslužujemo uspeh i visok socijalni status? Upravo ova pitanja postavila je Amy Cuddy, profesor socijalne psihologije na Harvardskoj poslovnoj školi motivisana ličnim iskustvom, ali prvenstveno željom da pomogne svojim studentima koji su osećali da nisu dorasli izazovu jednog od najkompetitivnijih okruženja. Amy Cuddy je postavila pitanja, rešila je da nađe odgovore i sa svojim saradnicima sprovela niz istraživanja. Rezultati ovih istraživanja nam kažu da je odgovor na postavljena pitanja pozitivan! Kada se osećamo ponosno zbog nekog postignuća testosteron i serotonin su visoki što znači da se osećamo dominantno, sigurno i zadovoljno; istovremeno nivo kortizola (hormon stresa) je nizak. U situacijama kada se nalazimo pod pritiskom i nismo uvereni da ćemo uspeti situacija je suprotna – kortizol je na visokom nivou, a testoteron i serotonin na niskom. Dva minuta “poziranja” u uspravnom stavu, sa rukama na bokovima, glavom blago zabačenom u nazad i malim osmehom na licu kada se nalazimo u stresnoj situaciji drastično menja hormonalne procese u našem organizmu. Kortizol opada, a testosteron i serotonin rastu. I ne samo to, nakon ove male glumačke vežbe i drugi nas doživljavaju kao odlučnije, sposobnije, sigurnije u sebe, kao bolje lidere i spremniji su da nam daju pravo na viši socijalni status. Ponavljanjem ćete na kraju ubediti i sebe (Carney, Cuddy i Yap, 2010).

Dakle - Strike a pose and fake it till you become it!

Ako mogu Supermen, Wonder women i Ronaldo možete i vi.  Pokušajte, ništa vas ne košta.